Цетињски манастир
Цетињски манастир | |
---|---|
Основни подаци | |
Јурисдикција | Српска православна црква |
Митрополија | Митрополија црногорско-приморска |
Оснивање | 1484. |
Оснивач | Иван Црнојевић |
Управник | епископ диоклијски Пајсије Ђерковић |
Место | Цетиње |
Држава | Црна Гора |
Цетињски манастир је један од најзначајнијих манастира Српске православне цркве. Налази се на Цетињу, а припада Митрополији црногорско-приморској. Посвећен је празнику Рођења Пресвете Богородице. Првобитно је подигнут 1484. године, као нови катедрални манастир Зетске митрополије.[1] У раздобљу од 1493. до 1496. године, при овом манастиру је радила чувена Цетињска штампарија, најстарија штампарија у српским земљама.[2] Стари манастир је пострадао 1692. године од Млечана при доласку Сулејман паше,[3][4] након чега је од митрополита скендеријско приморског Данила Петровића, подигнут нови манастирски комплекс, који је у више наврата дограђиван. У манастиру се чувају бројна културна добра.
Историја
[уреди | уреди извор]Први манастир на Цетињу сазидао је 1484. године Иван Црнојевић, владар Зете, и тада је постао сједиште Зетске митрополије. До друге половине 1777. митрополити имају титулу „скеднеријско приморски“, а од тада титули додају и црногорско име.[5][6] Из ранијег периода се у вези митрополита Ромила (1530.-1551.) веже и црногорско име.[7] Манастир је сазидан на локацији Ћипур, а је срушен до темеља 1692. од стране Млечана, који су га прво лагумали, да се лагум запали када скадарски везир буде у њега улазио. Манастир је тако уништен при повлачењу Млечана пред Турцима.[8] То је утврдио Лазар Томановић, наводећи податак да се раније мислило да су Турци уништили манастир, на основу млетачких докумената.[9]
Сулејман-паша Бушатлија је на Цетињу преживио млетачко рушење Цетињског манастира. Судбина манастира је била, са Млечанима, као и манастира Тврдоша. Лагумали су га и подигли у ваздух, а то је и ранило пашу. Огорчени Турци су потом цијели манастир сравнили са земљом. Нови владика је изабран тек 1694. године у особи игумана Саве или каснијег митрополита Саве Очинића.[10]
Данас се на Ћипуру налазе остаци овог манастира, познатог као Манастир Црнојевића на Ћипуру. Манастир је обновио 1701. године владика Данило, на месту недалеко од првобитне локације.[11] Том приликом у нови манастир је уграђено камење из старог, а пренета је и плоча са грбом Црнојевића и посветом Ивана Црнојевића. 1712. манастир је био спаљен од босанског везира Ахмет паше,[12] а обновио га је око 1743. црногорски митрополит Сава Петровић Његош. Махмуд-паша Бушатлија га је спалио 1785. године а обновио га је Петар I Петровић Његош. Владимир Броневски почетком 19. вијека манастирску цркву помиње као петокуполну,[13] а данас нема такав изглед. Више пута је дограђиван, а садашњи изглед датира из 1927. године. У манастиру се налази Црква Рођења Богородице у којој се налазе мошти Светог Петра Цетињског.
Старешине манастира
[уреди | уреди извор]Портрет | Име и презиме | Време службе |
---|---|---|
игуман Лука (Анић) | 1995—2010 | |
игуман Методије (Остојић) | 2010—2018 | |
игуман Пајсије (Ђерковић) | 2021— |
У манастиру се чувају
[уреди | уреди извор]- рука Светог Јована Крститеља[14]
- мошти Светог Петра Цетињског (Петра I Петровића Његоша)
- честица Часног крста Господњег
- епитрахељ Светог Саве (Растка Немањића) из XIII вијека, оснивача Српске православне цркве
- круна српског краља Стефана Дечанског из династије Немањића из XIV вијека, која је била истовјетно и круна црногорског краља Николе I Петровића којом је крунисан 1910. године
- штап владара Зете Ивана I Црнојевића из XV вијека
- разноразни стари црквени барјаци (међу њима и сумњиве аутентичности Бошка Југовића)
- Цетињски летопис
Имовина Цетињског манастира
[уреди | уреди извор]У Оснивачкој повељи Цетињског манастира (Хрисовуљи) господара Ивана Црнојевића је наведено да онога кога одреди Бог да након њега влада том земљом, моли и заклиње, да то што је Иван Црнојевић приложио, узаконио и потврдио, остане на вијеке нетакнуто, као што и он ништа није узео светим црквама, но колико је могао приложио и потврдио. Даље се наводи, да ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво да штогод одузме од овога што је записано, такав да буде проклет од Бога и силе часнога и животворног крста... и да буде подобан Јуди издајнику (4. јануара 6993. године на Ријеци, У Христа Бога благовјерни и Богом чувани Господар зетски Иван Црнојевић).[15] У истој повељи је наведено да је манастир приложена и планина Ловћен.[16]
Књаз Никола I Петровић Његош је 1895. издао Указ о Цетињском манастиру у којем је написано да је зетски господар и посљедњи независни српски владалац Иван Црнојевић основао на Цетињу манастир, као столицу зетских митрополита. Обрадио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Та митрополија је наведена као једина која је основана од Светог Саве, а да је у континуитету опстала до данас. Пошто се у Николино вријеме на имовини манастира, на цетињском пољу засновала варош, која се све више шири, донесене су одлуке које су омогућиле манастиру даљи опстанак. Поред осталога, одлучено је да манастир свог годишњи приход улаже у куповину непокретних добара у Црној Гори, да би имовину умножио, те да би тиме и у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српскога народа. Тиме се најсвечаније потврђује манастирско право својине земљишта, на ком се престоница подиже, и даје се свакоме на знање, да то земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини цетињског манастира свето и неприкосновено. Та права су дарована од Ивана Црнојевића, а од Николе Петровића потврђена.[17]
Крајем 2019. године, у току ноћи и уз хапшење опозиционих посланика, изгласан је спорни закон, по којем би сва црквена имовина изграђена до 1918. године, а за коју СПЦ у Црној Гори нема доказе власништва, припале држави Црној Гори. Закон је изазвао грађанске протесте у виду црквених литија и негодовање од стране канонске Цркве, јер се овај закон односи само на СПЦ и политички је усмјерен против српског карактера историјске Црне Горе.
Види још
[уреди | уреди извор]- Зетска епархија
- Манастир Црнојевића на Ћипуру
- Митрополија црногорско-приморска
- Цетињска штампарија
- Срби у Црној Гори
- Дворска црква на Ћипуру
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Јанковић 1984, стр. 199-204.
- ^ Медаковић 1993, стр. 425-440.
- ^ Буровић, Каплан (2014). Скадар, pp. 46. Ниш: Штампарија Викторија.
- ^ Станојевић 1975c.
- ^ Vjesnik kr. zem. arkiva, XVI., Pisma crnogorskih poglavica iz druge polovine XVIII. stoleća. Zagreb. 1914. стр. 227., 229., 231...
- ^ Arkiv za povjestnicu jugoslavensku - Knjiga III, Dopisi crnogorskog vladike Save Petrovića... Zagreb. 1854. стр. 133...
- ^ Митрополити зетски, црногорски и приморски (од 1484. до 1692.г) чији су земни остаци сахрањени 20. јуна у цркви Цетињског манастира на Ћипуру.
- ^ Томановић 2018, стр. 494..
- ^ Томановић 2018, стр. 574..
- ^ Томановић, Лазар (1899). Г. Руварац и Монтенегрина. Сремски Карловци. стр. 79.
- ^ Malbaša, Predrag. „CETINjSKI MANASTIR NA ĆIPURU”. Montenegrina. Приступљено 28. 5. 2020.
- ^ Дабовић, Ђоко (2006). Племе Шестани, стр. 114. Бар: Удружење грађана Шестани.
- ^ Броневски, Владимир (1995). Записи о Црној Гори и Боки, стр. 62. Подгорица: ЦИД.
- ^ Судбина руке Светог Јована Крститеља, руке која је крстила Исуса („Вечерње новости“, 13. април 2015)
- ^ Шекуларац, Божидар (1996). „Црногорски анали“ или „Цетињски љетопис. Цетиње: Обод. стр. 102, 103.
- ^ Шекуларац, Божидар (1996). „Црногорски анали“ или „Цетињски љетопис. Цетиње: Обод. стр. 98.
- ^ Глас Црногорца, бр. 26. за суботу 24. јуна, Текст: Службени дио, Ми Никола Први по милости Божијиј... 1895. стр. 1.
Литература
[уреди | уреди извор]- Руварац, Иларион (1899). Montenegrina: Прилошци историји Црне Горе (2. изд.). Земун: Штампарија Јована Пуљо.
- Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
- Миловић, Јевто М. (1956). Зборник докумената из историје Црне Горе (1685—1782). Цетиње: Историски институт.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра.
- Станојевић, Глигор (1955). Црна Гора у доба владике Данила. Цетиње: Историски институт.
- Станојевић, Глигор (1975a). „Црна Гора у XVI вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 1—88.
- Станојевић, Глигор (1975b). „Црна Гора у XVII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 89—227.
- Станојевић, Глигор (1975c). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499.
- Станојевић, Глигор (1979). Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740—1766). Београд: Историјски институт.
- Миловић, Јевто М. (1984). Петар II Петровић Његош у свом времену. Титоград: Црногорска академија наука и умјетности.
- Јанковић, Марија (1984). „Саборне цркве Зетске епископије и митрополије у средњем веку”. Историјски часопис (31): 199—204.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Миловић, Јевто М. (1987). Петар I Петровић Његош: Писма и други документи. 1. Титоград: Историјски институт.
- Миловић, Јевто М. (1988). Петар I Петровић Његош: Писма и други документи. 2. Титоград: Историјски институт.
- Медаковић, Дејан (1993). „Старе српске штампарије”. Историја српског народа. књ. 3, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 425—440.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро.
- Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Цетињске, Пећске и Никшићке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 211—220. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 09. 2023. г. Приступљено 20. 06. 2019.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Петровић, Растислав В. (1997). Владика Данило и владика Сава (1697—1781). Београд: Стручна књига.
- Алексић, Будимир (2006). „Православље на простору данашње Црне Горе од 1219. до 2006.”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 13—38.
- Маркуш, Јован (2006). „Каталог-диптих епископа и митрополита зетских, црногорских и приморских од 1219. до 2006.”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 39—86.
- Вукић, Предраг (2006). „Православне епархије, цркве и манастири у Црној Гори”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 87—128.
- Томановић, Лазар (2018). Мемоари. ЦИД, Подгорица.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Митрополија: Манастир цетињски
- Рукописне књиге Манастира рођења пресвете Богородице на Цетињу, докторска дисертација (2016)