Пређи на садржај

Специјална акција 1005

С Википедије, слободне енциклопедије
Учесници акције стоје поред машине за уништавање костију у концентрационом логору Јановска

Специјална акција 1005 или Акција 1005 (нем. Enterdungsaktion или Sonderaktion 1005), била је строго тајна нацистичка операција спроведена од јуна 1942. до краја 1944. године. Циљ пројекта је био да се сакрију или униште сви докази о масовном убиству које се догодило током операције Рајнхард, покушаја (углавном успешног) [1] истребљења свих Јевреја у окупираној зони Генералне владе Пољске. Групе затвореника Сондеркомандо, званично назване Leichenkommandos („јединице лешева“), биле су присиљене да ексхумирају масовне гробнице и спаљују тела; затворенике су често стављали у ланце како би их спречили да побегну. [2]

Пројекат је покренут да уништи доказе о геноциду који су починили батаљони Редовне полиције и Ајнзацгрупе, немачки одреди смрти који су убили милионе, укључујући више од милион Јевреја, Рома и Словена. Акцију су надгледали одабрани одреди Зихерхајтсдинст-а и униформисана полиција реда.

Операције

[уреди | уреди извор]

У марту 1942, Рајнхард Хајдрих, шеф Главног уреда за безбедност Рајха, поставио је високо рангираног СС функционера Пола Блобела на чело акције 1005, али је њен почетак одложен након што је Хајдрих убијен почетком јуна 1942. године. После краја јуна Хајнрих Милер, шеф Гестапоа, коначно је издао Блобелу своја наређења. Иако је главни циљ био да се избришу докази о истребљивању Јевреја, акција би такође укључила нејеврејске жртве нацистичког прогона. [3]

Спаљивање тела у Аушвиц-Биркенау од стране затвореника Сондеркомандо 1944. (тајна фотографија затвореника Алберта Ерере)

Блобел је започео свој рад експериментишући у логору за истребљење Хелмно (Кулмхоф). Покушаји употребе запаљивих бомби за уништавање ексхумираних тела били су неуспешни, јер је оружје запалило оближње шуме. Најефикаснији начин се на крају показало као џиновске ломаче на гвозденим роштиљима. Метода је укључивала изградњу наизменичних слојева лешева и огревног дрвета на железничким шинама. Након што је ломача изгорела, преостали фрагменти костију могли су да се згњече ударањем тешким типлима или у машини за млевење, а затим поново закопају у јаме. [4] Операција је званично почела у логору за уништење Собибор. Leichenkommando је ексхумирао тела из масовних гробница око логора, а затим их спалио; њихов посао обављен, они су потом погубљени. Процес се затим преселио у Белжец у новембру 1942. године. [5] Логори Аушвиц и Мајданек имали су на лицу места крематоријуме са пећима за одлагање тела, тако да командоси Акције 1005 тамо нису били потребни. [4] „Вишке“ лешева су спалили затвореници тог логора у ком су (на слици). [6]

Полуиндустријско спаљивање лешева у логору Треблинка почело је чим се схватила политичка опасност везана за ранија сахрањивања. Године 1943. 22.000 пољских жртава совјетског масакра у Катину откривено је у близини Смоленска и пријављено Адолфу Хитлеру. [7] Њихови остаци били су добро очувани под земљом, што сведочи о совјетским масовним убиствима. До априла 1943. нацистичка пропаганда је почела да скреће пажњу међународне заједнице на тај ратни злочин. [7] Катинска комисија је формирана да изврши детаљна испитивања у настојању да забије клин између савезника. [8] [9] У међувремену, тајна наређења о ексхумацији масовних гробница и спаљивању стотина хиљада жртава дошла су директно од нацистичког руководства у априлу. [10] [11] Лешеви који су сахрањени у Треблинки помоћу хидрауличних багера ископани су и кремирани по наређењу самог Хајнриха Химлера, који је посетио логор у марту 1943. Упутства да се користе шине као решетке дошла су од Херберта Флоса, стручњака за кремацију у кампу. Тела су стављена на ломаче за кремирање које су биле до 30 m (98 ft) дугачаке, са шинама положеним преко јама на бетонске блокове. Она су били попрскана бензином по дрвету и спаљена у једном огромном пожару којем је присуствовало око 300 затвореника, који су управљали ломачама. [4] [12] У Белжецу је даноноћна операција трајала до марта 1943. [5] У Треблинки је то ишло пуном паром до краја јула. [13]

Операција се такође вратила на попришта ранијих масовних убистава као што су Бабин Јар, Понари, Девета Каунашка кула, [4] као и Брона Гора. [14] До 1944. године, када су совјетске армије напредовале, Вилхелм Копе, шеф Рајхсгау Вартеланда, наредио је да сваки од пет округа на територији Генералне владе успостави сопствени командос Акције 1005 како би започео "чишћење" масовних гробница. Операције нису биле сасвим успешне, пошто су напредујуће совјетске трупе стигле до неких локација пре него што су могле да буду очишћене. [4]

Последице

[уреди | уреди извор]
Пол Блобел са брадом узгојеном у затвору

На Нирнбершком суђењу после Другог светског рата, заменик Адолфа Ајхмана, Дитер Вислицени, дао је следеће сведочење о акцији 1005:

Блобел је осуђен на смрт од стране америчког војног суда у Нирнбергу на суђењу Ајнзацгрупе. Обешен је у затвору Ландсберг 7. јуна 1951. године. Блобелу се приписује скоро 60.000 смртних случајева, али је током свог сведочења у Нирнбергу тврдио да је убио само 10.000 до 15.000 људи. [16]

Тужилаштво је на суђењу Ајхману 1961. покушало да докаже да је Ајхман био надређени Блобелу, али суд то није прихватио. Блобелов надређени је заправо био Хајнрих Милер. [17]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Out of the inferno : Poles remember the Holocaust. Richard C. Lukas. Lexington: University Press of Kentucky. 1989. ISBN 978-0-8131-4331-6. OCLC 828424679. 
  2. ^ „Aktion 1005”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 2021-11-13. 
  3. ^ Arad, Yitzhak (1984), „Operation Reinhard: Extermination Camps of Belzec, Sobibor and Treblinka” (PDF), Yad Vashem Studies XVI, стр. 205—239, Архивирано из оригинала (PDF) 2009-03-18. г., „The Attempt to Remove Traces.” 
  4. ^ а б в г д Arad, Yitzhak (1984), „Operation Reinhard: Extermination Camps of Belzec, Sobibor and Treblinka” (PDF), Yad Vashem Studies XVI, стр. 205—239, Архивирано из оригинала (PDF) 2009-03-18. г., „The Attempt to Remove Traces.” 
  5. ^ а б Operation Reinhard: "The attempt to remove traces" Архивирано 2015-12-24 на сајту Wayback Machine (reprint) Nizkor.org 2012. Retrieved 5 June 2014.
  6. ^ Yisrael Gutman, Michael Berenbaum (1998). Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Indiana University Press. стр. 161—163. ISBN 025320884X. Приступљено 30. 8. 2015. 
  7. ^ а б Davies, Norman (1998), Europe: A History (also at Google Books preview), HarperCollins, ISBN 0-06-097468-0 
  8. ^ International Katyn Commission (30. 4. 1943). „Commission Findings”. Transcript, Smolensk 30 April 1943. Warsaw Uprising by Project InPosterum. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 5. 6. 2014. 
  9. ^ Kużniar-Plota, Małgorzata (30. 11. 2004). „Decision to commence investigation into Katyn Massacre”. Departmental Commission for the Prosecution of Crimes against the Polish Nation. Архивирано из оригинала 30. 09. 2012. г. Приступљено 5. 6. 2014. 
  10. ^ Sturdy Colls, Caroline (22. 1. 2012). „Treblinka: Revealing the hidden graves of the Holocaust”. BBC News Magazine. Приступљено 5. 6. 2014. 
  11. ^ Evans, Richard J. (2008), The Third Reich at War, Penguin Books, стр. 292, ISBN 978-0-14-311671-4  also at Google Books preview
  12. ^ Wiernik, Jankiel (1945). A Year in Treblinka (Fourteen chapters; digitized by Zchor.org). Verbatim translation from Yiddish. American Representation of the General Jewish Workers' Union of Poland. Приступљено 5. 6. 2014. „The first ever published eye-witness report by an escaped prisoner of the camp.” 
  13. ^ "Treblinka". Holocaust Encyclopedia (10 June 2013). United States Holocaust Memorial Museum. Retrieved 5 June 2014.
  14. ^ AŻIH, Bronna Góra (Bronnaja Gora). Sites of Martyrdom. Museum of the History of Polish Jews Virtual Shtetl 2014.
  15. ^ Prof. Stuart Stein: "Affidavit of Dieter Wisliceny", from Nazi Conspiracy and Aggression, Volume VIII. USGPO, Washington, 1946, pp. 606–619. Note: SS-Hauptsturmführer Dieter Wisliceny in his testimony given before the International Military Tribunal at Nurnberg, 3 January 1946, erroneously identifies the Auschwitz concentration camp complex as the concentration area Sosnowitz, which was one of its dozens of subcamps.
  16. ^ „Case Closed”. Time. 18. 6. 1951. Архивирано из оригинала 2008-10-13. г. 
  17. ^ Birn, Ruth Bettina (2011). „Fifty Years After: A Critical Look at the Eichmann Trial”. Case Western Reserve Journal of International Law. 44: 443—473. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Arad, Yitzhak (1992). Belzec, Sobibor, Treblinka: The Operation Reinhard Death Camps. Indiana University Press. ISBN 0-253-21305-3. .
  • Baranovskiy, Mikhail; Mintz, Dmitry (2020). Tango of Death. A True Story of Holocaust Survivors: Historical Book for Adults and Teens. Amazon Digital Services LLC - Kdp. ISBN 9798620147014. .
  • Edelheit, Abraham; Edelheit, Hershel; Edelheit, Ann (1995). History of the Holocaust: A Handbook and Dictionary. Avalon. ISBN 0-8133-2240-5. .
  • Spector, Shmuel (1990). „AKTION 1005 — EFFACING THE MURDER OF MILLIONS”. Holocaust and Genocide Studies. 5 (2): 157—173. doi:10.1093/hgs/5.2.157. .
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Специјална_акција_1005&oldid=27543631”