Славиша Јокановић
Славиша Јокановић | |||
---|---|---|---|
Лични подаци | |||
Датум рођења | 16. август 1968. | ||
Место рођења | Нови Сад, СФР Југославија | ||
Висина | 1,91 м | ||
Позиција | средина терена | ||
Јуниорска каријера | |||
1985—1986 | Нови Сад | ||
Сениорска каријера | |||
Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
1986—1988 1988—1990 1990—1993 1993—1995 1995—1999 1999—2000 2000—2002 2003—2004 |
Нови Сад Војводина Партизан Овиједо Тенерифе Депортиво ла Коруња Челси Мурсија |
35 54 61 62 123 23 39 6 |
(5) (10) (20) (12) (17) (2) (0) (0) |
Репрезентативна каријера | |||
1991—2002 | СР Југославија | 64 | (10) |
Тренерска каријера | |||
2007—2009 2012—2013 2013 2014 2014—2015 2015 2015—2018 2019—2021 2021 2024-- |
Партизан Муантонг јунајтед Левски Еркулес Вотфорд Макаби Тел Авив Фулам Ал Гарафа Шефилд јунајтед ФK Партизан |
Славиша Јокановић (Нови Сад, 16. август 1968) бивши је српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер.
Играчка каријера
[уреди | уреди извор]Поникао је у пионирима Новог Сада (1985–88), да би од 1988. до 1990. био првотимац новосадске Војводине, за коју је одиграо 54 утакмица и постигао 10 голова. Дао је изузетан допринос у освајању титуле првака Југославије (1989).
Каријеру наставља у београдском Партизану (1990–93). Ту је одиграо 61 утакмицу и постигао 21 гол. Освојио је Куп Југославије (1992) и био првак државе (1993).
Као интернационалац играо у Шпанији и Енглеској у клубовима: Реал Овиједо (1993–95), Тенерифе (1995–99), Депортиво ла Коруња (1999–2000), Челси (2001–2002).[1]
После најаве да се опрашта од активног играња фудбала и једногодишње паузе, Славиша Јокановић одлучио је да се реактивира на иницијативу тренера Лиља, који је преузео новог члана Сегунде и са којим је Јокановић сарађивао у Тенерифима. Постао је члан шпанског друголигаша Сијудад Мурсије, у коју је стигао као слободан играч и са којим је потписао једногодишњи уговор, али је за ову екипу одиграо само шест утакмица и дефинитивно окачио копачке о клин.
Репрезентација
[уреди | уреди извор]Јокановић је најпре 1991. и 1992. године наступао за фудбалску репрезентацију СФР Југославије за коју је одиграо 6 утакмица. Након распада земље игра за репрезентацију Савезне Републике Југославије. [1]
1. | Горан Пандуровић | |
---|---|---|
2. | Слободан Комљеновић | |
3. | Слободан Дубајић | |
4. | Бранко Брновић | |
5. | Мирослав Ђукић | |
6. | Славиша Јокановић | |
7. | Владимир Југовић | |
8. | Дејан Савићевић | |
9. | Предраг Мијатовић | |
10. | Драган Стојковић (к) | |
11. | Синиша Михајловић | |
сел. | Слободан Сантрач | |
БРА—ЈУГ 2:0 (23. 12. 1994) |
За репрезентацију Савезне Републике Југославије је играо од 1992. до 2002. године. Одиграо је 64 репрезентативних мечева и постигао 10 голова. Дебитовао је 1991. на пријатељској утакмици против Турске (1:1) у Измиру, а опростио се 2002. године на пријатељској утакмици против Еквадора (0:1) у Њу Џерсију, САД. Играо је током 1994. и 1995. на пријатељским мечевима након укидања санкција СР Југославији против репрезентација Бразила, Аргентине, Русије и Грчке. Од тада је био стандардан првотимац у репрезентацији.
28. маја 1992. године СФРЈ је одиграла свој последњи меч икада и то против екипе Фиорентине у Фиренци. Јокановић је постигао водећи и једини гол за свој тим и тако постао последњи играч који је дао гол за Југославију. Фиорентина је после преокрета славила са 2-1. Меч се играо само два дана пре него што је УН донео резолуцију 757 којом је Југославији између осталог забрањено и учешће на Европском првенству у Шведској 1992. и уместо ње на такмичење одлази екипа Данске која касније и осваја турнир а која је у квалификацијама за првенство Европе завршила на другом месту, иза Југославије. [2] [3]
Био је учесник Светског првенства 1998. у Француској и Европског првенства 2000. у Белгији и Холандији. На утакмици Европског првенства 2000. у групној фази и поразу од 4-3 против Шпаније добија црвени картон и тако пропушта меч четвртфинала против репрезентације Холандије коју његова екипа губи са 6-1. [4]
Тренерска каријера
[уреди | уреди извор]У децембру 2007. године, после одласка Мирослава Ђукића са клупе Партизана, Јокановић је постављен за његовог наследника.[2] Успео је да сачува бодовну предност коју му је Ђукић оставио на крају јесењег дела сезоне и освоји титулу првака, али такође и Куп Србије, па је тако тренерску каријеру започео освајањем дупле круне. Исти резултат је поновио и у наредној 2008/09. сезони, па је тако ушао у историју као једини тренер Партизана икада који је успео да одбрани дуплу круну.[3] Добио је и признање за најбољег тренера у Србији за 2008. годину.[4] На почетку сезоне 2009/10, Партизан након елиминисања велшког Рила у другој рунди квалификација за Лигу шампиона, у трећој испада од кипарског Апоела.[5] Наредни противник Партизана била је словачка Жилина, у плеј офу за Лигу Европе, и након 1:1 у Београду, Партизан се налазио пред елиминацијом. Ипак, у реваншу Партизан побеђује као гост са 2:0, и тако је клуб другу годину заредом изборио групну фазу једног европског купа.[6] И поред овог резултата, у клубу нису били задовољни због неуспеха у квалификацијама за Лигу шампиона па су 5. септембра 2009. године Јокановић и ФК Партизан споразумно раскинули сарадњу.[7]
Јокановић је 28. фебруара 2012. постављен за тренера тајландског клуба Муангтонг јунајтед.[8] Са њима је освојио првенство Тајланда.[9] Тајланд је напустио у јуну 2013,[10] а касније тог месеца је отишао за Бугарску где је постављен за тренер Левског.[11] Водио је Левски до 8. октобра 2013. када је добио отказ.[12] Почетком маја 2014. је преузео шпанског друголигаша Еркулес,[13] и на месту тренера овог клуба је остао до краја сезоне.
У октобру 2014. је преузео енглеског друголигаша Вотфорд.[14] Са овим клубом је на крају такмичарске 2014/15. изборио пласман у Премијер лигу.[15] Вотфорд је напустио 5. јуна 2015. године.[16] Након Вотфорда је преузео Макаби из Тел Авива са којим је успео да избори пласман у групну фазу Лиге шампиона у сезони 2015/16.[17] Тренер Макабија је био до 27. децембра 2015. када се вратио у Енглеску и преузео друголигаша Фулам.[18] Успео је да у сезони 2017/18. преко баража уведе Фулам у Премијер лигу.[19] У сезони 2018/19. клуб је бележио слабе резултате у Премијер лиги па је Јокановић добио отказ 14. новембра 2018. после седам узастопних пораза. У моменту отказа, Фулам је био на последњем месту табеле са само пет бодова из 12 кола.[20]
У јуну 2019. године је преузео Ал Гарафу из Катара.[21]
Крајем маја 2021. године постављен је за тренера енлгеског друголигаша Шефилд јунајтеда.[22] На тој функцији је био до 25. новембра исте године када је добио отказ.[23] У моменту отказа, Шефилд се налазио на 16. месту уз учинак од шест победа, пет ремија и осам пораза после 19 одиграних кола у Чемпионшипу.[24]
У јуну 2022. године постављен је за тренера руског премијерлигаша Динама из Москве.[25] Са те функције је смењен у мају наредне године после пораза на свом терену од екипе Ахмата (0:3) у 27. колу Премијер лиге Русије.[26] Јокановић је водио Динамо на 37 утакмица и остварио 16 победа, уз осам ремија и 14 пораза.[27]
Статистика
[уреди | уреди извор]Играчка
[уреди | уреди извор]- Голови за репрезентацију
Голови Јокановића у дресу са државним грбом.[28]
# | Датум | Место | Противник | Гол | Резултат | Такмичење |
---|---|---|---|---|---|---|
1. | 6. октобар 1996. | Тофтир | Фарска Острва | 2:0 | 8:1 | Квалификације за Светско првенство 1998. |
2. | 6:1 | |||||
3. | 12. јун 1997. | Сеул | Гана | 1:1 | 3:1 | Кореја куп 1997. |
4. | 16. јун 1997. | Сеул | Јужна Кореја | 1:1 | 1:1 | Кореја куп 1997. |
5. | 20. август 1997. | Санкт Петербург | Русија | 1:0 | 1:0 | Пријатељска |
6. | 28. јануар 1998. | Тунис | Тунис | 2:0 | 3:0 | Пријатељска |
7. | 3:0 | |||||
8. | 22. април 1998. | Београд | Јужна Кореја | 3:1 | 3:1 | Пријатељска |
9. | 3. септембар 2000. | Луксембург | Луксембург | 2:0 | 2:0 | Квалификације за Светско првенство 2002. |
10. | 6. октобар 2001. | Београд | Луксембург | 1:0 | 6:2 | Квалификације за Светско првенство 2002. |
Тренерска
[уреди | уреди извор]- Ажурирано 21. априла 2023.
Клуб | Датум доласка | Датум одласка | Рекорд | |||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|
О | П | Н | И | П % | ||||
Партизан | 26. децембар 2007. | 5. септембар 2009. | 76 | 54 | 12 | 10 | 71,05 | |
Муангтонг јунајтед | 27. фебруар 2012. | 4. јун 2013. | 54 | 34 | 12 | 8 | 62,96 | |
Левски Софија | 15. јул 2013. | 8. октобар 2013. | 12 | 6 | 4 | 2 | 50,00 | |
Еркулес | 5. мај 2014. | 11. јун 2014. | 5 | 1 | 1 | 3 | 20,00 | |
Вотфорд | 7. октобар 2014. | 5. јун 2015. | 36 | 21 | 5 | 10 | 58,33 | |
Макаби Тел Авив | 1. јул 2015. | 26. децембар 2015. | 29 | 13 | 4 | 12 | 44,83 | |
Фулам | 27. децембар 2015. | 14. новембар 2018. | 145 | 64 | 36 | 45 | 44,14 | |
Ал Гарафа | 1. јул 2019. | 27. мај 2021. | 54 | 25 | 10 | 19 | 46,30 | |
Шефилд јунајтед | 27. мај 2021. | 25. новембар 2021. | 22 | 8 | 6 | 8 | 36,36 | |
Динамо Москва | 1. јул 2022. | 14. мај 2023. | 38 | 15 | 11 | 12 | 39,47 | |
Укупно | 471 | 241 | 101 | 129 | 51,17 | — |
Успеси
[уреди | уреди извор]Играчки
[уреди | уреди извор]- Војводина
- Партизан
- Депортиво ла Коруња
Тренерски
[уреди | уреди извор]- Партизан
- Муантонг јунајтед
- Премијер лига Тајланда: 2012.
- Вотфорд
- Чемпионшип: другопласирани 2014/15. — увео тим у Премијер лигу
- Фулам
- Чемпионшип: трећепласирани 2017/18. — увео тим кроз плеј-оф у Премијер лигу)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Jokanovic leaves Chelsea; BBC Sport, 10. 7. 2002.
- ^ Славиша Јокановић тренер Партизана
- ^ „Istorijska dupla kruna u Humskoj”. danas.rs. 22. 5. 2009. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ Видић најбољи играч, Јокановић најбољи тренер
- ^ „Partizan ispao od kiparskog Apoela”. b92.net. 5. 8. 2009. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ „Hrabri Partizan u Ligi Evrope!!!”. b92.net. 27. 8. 2009. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ Јокановић напустио клупу Партизана
- ^ Славиша Јокановић ангажован на Тајланду
- ^ Јокановић освојио титулу на Тајланду
- ^ Напушта Тајланд: Јокановић добио отказ
- ^ Славиша Јокановић преузео бугарски Левски
- ^ „Jokanović dobio otkaz u Levskom”. sportklub.n1info.rs. 8. 10. 2013. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ Јокановић изабран да спасе Еркулес
- ^ Јокановић преузео Вотфорд
- ^ Јокановић увео Вотфорд у елиту
- ^ Јокановић се опростио од Вотфорда
- ^ Навикнут на успех: Јоканов Макаби у Лиги шампиона!
- ^ Готова ствар - Јокановић преузео Фулам
- ^ „Јокану и Митру најскупљи меч - Фулам у Премијер лиги!”. Архивирано из оригинала 15. 11. 2018. г. Приступљено 14. 11. 2018.
- ^ Јокановић добио отказ, мења га Ранијери!
- ^ Славиша Јокановић преузео Ал Гарафу
- ^ „Zvanično: Jokanović preuzeo Šefild, prvi strani trener u 132 godine postojanja”. mozzartsport.com. 27. 5. 2021. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ „Ni pisma, ni razglednice: Šefild otpustio Jokana, a da mu se nije ni zahvalio”. mozzartsport.com. 25. 11. 2021. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ „Zvanično: Slaviša Jokanović dobio otkaz u Šefildu”. telegraf.rs. 25. 11. 2021. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ „Zvanično: Jokanović u Dinamu, ugovor potpisan na godinu dana”. mozzartsport.com. 17. 6. 2022. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ „Динамо сменио Јокановића, мења га љубимац Гробара”. zurnal.rs. 14. 5. 2023. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ „SRBIN UMESTO SRBINA! Jokanović dobio otkaz u Dinamu, menja ga Marko Nikolić?”. informer.rs. 14. 5. 2023. Приступљено 21. 5. 2023.
- ^ „Slavisa Jokanovic - International Appearances”. RSSSF. 14. 4. 2018. Приступљено 14. 4. 2018.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Славиша Јокановић на сајту reprezentacija.rs
- Славиша Јокановић на сајту partizanopedia.rs
- Славиша Јокановић на сајту BDFutbol (језик: енглески)
- Славиша Јокановић на сајту Soccerbase (језик: енглески)
- Славиша Јокановић на сајту National Football Teams (језик: енглески)
- Славиша Јокановић на сајту ФИФА (језик: енглески)