Пређи на садржај

Српски крст

С Википедије, слободне енциклопедије
Оцила

Српски крст је равнокраки крст са четири оцила између кракова и српски национални симбол, дио грба Републике Србије, заставе Републике Србије и заставе Српске православне цркве. Вјерује се да је симбол заснован на тетраграмском крсту амблема династије Палеолог, са разликом да је у српској хералдичкој традицији уобичајена употреба бијелог крста и оцила на црвеној подлози. Састоји се од симбола крста са четири стилизована слова С на сваком од његових углова.

Српско предање знак повезује са Светим Савом, првим српским архиепископом, коме приписује стварање популарне крилатицеСамо слога Србина спасава”,[1] чија скраћеница представља четири слова С. Стварно поријекло симбола је из Византије, од грчког слова бета (β) и слогана династије Палеолог: „Цар Царева царује царевима” што представља Исуса Христа (грч. βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων).

Двоглави орао и оцила су главни веснички знакови који представљају народни идентитет Срба вијековима.[2]

Поријекло

[уреди | уреди извор]
Тетраграмски крст, амблем династије Палеолог из средине 13. вијека

Крстови са оцилима су се користили још у римско доба, али као симболи, а не као грбови и амблеми.[3] Неки историчари их повезују са лабарумом (грч. λάβαρον), царском заставом Константина Великог.[3] У 6. вијеку крст са четири поља (са словима или хералдичким симболима), тетраграм, јавио се на византијским новчићима.[4] Симбол је усвојен за вријеме Сељачког крсташког рата (1096).[4] Михајло VIII Палеолог је усвојио симбол када је обнови Византија, са првим почетним словима (слова β) царског гесла династије Палеолог: „Цар Царева царује над царевима” (грч. βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων).[4] Коришћен је на заставама и кованом новцу.[4] Симбол је кориштен и на царској застави дивелион (грч. διβέλλιον), поморској ратној застави, кориштен је испред свих других барјака, забиљежен од стране Георгија Кодиноса погрешно[5] као „крст са огњилом” (грч. σταυρον μετα πυρεκβολων),[6] и приказан у кастиљанском географском и хералдичком рукопис „Књига познања свих краљевстава” (око 1350).[4][7] Како Александар Соловјев пише, не постоји пракса употребе слова у западној хералдици.[5]

Историја

[уреди | уреди извор]

Средњи вијек

[уреди | уреди извор]

Најстарији сачувани историјски извор крста са четири оцила је „Дечански полијелеј”, који је поклонио краљ Стефан Урош II Милутин манастиру Прохор Пчињски, у коме се сада чува.[8]

Стојан Новаковић тврди да је употреба оцила, као државног симбола, почела 1397. године, за вријеме владавине Стефана Лазаревића.[9] Вјероватно је изведен из „Дечанског полијелеја”.[9] Српски историчар Станоје Станојевић тврди да су оцила у употребу ушла 1345. године, за вријеме крунисања Душана Силног за цара.[10] У средњем вијеку, у Србије је био у употреби и „грчки стил”, са затвореним оцилима (Β, β), и „српски стил”, са отвореним оцилима (С).[5]

Исјечак Ваљсекове мапе из 1439. године

На мапи Габријела де Ваљсека из 1439. године Србија је означена са крстом са оцилима и двоглавим орлом.

Стилизована оцила, Саборна Црква у Београду

Илирски грбовници

[уреди | уреди извор]

У јужнословенским хералдичким изворима, познатим као „Илирски грбовници”, српски крст је пронађен у грбовнику Коренића Неорића (1595), који приказује грб Србије (лат. Svrbiae) као бијели крст са црвеном подлогом, са четири оцила, такође приказује грб Мрњавчевића са истим дизајном, са инверзним бојама и српским орлом у средишту крста. Према Мавру Орбину, користили су га Вукашин Мрњавчевић и Лазар Хребељановић.[10] Сљедећи су пронађени у Београдском грбовнику II (око 1600—1620), Фојничком грбовнику (између 1675—1688), грбовнику Станислава Рубчића (око 1700) и Стематографији (1741).

Званична употреба

[уреди | уреди извор]

Карловачка митрополија, успостављена 1708. године, поставила је оцила на свој печат.

Након српске револуције, оцила се јављају на свим српским грбовима, осим на грбу СР Србије из 1947. године, на коме је уклоњен крст, остављајући четири стилизована слова С; то је урађено да би се друштвено ограничила и политички маргинализовала вјерска заједница и религија уопште.[11] Током Другог свјетског рата, централни орган квислиншке власти у окупираној Србији, Влада народног спаса, користила је оцила на свом грбу.

Оцила се често користе у српској хералдици.[12]

На споменику у Спомен костурница на Церу у селу Текеришу, гдје се водила прва битка Првог свјетског рата, налази се натписи „18-VIII-1914” и „Ваша дела су бесмртна” и грб са оцилима. На споменику у Шамцу посвећеном страдалим Србима током рата у Босни и Херцеговини налази се српски орао у средини, а са десне и лијеве стране се налазе српска оцила.[13]

Примјери

[уреди | уреди извор]

Заставе и грбови

[уреди | уреди извор]

Историјски грбови и заставе

[уреди | уреди извор]

Градови и општине у Србији

[уреди | уреди извор]

Градови и општине у Босни и Херцеговини

[уреди | уреди извор]

Градови и општине у другим државама

[уреди | уреди извор]

Друге употребе

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Only the Nails Remain: Scenes from the Balkan Wars
  2. ^ Atlagić 2009, стр. 180.
  3. ^ а б Atlagić 1997, стр. 1.
  4. ^ а б в г д Atlagić 1997, стр. 2.
  5. ^ а б в Atlagić 1997, стр. 3.
  6. ^ Palavestra 1998, стр. 1.
  7. ^ „Other Byzantine flags shown in the „Book of All Kingdoms” (14th century)”. Flags of the World. Приступљено 30. 11. 2016. 
  8. ^ Atlagić 2009, стр. 182.
  9. ^ а б Atlagić 1997, стр. 4.
  10. ^ а б Atlagić 1997, стр. 5.
  11. ^ Velikonja 2003, стр. 187—.
  12. ^ Anarheologija Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јул 2011) Slika 5: Srpski štit, grb Despotovine od početka XV veka.
  13. ^ Jean-Arnault Derens, EU plans trade routes across the continent

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]