Храм Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу

Храм Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу
Храм Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу
Основни подаци
Статус	хришћанска православна богомоља
Тип	црква
Јурисдикција	Српска православна црква
Епархија	Епархија нишка
Локација
Место	Ниш
Држава	Србија

Храм Светог цара Константина и царице Јелене је храм Нишке епархије Српске православне цркве који се налази у новоизграђеном парку Свети Сава и делу града Ниша. Храм је град Ниш посветио знаменитом Нишлији Константину Великом и његовој мајци Јелени, чију славу и слави.^[1]

Положај

Храм Светог цара Константина и царице Јелене се налази на раскршћу Булевару Немањића и Византијског булевара, у једном од највећих и најлепших пракова, и четврти Ниша, у Градској општини Медијана.

Храм је смештен у централном делу једногод најпосећенијих паркова у граду, окружен зеленим парковским површинама, између Градске општине Медијана, Основне школе „Цар Константин”, дечијих мобилијара и летње позорнице за најмлађ, мноштва кафића и спортских терена по ободу парка.

Удаљен је 3 km североисточно од центра града, 4 km источно од главне аутобуске станица и 6 km источно од аеродрома Константин Велики и главне железничке станице. Комуникацијски је добро повезан са свим деловима града Ниша, градским превозом, а иза храма је и једно од градских стајалишта таксија.

На три километра источно од храма је археолошки локалитет Мадијана, за који се сматра да је био летњиковац цара Константина Великог, а 4 km западно од храма у градском пољу иза нишке тврђаве, је вила са октогоном за коју се сматра да је била Константинова царска резиденција у Наису (Нишу).

Географски положај

Северна географска ширина: 43° 29′ 15"
Источна географска дужина: 21° 53′ 55"
Надморска висина: 192 m

Историја

Камен темељац за изградњу храма постављен је, на Лазареву суботу, 3. априла 1999. године (у време Бомбардовања Србије 1999) у присуству нишког епископа Иринеја, свештенства и верника града Ниша и околине.^[2]

За градњу Храма ангажовани су: Пројектант: архитекта Јован Мандић, и архитекта Јелена Мандић. Извођач радова био је Грађевинар Ниш, а инвеститор Град Ниш.

У темељ храма, уз три камена темељца, постављена је боца са повељом и све скупа заливено бетоном. На том месту постављен је Крст. Са почетком ископавања крипте Храма Крст је измештен поред градилишта и постао је место окупљања верног народа ради молитве. Убрзо је саграђена капелица у којој је отац Љубиша Марковић организовао редовно дежурство. Потом је израђена нова капелица са вратима која су се закључавала. Постављене су и иконе и горионик за свеће.^[3]

Храм је грађен у склопу припрема за обележавања 1.700 година од доношења Миланског едикта у Нишу 2013. године, у једном од највећих нишких паркова, парку Светог Саве.

Испред капелице, на месту где ће ће се изградити храм, 3. јуна 2001. године пресечен је славски колач. У тадашњој Скупштини Града Ниша је први пут прослаљена слава Св. цара Константина и царице Јелене, коју је те године Град Ниш храмовну славу овог храма прихватио као славу Града Ниша.^[2]

На дан 12. септембра 2002. године тадашњи Епископ нишки Иринеј, а сада Патријарх српски, извршио је освећење крстова, и њихово подизање на новосаграђени наш храм у присуству многобројног свештенства, монаштва и вернка из Ниша и околине.

Уочи Божића 2003. године у присуству великог броја верујућег народа први пут је извршено освећење и паљење бадњака испред храма, а исте година освећена је и Богојављенске водице.

Након четири година од утемељења градске славе први пут је у званични програм прославе ушла је и једна изложба уметничких дела. Чланови мултимедијалног Удружења „Цар Константин“ приредили су изложбу акварела, уља на платну, акрила икона и скулптура инспирисаних углавном мотивима Византије. Резањем славског колача изложбу је у крипти храма отворио тадашњи владика нишки Иринеј. Изложба је била и продајног карактера а део новца био ке намењен за изградњу храма.^[2]

Уочи градске славе 2005. године уз присуство великог броја грађана и личности из јавног градског живота и гостију из иностранства изведен је богат музичко сценски програм. На коме је између осталих учествовао и тада основани Црквено играчки ансамбл „Бранко“ из Ниша. Након Свете Литургије на којој је началствовао тадашњи епископ нишки Иринеј у присуству великог броја верујућег народа и многобројних представника власти града Ниша, као и представника из иностранства, а након резања славског колача, пошло се у Литију на којој су се први пут по благослову владике огласила Звона са храма.^[2]

Једанаест година касније окончана је прва фаза градње храма, када је започето њено облагање белим каменом.

Изглед храма

Храм је изграђен по пројекту архитеката, супружника Јована и Јелена Мандић у византијском стилу, у два нивоа, површине 550 m², у једном или 1.100 m² у два нивоа, са једном куполом, централно постављеним наосом, припратом, два звоника, галеријом за хор и криптним делом који чини велика сала са бочним, помоћним просторијама, кухињом, трпезаријом мокрим чворови, зимском црквом, крстионицом, библиотеком и канцеларијом.

Храм има фронтално и бочно степениште, са већим централним улазом на западној страни и помоћним улазом са рампом за особе са посебним потребама, на северној страни. Светлост у цркву продире кроз отворе на бочним странама и куполама од којих је само један са витражом.

Храм Светог цара Константина и царице Јелене није комплетно завршен.

Фрескодекорација

Храм није у потпуности завршен. Фрескодекорисан је само олтарски део. Осликан је и иконостас, а само на једној од купола налази се витраж. У храму је остало око 2.000 квадратних метара, за фрескодекорацију, а имајући у виду да је техника фрескосликарства веома скупа, за то ће требати пуно новца и пуно времена.

Олтар храма у белом мермеру са часном трпезом-престолом, проскомидијом и ђакоником

Храм није фгрескодекорисан, изузев изнад олтара и часне трпезе

Са фрескописањем се привремено престало, не само из материјалних разлога већ и због лошег решење да горионици за свеће буду унутар храма, што се показало као лоше јер ствара озбиљне проблеме па је црква у диму, а тиме би се фрескопис озбиљно угрозио.