Србија

Република Србија
Република Србија;
	Застава Грб
	Химна: Боже правде
Главни град ; (и највећи)	Београд; 44° 48′ N 20° 28′ E / 44.800° С; 20.467° И
Службени језик	српски1
Владавина
Облик државе	унитарна парламентарна уставна република
— Председник	Александар Вучић
— Председник Владе	Милош Вучевић
— Председник Народне скупштине	Ана Брнабић
Законодавна власт	Народна скупштина
Историја
Оснивање	‍
— Оснивање Србије	између 629—632.
— Проглашење краљевине	4. јануар 1217.
— Проглашење царства	16. април 1346.
— Први српски устанак	15. фебруар 1804.
— Други српски устанак	23. април 1815.
— Први српски устав	15. фебруар 1835.
— Међународно признање	13. јул 1878.
— Оснивање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца	1. децембар 1918.
— Проглашење ФНР Југославије	29. новембар 1945.
— Обнова независности	5. јун 2006.
Географија
Површина	‍
— укупно	88.499 km2 (111)
— вода (%)	0,13
Становништво	‍
— 2022.	8.233.662 (101)
— густина	93,04 ст./km2 (121)
Привреда
БДП / ПКМ	≈ 2024.
— укупно	191,561 млрд. $ (78)
— по становнику	29.039 $ (67)
ИХР (2022)	0,805 (65) — веома висок
Валута	српски динар2
— код валуте	RSD
Остале информације
Временска зона	UTC +1 (CET); UTC +2 (CEST)
Интернет домен	‍.rs3; .срб‍
Позивни број	+381
Вози се на	десној страни
Регистарске таблице	SRB
ISO 3166-1 алфа 2	RS
ISO 3166-1 алфа 3	SRB
	1 Према Уставу Републике Србије у Србији су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо (према Правопису српскога језика овај језик користи два писма: ћириличко па латиничко), док су у 40 јединица локалне самоуправе у равноправној службеној употреби са српским и језици националних мањина које тамо традиционално живе (мађарски, словачки, хрватски, румунски, русински, албански, чешки, македонски, црногорски, бугарски и бошњачки - укупно 11 језика), а у органима Војводине званично је 5 мањинских језика (мађарски, словачки, румунски, русински и хрватски), а Косова и Метохије и албански; 2 На Косову и Метохији и евро; 3 До 30. марта 2010. године .yu.

Србија, званично Република Србија, држава је на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и средишту Балканског полуострва.^[5]^[6] Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију.^[7] Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска) и Хрватском. Броји око осам милиона становника.^[8] Главни и највећи град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи.^[6]^[9] Званични језик је српски, а званична валута српски динар.

Након словенског досељавања на Балкан (током 6. и 7. века), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Средњовековна Србија је 1217. постала краљевина, а врхунац је достигла 1346. проглашењем царства. Након турске најезде, Српска деспотовина је опстала до 1459, када је потпала под власт Османског царства.^[10] До средине 16. века, целокупно подручје данашње Србије потпало је под османску власт. Крајем 17. и почетком 18. века, Хабзбуршка монархија је потиснула турску власт из Бачке, Срема и Баната, а привремено и из централне Србије. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је 1878. стекла државну независност, а 1882. постала краљевина. Ослобођење Старе Србије (Рашка, Косово и Метохија) остварено је 1912.^[11]

Србија је, након катастрофалних људских и материјалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабзбуршком круновином Војводином (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија.^[12] Од НАТО бомбардовања Југославије, Косово и Метохија се налазе под протекторатом Уједињених нација. Привремене институције самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. једнострано и противправно (противно Уставу Србије из 2006. и Резолуцији Савета безбедности УН 1244) прогласиле су независност, коју Србија, многе друге државе и Уједињене нације не признају.

Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, Азијске банке инфраструктурних инвестиција, а приступа Светској трговинској организацији.^[13] Од 2014. преговара о приступању Европској унији. Србија се од 2007. формално придржава политике војне неутралности. Економија Србије је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом.^[14] Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (65), индексу глобалне друштвене покретљивости (41), као и индексу глобалног мира (54).^[15]^[16]^[17]

Етимологија

Према званичној историографији назив Србија се први пут помиње код Грка средином 10. века, и то најпре као Σερβλία (Сервлија, Серблија), а затим и Σερβια (Сервија, Сербија), што значи земља Срба.^[18] У истом веку, арапски путописац Масуди ову земљу назива Сарабин, а њене становнике Сараби.^[19] Међутим, пре овог, Срби су своју домовину једноставно називали Српске земље.

Етимологија титуларног народа Срба, је много више загонетнија. Сличан етноним се појављује код неких древних народа много векова пре Христа, али званична наука, у већини случајева, не налази њихову директну повезаност са словенским Србима. Постоје многе теорије о настанку имена Срби, а највероватније је да је оно изведено из старе словенске речи са кореном серб, што значи исто.^[20] Друге теорије корен речи проналазе у индоевропској речи сер- што значи: пазити, штитити, а из које је и изведеница у латинском servare: (о)чувати, стражарити, заштити, (п)осматрати.^[21]

Географија

Положај

Србија се налази на раскрсници путева између средње и јужне Европе, на Балканском полуострву и Панонској низији.^[14]^[22]^[23] Она лежи од 41° до 47° северне географске ширине и од 18° до 23° источне географске дужине. Држава обухвата 88.499 km²^[24] (са спорном територијом Косова и Метохије), што је поставља на 113. место у свету; без Косова, укупна површина је 77.474 km², што би је начинило 117. у свету.^[25]

Њена укупна дужина граница износи 2.027 km (са Албанијом 115 km, са Босном и Херцеговином 302 km, са Бугарском 318 km, са Хрватском 241 km, са Мађарском 151 km, са Македонијом 221 km, са Црном Гором 203 km и са Румунијом 476 km).^[25] Цела граница Косова са Албанијом (115 km), Македонијом (159 km) и Црном Гором (79 km) је под контролом граничне полиције Косова.^[26]^[27]

Србија третира 352 km дугу границу између Косова и остатка Србије као „административну линију”; она је под заједничком контролом граничне полиције Косова и српских полицијских снага, а има 11 прелаза.^[28]

Панонска низија покрива северну трећину земље (Војводину и Мачву), док се источни врх Србије простире у Влашкој низији.^[29] Рељеф централног дела земље, са центром у шумадијској регији, састоји се углавном од брда која садрже реке. Планине доминирају на јужној трећини Србије. Динарске планине се простиру на западу и на југозападу, пратећи токове Дрине и Ибра. Карпати и Балканске планине се протежу у правцу север-југ у источној Србији.^[30]

Старе планине у југоисточном делу земље припадају планинском венцу Родопа. Надморска висина се креће од врха Миџор, Старе планине, са 2.169 m (највиши врх у Србији, изузевши Косово) до најниже тачке од само 17 m у близини реке Дунав код Прахова.^[31] Највеће језеро је Ђердапско (163 km²), а најдужа река која пролази кроз Србију је Дунав (587,35 km).

Рељеф

Северни део Републике заузима равница (види: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине.

Постоји преко 30 планинских врхова изнад 2.000 m надморске висине, а највиши врх је Велика Рудока (на Шар-планини) са висином од 2.660 m.^[32] Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача). Најнижа тачка се налази на тромеђи са Румунијом и Бугарском, на ушћу Тимока у Дунав, на 28-36 m надморске висине.^[33]^[34] Делиблатска пешчара представља геоморфолошки и еколошко-биогеографски феномен не само Панонске низије, већ и читаве Европе. У њој је клима полустепска, налази се у јужном Банату и једно је од ретких прибежишта за многе специфичне врсте флоре и фауне, које у европским и светским размерама представљају природне реткости.

Највиша тачка: Велика Рудока, Шар-планина (2.660 m)
Најнижа тачка: Ушће Тимока у Дунав (28 m)
Највеће језеро: Ђердапско језеро (163 km²)
Најдужа река: Дунав (587,35 km)
Највећи град: Београд (1.659.440 ст.)

Планине

Највећи део територије Србије заузимају планине, које чине планинску регију. Она се протеже од Панонског побрђа на северу до црногорске, албанске и македонске границе на југу. Од запада ка истоку протеже се од босанско-херцеговачке до бугарске границе.

Планине Србије се деле на:

Највиши врхови Србије су:

Врх	Висина	Планина
Велика Рудока	2.660 m	Шар-планина
Ђеравица	2.656 m	Проклетије
Црни врх	2.585 m	Шар-планина
Гусам	2.539 m	Проклетије
Богдаш	2.533 m	Проклетије
Жути камен	2.522 m	Проклетије
Љуботен	2.498 m	Шар-планина
Ветерник	2.461 m	Копривник
Црни крш	2.426 m	Проклетије
Хајла	2.403 m	Хајла

Панонска низија представља веома значајну област Србије. Она заузима Војводину, северни, равничарски део Србије и уски појас јужно од реке Дунава и Саве.

Највећи део Панонске низије лежи испод 200 m надморске висине, а „равничарску идилу” ремете острвске планине, алувијалне равни, лесне заравни и пешчаре. Острвске планине представљају остатке спуштеног дела старе масе тј. унутрашњих Динарида. Протежу се од запада према истоку. Изграђене су од стена различите старости: палеозојских шкриљаца, мезозојског кречњака итд. Падине Фрушке горе и Вршачких планина изграђени су од органских неогених седимената и плеистоцених наслага леса.

Просторе данашњег Панонског басена некада је прекривао праокеан Тетис, чијим повлачењем је и настао Панонски басен. Повлачењем, Тетис је иза себе оставио веома плодно тло, па се због тога Панонски басен назива још и „Житницом Србије”. За просторе ове регије особена је црница (или чернозем), као врста земљишта. Међутим, јавља се и тзв. деградирани чернозем, као и плодно алувијално тло и гајњаче.

Привреда ове области је добро развијена и као велика привредна средишта јављају се Нови Сад, Суботица, Београд, Сомбор, Зрењанин, Кикинда, Сремска Митровица, Шабац, Смедерево и Пожаревац. Због веома плодног тла добро је развијена пољопривреда, а највише се гаје од воћа: шљиве, јабуке, крушке, ораси, трешње, вишње, кајсије, брескве; од поврћа: купус, пасуљ, парадајз и паприка; од житарица: кукуруз, пшеница, раж, јечам; од индустријских биљака: сунцокрет, шећерна репа, хмељ, мак. Најзначајнија пољопривредна производња је производња винове лозе и производња вина.^[37]

Воде

Већи део Србије припада сливу Дунава (81.646 km² тј. 92,4%), који и сам протиче кроз северну Србију дужином од 588 km.^[38]^[39] Поред Дунава, пловне су још целим својим током кроз Србију реке: Сава (206 km), Тиса (168 km) и Бегеј (75 km), а делимично су пловне Велика Морава (3 km од 185 km) и Тамиш (3 km од 118 km).^[40] Остале велике реке, са дужином тока кроз Србију већом од 200 km, су: Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km).^[40] Део југа Србије припада сливу река Бели Дрим у Метохији и Радика у Гори (4.771 km² тј. 5,4%) које теку ка Јадранском мору.^[38] Сливови река Пчиња, Лепенац и Драговиштица на југоистоку Србије припадају егејском сливу (1.944 km² тј. 2,2%).^[38] Поред река, у Србији је изграђен и читав низ вештачких канала, који служе за одбрану од поплава, наводњавање земљишта, пловидбу и друге намене. Њихова укупна дужина износи 939.2 km, од чега је за бродове, до 1000 t, пловно 385.9 km.^[40] Највећи систем канала се налази у равничарском делу земље и познат је под називом Канал Дунав—Тиса—Дунав, према називима река које повезује.

Већина језера у Србији је полигенетског порекла, а највеће међу њима је Ђердапско језеро, површине 178 km² (са румунским делом: 253 km²), које је по настанку вештачко-акумулационо језеро, направљено преграђивањем Дунава.^[40]^[41] Друга већа вештачка језера у Србији, са површином већом од 10 km², су: Власинско језеро (на реци Власини, 16 km²), Перућац (на реци Дрини, 12,4 km²) и језеро Газиводе (на реци Ибру, површине 11,9 km²).^[40] Највећа природна језера су Палићко језеро површине 5,6 km² и Бело језеро површине 4,8 km², која се налазе у Војводини. На високим планинама југа Србије, јављају се глацијална језера, попут Ђеравичког на Проклетијама или језера на Шар-планини, док се на крајњем северу јављају, иначе ретка, еолска језера, Палићко (5.6 km²) и Лудошко.^[41] Поред њих, у Србији данас постоје још две групе природних језера и то су: крашка (Жагубичко врело) и речна језера (Русанда, Царска бара), док су тектонска језера, која су постојала у прошлости, током времена нестала. У неким пећинама Србије, јављају се подземна тј. пећинска језера, каква су на пример, језера у Раваничкој пећини.

Највиши водопад у Србији је Копрен на Старој планини североисточно од Пирота. Висок је 103,5 m и састоји се од неколико каскада, са просечним падом од 56,4 степена.^[42] Други по висини је Јеловарник (71 m) на Копаонику, који сачињавају три узастопне каскаде, а трећи је Пиљски на Старој планини (64 метра).^[43]^[44] Највећи и најдужи кањон Србије и Европе је Ђердап на Дунаву, док је највеће речно острво Србије Острово у Дунаву код Костолца, површине 60 km².^[43]^[43]

Клима

Србија се налази на копненој маси Балканског полуострва која је окружена топлим морима (јадранским, егејским и црним) док се на северу наслања на европски континент. Додатни важан фактор који одређује климу Србије је рељеф. Грубо се може рећи да у Србији влада континентална клима на северу, умереноконтинентална на југу, и планинска клима на високим планинама. Зиме у Србији су кратке, хладне и снежне, док су лета топла. Најхладнији месец је јануар, док је најтоплији јул. Најнижа температура забележена у Србији је —39,5 °C (13. јануара 1985. у насељу Карајукића Бунари на Пештеру), а највиша 44,9 °C (24. јула 2007. у Смедеревској Паланци).^[45] Просечна годишња температура у Србији је: 10,9 °C (предели испод 300 m надморске висине), 10 °C (300—500 m), 6 °C (1000—1500 m), 3 °C (изнад 1500 m).^[45] Просечна годишња количина падавина је 896 mm. Највише кише има у јуну и мају, док су најсувљи фебруар и октобар.

Најзначајнији ветрови Србије су:

кошава (хладан и сув ветар карактеристичан за север Србије)
северац (хладан и сув северни ветар)
моравац (хладан и сув; долази са севера и дува долином Мораве)
јужни ветар (топао и сув; дува са југа долином Мораве)
југозападни ветар (топао и влажан; долази са Јадрана и допире до Западне Србије)

Флора и фауна

Обични рис је у Србији законом заштићена врста; услед малобројне популације, редован лов на риса није дозвољен

Панчићева оморика

Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно, два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде, тресаве, степски фрагменти. Панчићева оморика је ендемит подручја Подриња, западне Србије и источне Српске (околина Вишеграда). Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине и Растишта.^[46]^[47]^[48] Панчићева оморика је танко, витко, до 50 m високо четинарско дрво.

Фауна Србије је доста разноврсна, што значи да је велики број животињских врста које су регистроване на територији Европе присутно и у Србији. По прецизном попису — чак 43,3%. Подаци кажу да се у водама и око њих налази 110 врста риба и 20 врста водоземаца, да на територији Србије живи најмање 45 врста гмизаваца, око 260 врста птица гнездарица и 94 врсте сисара.^[49] Најчешће врсте дивљачи на које се може наићи у Србији су европски јелен, јелен лопатар, срна, дивокоза, муфлон, дивља свиња, медвед, куна златица, куна белица, јазавац, веверица, обични пух, зец, ласица, вук, обични рис, шакал, риђа лисица , ракунолики пас и твор. Остале животињске врсте које настањују Србију су јежеви, гуштери, змије, као и разни инсекти попут лептира.

Србију насељавају и следеће врсте дивљих птица: врабац, славуј, кос, дрозд, сива чапља, дивља гуска, дивља патка кржуља, дивља патка риђоглава, јастреб кокошар, лештарка, јаребица камењарка, пољска јаребица, препелица, фазан, лиска црна, шумска шљука, голуб гривнаш, голуб пећинар, голуб дупљаш, гугутка, грлица, сојка (креја), гачац, сива врана и сврака.

Многи канали, природна и вештачка језера одличан су потенцијал за разноврсност рибљег фонда. У најчистијим водама могу се пронаћи поточни и речни ракови, а уобичајено се на различитим локацијама пеца кечига, шаран, поточна и језерска пастрмка, смуђ, штука и велики број врста беле рибе.

Шуме

Према стању из 2023. године, укупна површина шума у Србији износи 40 одсто територије земље.^[50]

Некада је Шумадија са разлогом носила то име, због густих и непроходних шума које су се у њој налазиле. Ретко ко би разумео жалбе путника из прве половине 19. века да су се са великим потешкоћама пробијали кроз изузетно густе и непроходне шуме Кнежевине Србије.^[51]

Србија има 2.000.000 хектара шума и оне годишње произведу око 8.000.000 тона кисеоника. У Србији се годишње сагори 4.000.000 тона огревног дрвета, што значи да је допринос Србије светском билансу угљен-диоксида око 6.000.000 тона годишње.^[51]

На Балкану има много различитих врста шума. Ако се зна да на овим просторима живи око 50 различитих врста високог дрвећа, и да готово свака та врста на одређеним местима изграђује своју шуму, може се замислити колико су разноврсни шумски екосистеми.^[52]

Веће шуме у Србији: Кошутњак, Молинска шума, Шалиначки луг, Липовичка шума, Валмиште, Бојчинска шума и друге.

Национални паркови

У Републици Србији постоје два национална парка у процесу заштите, Стара планина и Кучај-Бељаница,^[53] као и пет националних паркова:^[54]

Име	Основан	Површина (ha)
Национални парк Ђердап	1974.	93.968
Национални парк Копаоник	1981.	11.810
Национални парк Тара	1981.	22.000
Национални парк Шар-планина	1986.	39.000
Национални парк Фрушка гора	1960.	25.393

Резервати природе

Делиблатска пешчара

Обедска бара се налази у југоисточном Срему и простире на површини од 9820 хектара, а заштитна зона на 19.611 хектара

У Србији је издвојено и законом заштићено око 463 резервата и природних добара, највише специјалних и строгих, а значајан део односи се и на научно-истраживачке и опште.^[55] Резерват природе може бити строги или специјални. Строги резервати су намењени искључиво очувању природног фонда и научно-истраживачком раду и посматрању. Специјални резервати имају неизмењени и добро очуван екосистем у којем је човеков утицај сведен на минимум, а на основу намене могу се издвојити хидролошки, орнитолошки, геолошки, ихтиолошки, палеонтолошки и др.

Специјални резервати природе

Историја

Праисторија

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данашње Републике Србије, датирају из времена последњег глацијала, око 40.000. године пре н. е.^[56] Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца.^[56]

Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисторијских култура, културу Лепенског Вира.^[56] Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума пре н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста.

Лепенски Вир; скулптура Прародитељка, 7000 година п.н.е.

Фигурина из Винчанске културе, 4000–4500 п.н.е.

Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча — Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету.^[57] Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Винчанска дама, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо…).^[58]

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. године пре н. е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. п. н. е., када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта.^[56] Између 1200. и 1000. п. н. е., на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње, а ређе козе и овце. Крајем другог и почетком првог миленијума пре н. е. (период од 1125. до 750. п. н. е.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана).

За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300. и 100. п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. п. н. е. састају са Александром Македонским на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279. п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска,^[56] који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

Стари век

Ширење Римљана на Балканско полуострво, отпочело је крајем 3. века пре н. е, сукобима са Илирима предвођеним краљицом Теутом. Током илирско-римских и македонско-римских ратова, Римљани су покорили Илире и Античке Македонце. Након тога, започиње њихов продор Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем Батоновог устанка, целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије, ушао је у састав провинције Горња Мезија, док су мањи делови ушли у састав провинција Паноније, Далмације и Дакије. На овом простору су биле стално стациониране две римске легије IV Flavia (у Сингидунуму, данашњем Београду) и VII Claudia (у Виминацијуму код данашњег Костолца на Дунаву). Подигнут је читав низ градова који су били повезани системом путева који су омогућавали лаку комуникацију између делова Римског царства, које је за владавине цара Трајана, након дачких ратова, било на свом територијалном врхунцу.^[56]

Упади варварских племена из средње Европе и повлачење Римљана из Дакије, током Аурелијанове владавине, довели су подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава, који су формирали Дунавски лимес. Један од његових наследника, Диоклецијан увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства, чиме је Сирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили, а једну од прекретница чини продор Гота 378. године, након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Цар Теодосије I је 395. године поделио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства, док су мањи делови (северозападни део Србије) припали Западном римском царству.

Средњи век

Средином 5. века, Хуни предвођени Атилом стварају моћну државу, која пропада након његове смрти 453. године, а на тлу данашње Србије своје државе стварају Гепиди и Источни Готи. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства, придружују се у првим десетлећима 6. века и Словени, понекад као самостални нападачи, а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Авари, који, предвођени каганом Бајаном, током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене, уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије, а 582. године заузимају и сам Сирмијум.

Крајем века су Словени толико ојачали да се већ 584. године помиње њихово трајно насељавање на просторима јужно од Саве и Дунава, а две године касније и њихов напад на Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.

Прекретницу у словенском насељавању, представља долазак на власт цара Ираклија на власт 610. године. Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства, представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена, који ће у наредним деценијама, преплавити цело Балканско полуострво. После неуспешне словенске опсаде Солуна 611. године и комбиноване опсаде Цариграда 626. године, на простор Балкана и данашње Србије досељавају се Срби. Према речима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), они су се, уз Ираклијеву дозволу, населили на просторима између река Цетине и Врбаса на западу, Бојане, Ибра и Мораве на истоку, Дунава и Саве на Северу и Јадранског мора на југу.^[59]^[60] Он такође наводи да су дошли из Бојке односно Беле или Некрштене Србије у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији, док је други са делом народа кренуо у сеобу ка југу. Сигурно је у периоду од 629. до 632. године било насељавање Срба на Балкан. Прво их је Ираклије населио на области западно од Солуна, код града Сервија, највероватније да би Срби бранили Солун од других Словена, што им се није свидело, тако да су одлучили да се врате у своју Белу Србију. Прешли су Дунав, али када су увидели да су Авари поново ојачали, затражили су преко стратега Сингидунума нове територије, тако да им је Ираклије доделио Далмацију.^[61]

Пола века касније, тачније 680. године, на Балкан долази народ турског порекла Прабугари, који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова, они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје, али ће јој наметнути своје име Бугари. Њихова држава обухватиће источну Србију са Моравском долином, Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске градове и уређење, тако да пар наредних векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.

Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао крајем 8. века. Његов унук Властимир, који је владао у првој половини 9. века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних Бугара предвођених каном Пресијамом (832—852), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око 851. године, Бугари су поново напали Србију, али су његови синови Мутимир (851—891), Стројимир и Гојник поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син кана Бориса (852—889) Владимир (889—893) са дванаест угледних бојара. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара, а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у Расу. Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти, у којој је победио најстарији Мутимир, који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство, а папа Јован VIII (872—882) је затражио од њега 873. године да се, након успеха моравско-панонске мисије, подложи Методију, као словенском епископу, са седиштем у Сирмијуму.^[б] После његове смрти 891. године, Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац Петар (892—917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану Симеона Великог (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру. Његову владавину је окончао сам Симеон, који је од захумског кнеза Михајла добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима, након чега је Петра на превару заробио, а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука Павла (917—923).

Њега су, пар година касније, покушали да збаце са власти Византинци, помоћу његовог брата од стрица Захарија, али је он заробљен и послат у Бугарску.^[59] Јачање Бугарске под Симеоном је приморало Павла, да пређе на страну Византије, након чега је бугарски цар против њега послао 923. године Захарију, који га је збацио са власти.^[59] Међутим, сам Захарија је врло брзо прешао на страну Византије, због чега Симеон бива приморан да пошаље своју војску против њега. Бугарска војска је потучена, а главе и оружје двојице бугарских војвода су послати у Константинопољ као ратни трофеји.^[59] Бугарски цар је након тога послао на Србију нову војску, са којом је послат и Властимиров праунук Часлав (931— око 960), који је требало да буде постављен за новог кнеза.^[59] Пред новом бугарском војском, Захарија је побегао у Хрватску, док су Бугари позвали српске жупане да дођу и потчине се новом кнезу.^[59] Уместо постављања новог кнеза, српски жупани су заробљени, а цела Србија је опљачкана и припојена Бугарској.^[62] Након Симеонове смрти 927. године, Часлав је побегао из Бугарске и уз византијску помоћ, обновио Србију у којој су највећи градови били: Достиника (прва престоница Србије), Чернавуск, Међуречје, Дрежник, Лесник и Салинес, док су у области Босне, која се тада налазила у саставу Србије, били градови Котор и Дресник.^[59] Средином 10. века, северне границе Србије почели су да угрожавају Мађари, са којима је Часлав водио борбе, у којима је, према народној традицији сачуваној у „Летопису Попа Дукљанина”, погинуо тако што је заробљен и у оковима бачен у Саву са својом пратњом. Његовом смрћу се гаси прва српска владарска династија која је владала Србима од доласка на Балкан до средине 10. века.

Неколико десетлећа касније 971. године Бугарска држава пропада и улази у састав Византије.^[62] Окрутна византијска управа на деловима Балкана насељеним Словенима, довела је 976. године до побуне у Македонији на чијем су се челу нашли синови кнеза Николе. Устанак се брзо проширио, а на његовом челу се, услед погибије остале браће, нашао Самуило.^[62] После продора у Грчку, до Коринта и Пелопонеза, он, око 998. године, покреће поход ка западним деловима Балкана и до 989. године осваја већи део данашње Србије и околних српских кнежевина.^[62] Почетком 11. века, Византија предвођена царем Василијем II почиње да потискује устанике и после велике победе у бици на Беласици 1014. године, Самуило умире од срчаног удара, а његова држава се практично распала услед династичких борби око власти.^[62] Већ 1018. године, удовица последњег цара се са породицом предала Василију, али су поједине Самуилове војсковође наставиле да пружају отпор.^[63] Последњи од њих био је Сермон који је владао Сремом.^[63] Њега је на превару убио византијски заповедник Београда 1019. године, чиме је и последњи остатак Самуилове државе покорен.

Византијска управа на просторима насељеним словенским становништвом је после слома Самуиловог устанка, започела процес хеленизације становништва и увођење плаћања пореза у новцу, уместо, као до тада, у натури. Ове промене су, уз повећање пореза услед кризе у самој Византији, довели до подизања две нове словенске побуне. Прво је у лето 1040. године у Поморављу избио устанак на чијем се челу нашао, наводни Самуилов унук, Петар Дељан, који је у Београду проглашен за цара. Иако се устанак брзо проширио на простор данашње Србије, Македоније и северне Грчке, он је већ 1041. године угушен. Три десетлећа касније, 1072. године долази до новог устанка под вођством Ђорђа Војтеха, а устаници за цара у Призрену проглашавају дукљанског принца Константина Бодина. Под његовим вођством они освајају Ниш, али крајем године бивају потучени код Пауна на Косову, чиме је устанак угушен.

Почетком наредне деценије, Бодин је, као краљ Зете, заузео Рашку у којој је за владаре поставио жупане Вукана (око 1083—1112) и Марка, а потом и Босну у којој је поставио кнеза Стефана. Борбе са Византијом од 1091. године води искључиво рашки жупан Вукан који из Звечана више пута продире на Косово спаљујући Липљан, а касније стиже и до Врања, Скопља и Полога. На власти га смењује његов братанац Урош I који улази у савез са Мађарима у борбама са Византијом. Његова ћерка Јелена постаје жена будућег краља Угарске Беле II, а његов син Белош краљевски палатин. Мађари ће током целог 12. века ратовати са Византијом, прво око Срема и Београда, а затим и око Моравске долине, а рашки жупани ће у готово сваком од тих ратова учествовати као угарски савезници. Они успевају да, на кратко, освоје Београд, а касније и Ниш, али их Византинци, предвођени моћним царем Манојлом I потискују, тако да се сви сукоби окончавају без значајнијих територијалних проширења. Истовремено Рашку потресају и унутрашњи сукоби око власти између Урошевих синова Уроша II и Десе у коме учешће узима и сам Манојло. Византијски цар на крају поставља за новог великог жупана Тихомира, сина велможе Завиде.

Раздобље Немањића

Против великог жупана Тихомира ће се, 1166. или 1168. године, побунити његов најмлађи брат Стефан Немања који ће потиснути старију браћу из земље, а касније ће код Пантина на Косову потући византијску војску предвођену његовом браћом, која га након тога признају за владара. Немања ће током наредна три десетлећа водити успешне ратове против Византије у којима ће значајно проширити своју државу. Припаја јој Неретљанску област, Захумље, Травунију, Приморје, делове Косова, Метохије, а на кратко осваја и Ниш у коме се састаје са светим римским царем и вођом крсташа III крсташког похода Фридрихом Барбаросом, коме предлаже савез против Византије. На престолу га, у договору са византијским царем, наслеђује средњи син Стефан, који почетком своје владавине бива потиснут од старијег брата Вукана, али на крају успева да се одржи на власти. Користећи се политичком ситуацијом на Балкану насталом после крсташког заузећа Цариграда 1204. године, он је наставио ширење своје државе (осваја Призрен, Врање и Ниш), коју 4. јануара 1217. године уздиже на ранг краљевине, добивши од папе Хонорија III краљевски венац. Две године касније, његов млађи брат Сава је од васељенског патријарха у Никеји издејствовао уздизање рашке епархије на ниво архиепископије чији је постао први архиепископ, чиме је српска црква стекла аутокефалност и ударени су темељи данашњој Српској православној цркви.

Стефана наслеђују синови Радослав (1223—1234) и Владислав (1234—1242) који владају под утицајем својих моћних тастова епирског деспота и бугарског цара, после којих на власт долази најмлађи син Урош I (1242—1276). Иако није успео да прошири границе своје државе, Урош је успео да економски ојача државу тако што је из Трансилваније довео рударе Сасе, чиме је започела експлоатација рудника у Србији, што ће његовим наследницима пружити финансијску основу за даља освајања. Био је ожењен Јеленом Анжујском која је играла значајну улогу у тадашњој Србији, а сликарство његове задужбине Сопоћана спада у сам врх европске средњовековне уметности. Њега је са власти, услед неуспешних ратова и незадовољства у земљи, збацио 1276. године старији син Драгутин (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316), који ће, свега неколико година касније 1282. године, препустити власт млађем сину Милутину (1282—1321), који спада у ред најзначајнијих српских владара.^[64] Током неколико наредних година, Милутин ће проширити Србију ка југу, освајајући већи део данашње Северне Македоније са Скопљем које му постаје престоница и северне делове Албаније, а на кратко ће држати и сам Драч. Касније ће освојити Браничево, које предаје Драгутину, коме је угарски краљ и његов таст доделио на управу Мачву са Београдом и северну Босну. Сам Милутин 1299. године закључује мир са Византијом, према коме му цар Андроник II (1282—1328) признаје освајања и даје за жену петогодишњу ћерку Симониду.

Почетак 14. века обележава грађански рат између браће око права наслеђивања престола који се окончава поновним прихватањем Дежевског споразума, којим је Драгутин 1282. године предао власт Милутину и према коме га наслеђује Драгутинов син. Милутина је са власти 1314. године покушао да збаци син Стефан (1322—1331), који је ухваћен и по његовом наређењу ослепљен, после чега је послат у изгнанство у Цариград. Након Драгутинове смрти 1316. године он заробљава његовог сина и наследника Владислава и заузима његову државу, после чега води трогодишњи рат са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) у коме губи Београд, али задржава Мачву и Браничево. После његове смрти 1321. године, државу захвата грађански рат између његових синова Константина и Стефана, у који се након Константинове погибије укључује Владислав, али Стефан и њега побеђује. Он наставља да шири своју државу ка југу на рачун, Византије, али не успева да поврати приморје од Цетине до Дубровника које се након Милутинове смрти отцепило, након чега га осваја бан Босне Стефан II Котроманић (1322—1353). Против њега је створен савез Византије и Бугарске, који је Стефан уништио, потукавши до ногу Бугаре у бици код Велбужда 1330. године. Само годину дана касније, његов син Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) користи незадовољство властеле и у Неродимљу заробљава оца, који исте године умире у као затвореник у Звечану, а Душан постаје нови краљ.

Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. године достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „цара Срба и Грка”.

Проглашење Душановог законика и Српско царство

После Немањића

Српске снаге предвођено кнезом Лазаром Хребељановићем сукобиле су се са Османским царством 1389. године у бици на Косову пољу. У бици су и Лазар и његов противник Мурат I изгубили животе, што је био први и једини случај да османски султан страда у току битке. Обе стране су претрпеле велике губитке.

Стефан Лазаревић као османски вазал је предводио српске помоћне одреде у бици код Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота 1402. године чиме Србија постаје деспотовина. У време његове владавине у Србији се развија Ресавска школа средњовековне књижевности.

Турци су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године, за време владавине познатог османског султана Мехмеда II.^[65]^[66]

Срби су на подручју данашње Војводине присутни од средњег века под влашћу Угарске. У 15. и 16. веку су на подручју Срема, Баната и Бачке поседе имали српски деспоти. У 16. веку су Срби на подручју данашње Војводине формирали две краткотрајне државне творевине, првом од њих је владао самозвани цар Јован Ненад, а другом војвода Радослав Челник.

Османска владавина

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од 15. до почетка 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине.

Срби у Банату су 1594. године подигли велики устанак против османске власти, који се завршио поразом.^[67]

Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. године проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву.

Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Модерна Србија

Српска револуција

Србија је своју борбу за независност почела током Српске револуције, а та борба је трајала неколико десетлећа.

Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, је умакао Сечи кнезова и са шумадијским првацима је фебруара 1804. године организовао збор у селу Орашац, на ком је одлучено да се подигне буна. На овом збору Карађорђе је изабран за „вожда”.^[68] Буна је почела паљењем турских ханова по Шумадији и протеривањем Турака из ханова и села у утврђене градове. Да би смирио ситуацију у Београдском пашалуку, турски султан је јула 1804. године послао босанског везира Бећир-пашу. Карађорђе је као први услов за успостављање мира тражио ликвидацију дахија, које је Миленко Стојковић у ноћ између 5. и 6. августа, по Карађорђевом наређењу и уз сагласност Бећир-паше, погубио на острву Ада Кале.

Међутим, ово није смирило ситуацију у пашалуку. Султан је 1805. године послао у Београд за везира Хафис-пашу, ког су устаници дочекали на Иванковцу и нанели му тежак пораз. Овим је буна против дахија прерасла у устанак против турске власти и српску националну револуцију. Следеће године устаници су поразили турску војску на Мишару и Делиграду и освојили београдску варош.

Устаници су покушали да успоставе мир са Османским царством. Преговоре са Портом у име српске стране је водио трговац Петар Ичко и успео од ње да издејствује Ичков мир. Најважније одредбе Ичковог мира су биле да се из Србије протерају јаничари и да Срби обављају јавне службе и чувају границу. Мир није остварен јер су Срби наставили рат када је на њихову страну у рат ушла Русија. Следеће године (1807), Срби су заузели београдску тврђаву, а удружена српско-руска војска је однела победе код Штубика и Малајнице. У наредним годинама устаници су ратовали ради ослобођења српског народа изван Београдског пашалука.

Без већих окршаја је прошла 1808. година, а за следећу годину Карађорђе је планирао да се у Рашкој састане са војском црногорског владике Петра I и одатле да се упути у ослобађање Старе Србије. Карађорђе је однео победе над Турцима код Суводола, Сјенице и Новог Пазара. Међутим, морао је да одустане од похода јер му се црногорски владика није придружио и зато што су устаници поражени у бици на Чегру. Српски устаници су 1810. године однели победе код Лознице и Варварина (заједно са руском војском).

Поход Наполеона на Русију је принудио једног савезника Срба да оконча рат са Турском. Русија је 1812. године склопила са Османским царством Букурешки мир и повукла своју војску из устаничке Србије. Русија је Букурешким миром покушала да устаницима осигура аутономију и амнестију за учешће у рату. Устаници су до тада остварили независност и нису желели да прихвате само аутономију и наставили су да се боре. Огромна турска војска, предвођена великим везиром Хуршид-пашом је опколила устаничку државу са запада, југа и истока. Устаничка Србија била је покорена да краја октобра 1813. године. Карађорђе је напустио Србију са већим бројем устаничких старешина, а велики број Срба се иселио на територију суседне Аустрије.

Устаничке старешине које нису избегле почеле су да се договарају како да зауставе турски зулум. У Такову 23. априла 1815. године је одржан традиционални сабор. Окупљени прваци су одлучили да подигну устанак, па су понудили предводништво Милошу Обреновићу, што је он прихватио, али након извесног колебања. Други српски устанак је подигнут и вођен против турске власти. Устаници су водили борбу само против војске београдског везира. Најважније битке су биле код Чачка, Палежа, Пожаревца, на Љубићу и Дубљу.

Када су против побуњених Срба пошле још и две султанове војске из Босне и Румелије, Милош Обреновић је започео преговоре, уверен да не може пружити отпор на три стране. На Дрини је започео преговоре са босанским везиром Хуршид-пашом, а наставио је румелијским везиром Марашли Али-пашом. Са Марашлијом је склопио усмени споразум којима је Србима у београдском пашалуку осигурао полуаутономни положај. Према постигнутом договору, Срби су имали право да скупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убирају приходе по законима и да у Београду заседа Народна канцеларија састављена од српских кнезова. Тако је окончан Други српски устанак, односно ратни период Српске револуције. Милош Обреновић се одмах по завршетку Другог српског устанка одрекао титуле вожда, а прихватио је титулу кнеза.

Кнежевина Србија

Кнез Милош Обреновић је владао Србијом самовољно и имао је бројне противнике, који су често подизали буне, али су се оне све завршавале неуспешно. На спољнополитичком плану, Милош је, уз помоћ Русије издејствовао Акерманску конвенцију (1828), Једренски мир (1829) и Хатишериф из 1830. године којима је јачала аутономија Србије са Милошем као њеним наследним кнезом.

Незадовољство владавином кнеза Милоша у Србији резултовало је Милетином буном. Кнез Милош је под притиском незадовољних кнезова сазвао скупштину 15. фебруара 1835. године на којој је донет Сретењски устав, први модерни српски устав и први устав на Балкану. Сретењски устав је био врло либералан, њиме је у Србији коначно укинут феудализам и ограничена права кнеза. Како је устав највиши правни акт једне земље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија и Русија су такође биле против устава јер га ни саме нису имале, и због страха од ширења идеја Француске револуције. Под спољним притиском кнез Милош је, на своје задовољство, укинуо устав.

Априла 1841. године јужно од Кнежевине Србије избила је безуспешна Нишка буна против турске власти.

Последње османске трупе су 1867. године напустиле Кнежевину Србију, а кнез Михаило добија кључеве већих српских градова, чиме држава постаје дефакто независна. После устанка у Херцеговини 1875. године, Србија објављује рат Турској 28. јуна 1876. године и до 1878. године успева да ослободи југоисточну Србију. Коначним актом Берлинског конгреса — Берлински споразум — Србија је 13. јула 1878. године добила међународно признање.

Срби у Хабзбуршкој Монархији

Срби у Хабзбуршкој Монархији су средином 19. века имали крунску земљу унутар Аустријске царевине под именом Војводство Србија и Тамишки Банат.

Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је помоћ српског народа, који је бунама и учешћем у хришћанској аустријској војсци настојао збацити турску власт и васкрснути српско царство.^[69] А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Те сеобе су се одвијале у неколико праваца.

Током хабзбуршке управе, Срби су, на основу српских привилегија, уживали народну аутономију у оквиру Хабзбуршке монархије, а остварили су и црквену самосталност у оквиру Карловачке митрополије. Током револуције 1848. године, Срби су формирали аутономну Српску Војводину, да би 1849. године била формирана једна посебна хабзбуршка крунска област названа Војводство Србија и Тамишки Банат. Ова област је укинута 1860. године.

Распадом Хабзбуршке монархије (Аустроугарске) 1918. године, Срби са подручја данашње Војводине улазе у састав Краљевине Србије, а потом и новоформираног Краљевства Срба и Хрвата и Словенаца, касније названог Краљевина Југославија.

Краљевина Србија

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине и књажевом прокламацијом 7. марта 1882. године.

Краљевина Србија обухвата историјски период од 1882. до 1918. године. У овом периоду су се око власти надметале и смењивале две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине, 1882. године.

Краљ Петар I Карађорђевић је успоставио демократску владавину и предводио повлачење током Албанске голготе.

Мајским превратом 1903. године и убиством краља Александра и краљице Драге, на власт поново долазе Карађорђевићи, потомци Карађорђа Петровића, а за новог краља је постављен Петар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победа у Балканским ратовима (Стара Србија). Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела великој победи Савезника у Првом светском рату.

Већина народа у Црној Гори је преко велике Народне скупштине у Подгорици, 26. новембра 1918. године, изгласала безусловно сједињење са Србијом.

Краљевина Србија је као независна држава престала је да постоји 1. децембра 1918. године када се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба створивши Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић.

Југословенске државе

После 1918. године Србија је једина уносећи своју државност и сувереност, била оснивач Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, преименованог 1929. године у Краљевина Југославија.

Под немачком окупацијом, после рата до данас

У Другом светском рату, територија данашње Србије је била под окупацијом Сила Осовине, односно Немачке и њених савезника Италије, Бугарске, Мађарске, Албаније, као и марионетске профашистичке државне творевине под називом Независна Држава Хрватска, док је у Србији владала Влада народног спаса под генералом Недићем до 1944. године. У Србији су током окупације постојала два супротстављена покрета који су се борили за власт у послератној Југославији: Народноослободилачка војска Југославије и Југословенска војска у отаџбини. Устанак против окупатора избио је у лето 1941. године.

Током Другог светског рата забележена су велика страдања српског народа. Процењује се да је страдало преко милион и по припадника свих народа, међу којима је највише било Срба.

Непосредно после рата, 1945. године, као наследница Краљевине Југославије, формирана је држава под именом Демократска Федеративна Југославија која је била под новом влашћу комунистичког режима на челу са Јосипом Брозом Титом. Исте године 29. новембра прогласом републике држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. уставним променама променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Уставом СФРЈ из 1974. године покрајине у саставу СР Србије (САП Војводина и САП Косово) добиле су далеко већу аутономију и права него што су имала раније, добиле су државна и партијска председништва.

Јануара 1990. године на четрнаестом конгресу долази до распада до тада владајућег Савеза комуниста Југославије.

Од 1992. године, после распада СФРЈ, све до 2003. Србија је чинила, заједно са Црном Гором — Савезну Републику Југославију. По распаду Југославије, Србија и Срби су постали предмет негативне пропаганде, подметања и блаћења унутар дела српског народа, европских држава као и унутар међународне заједнице.^[70]

Савремена историја

Године 2000. долази до смене Социјалистичке партије Србије са Демократском опозицијом Србије на септембарским савезним изборима и децембарским републичким изборима чиме долази до политичке транзиције.

Од 2003. године уставном повељом Србија је саставни део Државне заједнице Србије и Црне Горе. Дана 21. маја 2006. године, одржан је референдум на коме су се грађани Црне Горе изјаснили за независност.

Од 5. јуна 2006. године Република Србија делује као независна и суверена држава (као наследница Србије и Црне Горе).

Дана 8. новембра 2006. године проглашен је у Народној скупштини Републике Србије, после извршеног успешног референдума, Устав Републике Србије.

Србија је изабрана да буде земља домаћин специјализоване светске изложбе Еxpo 2027.^[71]^[72]

Политички систем и уставно-правно уређење

Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.^[12]

Република Србија функционише у оквиру парламентарне демократије, тачније као парламентарна република. Власт је подељена на три гране и то:^[12]

Законодавна власт, чији је носилац Народна скупштина Републике Србије;
Извршна власт, чији је носилац Влада Републике Србије;
Судска власт, која представља независну грану власти.

Политичка ситуација

Садашњи председник Републике Србије је Александар Вучић који је победио у првом кругу председничких избора 2017. године.

После избора Александра Вучића за председника Републике изабрана је 29. јуна 2017. године нова коалициона Влада листе окупљене око Српске напредне странке и листе окупљене око Социјалистичке партије Србије са нестраначком личношћу Аном Брнабић на месту председника Владе.

Тренутни председник Народне скупштине Републике Србије је Владимир Орлић из СНС-а. Народна скупштина Републике Србије је 26. децембра 2007. године усвојила Резолуцију о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије којом је проглашена „војна неутралност Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању”.^[73]

Спољни односи

Доминантан политички дискурс у земљи укључује приступање Европској унији. Земља је статус кандидата стекла 2012. године.

Србија је чланица Организације уједињених нација (ОУН), Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Савета Европе (СЕ), НАТО програма Партнерство за мир, Међународне организације за миграције и Организације за црноморску економску сарадњу и многих других међународних организација. Има статус посматрача у Светској трговинској организацији и у ОДКБ.

Србија има са Републиком Српском потписан споразум о специјалним и паралелним везама.^[74] Република Србија је у добрим односима са државама као што су Русија и Грчка. Са пасошем Србије може се без визе путовати у 104 земље (2015. година).^[75]

Државни симболи

Химна Републике Србије је уједно и стара химна некадашње Краљевине Србије „Боже правде”, уз незнатно измењен текст.

Грб Републике Србије је стари грб Краљевине Србије из доба Обреновића из 1882. године и чини га двоглави бели орао са штитом на грудима на коме су крст и четири оцила, а изнад глава орла се налази круна Немањића.

Република Србија има народну заставу која је тробојка са водоравно положеним бојама: црвеном, плавом и белом. Поред народне, постоји и државна застава која је у основи иста као и народна с тим што на трећини дужине гледано слева надесно на плавом пољу стоји и мали грб Србије.

Државна застава
Народна застава. Српска тробојка је у континуираној употреби од 1835.
Велики грб
Мали грб

Војска

Војска Србије (скраћено ВС) оружана је формација Републике Србије. Званично је створена 8. јуна 2006. године уредбом Народне Скупштине Републике Србије. Настала је након проглашења независности Црне Горе од оних делова Војске Србије и Црне Горе који су се налазили на територији Србије.

По Уставу Републике Србије, Војска Србије је оружана сила Републике Србије намењена за одбрану земље од оружаног угрожавања споља, као и за извршавање других мисија и задатака, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе. Војска Србије се може употребити ван граница Републике Србије само по одлуци Народне скупштине Републике Србије.

Основни задаци Војске су: одвраћање од оружаног угрожавања и других војних изазова, ризика и претњи безбедности; одбрана територије, ваздушног простора и акваторије; оспособљавање војника, старешина, команди, јединица и установа за реализацију мисија и задатака; учешће у међународној војној сарадњи и мировним операцијама под окриљем ОУН и система колективне безбедности; пружање помоћи у случају природних непогода и катастрофа већих размера, у којима су угрожени људски животи, животна средина и материјална добра.^[76]

Војска Србије је организована на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу, у команде јединице и установе.^[77] Начелно је чине видови, родови и службе. Видови Војске Србије су: Копнена војска и Ваздухопловство и противваздухопловна одбрана. Принцип организовања је хибридни, с измешаним елементима видовског, под једним главним штабом и с елементима поделе на оперативне групације и службе.

Правосуђе

Србија је четврта земља у модерној европској историји, после Француске, Аустрије и Холандије, која има усвојен модерни грађански законик.^[78]

Устав Србије одређује да су судови самостални и независни државни органи који штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост.

Судска власт припада судовима и независна је од законодавне и извршне власти. Судске одлуке се доносе у име народа и заснивају се на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона. Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле. Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку. Свако је дужан да поштује извршну судску одлуку.

Судови републичког ранга: Уставни суд, Врховни касациони суд, Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд, Управни суд.

Судови опште надлежности:

Основни судови — за територију града, односно једне или више општина
Виши судови — за подручје једног или више основних судова
Апелациони судови — за подручје више виших судова
Врховни касациони суд

Судови посебне надлежности:

Привредни судови — за територију једног или више градова, односно више општина
Привредни апелациони суд — непосредно виши суд за привредне судове
Прекршајни судови — за територију града, односно једне или више општина
Прекршајни апелациони суд — непосредно виши суд за прекршајне судове
Управни суд

Уставни суд је самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе. Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће.

Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији, који је непосредно виши суд за Привредни апелациони суд, Прекршајни апелациони суд, Управни суд и апелационе судове.

Апелациони суд је непосредно виши суд за више судове и основне судове.

Виши суд је непосредно виши суд за основне судове када је то одређено законом.

Административна подела

Мапа Републике Србије са аутономним покрајинама

Због велике етничке, културне и економске неуједначености, а у циљу задовољења и лакшег остваривања права човека и грађанина, на територији Републике Србије формиране су две аутономне покрајине:

Аутономна Покрајина Војводина (Административни центар: Нови Сад)
Аутономна Покрајина Косово и Метохија (Административни центар: Приштина)

Ове покрајине имају јасно утврђене надлежности и за свој рад су одговорне републичкој власти.

Напомена: До формирања статистичких региона у Србији 2009. године, део територије Републике Србије који се налазио изван подручја аутономних покрајина називао се колоквијално ужа Србија. Ужа Србија није представљала посебну административно-управну јединицу, већ је била под непосредном управом државе. Уставом из 1990. територија Републике је јединствена и недељива. На истом становишту је и Устав из 2006. године.

Градови

У Србији и њеним покрајинама налази се 6.167 насеља.^[79]

Градови у Србији су територијалне јединице утврђене Законом о територијалној организацији Републике Србије, која представља економски, административни, географски и културни центар ширег подручја и има више од 100.000 становника.^[80]

Ако постоје економски, географски или историјски разлози град може бити и територијална јединца са мање од 100.000 становника, ако испуњава све остале критеријуме предвиђене законом.

Територија за коју се образује Град, представља природну географску целину, економски повезан простор који поседује изграђену комуникацију међу насељеним местима са седиштем града као гравитационим центром.

На територији Србије службено постоји 27 градова, док главни Град Београд има посебан статус. Службени градови су:

Док су Београд, Ниш, Врање, Пожаревац и Ужице своју територију поделили на две или више градских општина, остали градови су организовани као јединствена јединица локалне самоуправе. Нови Сад је био подељен на две градске општине али су укинуте 25. марта 2019.^[81]

Окрузи

Територија Србије је подељена на 29 управних округа и територију града Београда, управни окрузи су облик деконцентрације власти тзв. деаташирани центри, на челу управног округа налази се начелник, који нема велике надлежности, али је одговоран Влади за спровођење прописа Владе на подручју округа, практично он има положај емисара, но његове надлежности су знатно веће у случају великих несрећа или елементарних непогода. Округ се састоји од неколико јединица локалне самоуправе — општина (комуна), које за разлику од округа представљају вид децентрализације власти, и као такве имају своје оригинерне приходе и органе локалне власти.

Управни окрузи нису облик локалне самоуправе нити део територијалне организације Републике Србије, већ начин обављања државне управе. Према Закону о државној управи је одређено да се управни округ образује ради вршења послова државне управе изван седишта органа државне управе.^[82]

Уредбом Владе Републике Србије, од 29. јануара 1992. године, одређени су послови државне управе које министарства обављају изван својих седишта у окрузима као подручним средиштима државне власти. Према уредби Владе Србије из фебруара 2006. године окрузи мењају име у управни окрузи.^[83]

Статистички региони

У фебруару 2010. године, скупштини Србије предложен је закон којим је формирано пет статистичких региона на територији Србије.^[84]

Статистички региони Србије су Војводина, Београд, Шумадија и западна Србија, Јужна и источна Србија и Косово и Метохија.

Становништво

Према попису из 2002. године, који није извршен на целој територији Републике Србије, јер није извршен на југу Србије, у АП Косово и Метохија, пописани део територије Републике Србије имао је 7.498.001 становника, при чему 52% становништва живи у градовима.

Проценат писменог становништва је 97,8% (мушкарци 98,9%, жене 94,1%).^[85]

Стопа рађања је 1,78 деце у просеку по свакој жени. Просечна дужина живота становника Србије је 75,3 године (мушкарци 71,25; жене 77,1).

Према попису из 2011. године, који ни овог пута није спроведен на територији Косова и Метохије, а није обухватио ни Албанце са југа Србије који су га бојкотовали, број становника Србије без Косова и Метохије износио је 7.186.862. Тај број представља пад од 311.139 пописаних у односу на претходни попис из 2002. године.

Према одвојеном косовском попису, који није спроведен на Северном Косову, на Косову су 2011. године живела 1.733.872 становника.

Процењује се да на југу Србије живи још око 36.000 Албанаца који нису учествовали у попису, а да на Северном Косову живи још око 68.000 становника.

Народи и националне мањине

Срби чине већину од 83,32% становништва, следе Мађари 3,53%, Роми 2,05%, Бошњаци 2,02%, Хрвати 0,80%, Словаци 0,73%, Црногорци 0,54%, Власи 0,49%, Румуни 0,41%, затим Југословени, Македонци, Муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Украјинци, Словенци, Горанци, Немци, Руси, Чеси, Турци и други.

	Србија		Централна Србија		Београд		Војводина
	укупно	%	укупно	%	укупно	%	укупно	%
укупно	7.186.862	100	3.595.613	100	1.659.440	100	1.931.809	100
Срби	5.988.150	83,32	3.193.067	88,80	1.505.448	90,72	1.289.635	66,75
Мађари	253.899	3,53	953	0,02	1810	0,10	251.136	13,00
Роми	147.604	2,05	77.888	2,16	27.325	0,01	42.391	2,19
Бошњаци	145.278	2,02	142.902	3,97	1.596	0,09	780	0,04
Хрвати	57.900	0,80	3.115	0,08	7.752	0,46	47.033	2,43
Словаци	52.750	0,73	325	0	2.104	0,12	50.321	2,60
Црногорци	38.527	0,53	6.484	0,18	9.902	0,59	22.141	1,14
Власи	35.330	0,49	34.978	0,47	182	0,01	170	0
Румуни	29.332	0,40	2.640	0,07	1.282	0,07	25.410	1,31
Југословени	23.303	0,32	3.066	0,08	8.061	0,48	12.176	0,63
Македонци	22.755	0,31	5.393	0,14	6.970	0,42	10.392	0,53
Муслимани	22.301	0,31	14.945	0,41	3.996	0,24	3.360	0,17
Бугари	18.543	0,25	15.866	0,44	1.188	0,07	1.489	0,07
Буњевци	16.706	0,23	65	0	172	0,01	16.469	0,85
Русини	14.246	0,19	73	0	245	0,01	13.928	0,72
Горанци	7.767	0,10	1.260	0,03	5.328	0,32	1.179	0,06
Албанци	5.809	0,08	2.306	0,06	1.252	0,07	2.251	0,11
Украјинци	4.903	0,06	283	0	418	0,02	4.202	0,21
Словенци	4.033	0,05	679	0,01	1.539	0,9	1.815	0,09
Немци	4.064	0,05	294	0	498	0,03	3.272	0,16
Руси	3.247	0,04	773	0,02	1.301	0,07	1.173	0,06
Остали	17.558	0,24	3.765	0,10	7.083	0,42	6.710	0,34
Регионална припадност	30.771	0,42	915	0,25	1.289	0,07	28.567	1,47
Неизјашњени и неопредељени	160.346	2,23	40.357	1,12	38.971	2,34	81.018	4,19
Непознато	81.740	1,20	43.221	1,20	23.728	1,42	14.791	0,76

Србија 2011.‍

Срби	5.988.093	83,32%
Мађари	253.899	3,53%
Роми	147.604	2,05%
Бошњаци	145.278	2,02%
Хрвати	57.900	0,80%
Црногорци	38.527	0,53%
Југословени	23.303	0,32%
Албанци	5.809	0,08%
остали	17.558	7,35%

Право да формира свој национални савет као орган своје културне самоуправе, до 2017. године искористила је 21 национална мањина и то како оне мањине чији језици јесу у службеној употреби у некој од јединица локалне самоуправе у Републици Србији (11): Мађари, Словаци, Румуни, Русини, Хрвати, Чеси, Бугари, Македонци, Црногорци, Албанци, Бошњаци, тако и оне мањине чији језици нису у службеној употреби (10): Роми, Украјинци, Власи, Буњевци, Немци, Словенци, Грци, Јевреји, Египћани, Ашкалије

Поред наведених, у Србији живе и мањине који за сада немају свој национални савет, као што су Руси, Пољаци, Цинцари, Турци, Јермени, Горанци, Јањевци, Шокци и др.

Језик

Службени језик је српски писан ћириличким писмом, а латиничким само на начин одређен законом о сличној употреби језика и писама. Пред органима АП Војводине и АП Косова и Метохије у складу са Уставом поред српског у службеној употреби су и језици националних мањина мађарски, словачки, хрватски, румунски, русински и албански, а на подручјима 40 општина и градова (без КиМ) где традиционално живе припадници националних мањина и њихови језици.

Укупно једанаест мањинских језика је у службеној употреби на подручју једне или више општине или града, односно пред органима основаним за њихово подручје, и то углавном у Војводини, где је 73% посто општина је вишејезично, а у чак 40% су у службеној употреби два или више мањинских језика (до чак 5 у Општини Пландиште), док удео општина и градова у којима је бар један мањински језик у службеној употреби у Србији (без КиМ) чини чини 28%. То су мађарски (28), словачки (11), хрватски (1), румунски (9), русински (6) који су службени у појединим општинама у Војводини и албански (ван КиМ, 3) у јужној Србији, а поред ових језика који су службени пред органима аутономних покрајина, у по једној општини то су још чешки (Општина Бела Црква), македонски (Општина Пландиште) и црногорски (Општина Мали Иђош), као и бугарски (Општина Димитровград и Општина Босилеград) и бошњачки у неколико општина у области Рашке.^[86]

Уз службену употребу у општинама и градовима, неки од наведених мањинских језика су такође у службеној употреби и у неком од места у општинама/градовима у којима иначе нису у службеној употреби (12 оваквих места/села): мађарски (3), словачки (2), хрватски (4), румунски (1), македонски (1) и бугарски (1).

Ратификацијом Европске повеље о регионалним и мањинским језицима 15. фебруара 2006. године, Република Србија је признала и обавезала се да ће штитити укупно 10 мањинских језика. Поред мањинских језика који су у службеној употреби негде на подручју земље, ту су још ромски и украјински, али су изостављени чешки, македонски и црногорски. Ово је посебно спорно, с обзиром да је као подручје на коме се језик признаје и штити, Србија одредила подручје на којој је тај језик у службеној употреби у складу са националним законодавством.

	Попис 2002		Попис 2011
	укупно	%	укупно	%
РЕПУБЛИКА СРБИЈА	7.498.001	100	7.186.862	100
Српски	6.620.699	88,30	6.330.919	88,09
Мађарски	286.508	3,82	243.146	3,38
Бошњачки	134.749	1,80	138.871	1,93
Нису се изјаснили и непознато	63.877	0,85	128.191	1,78
Ромски	82.242	1,10	100.668	1,40
Словачки	57.498	0,77	49.796	0,69
Влашки	54.818	0,73	43.095	0,60
Остали језици	83.775	1,12	39.463	0,55
Румунски	34.515	0,46	29.075	0,40
Хрватски	27.588	0,37	19.223	0,27
Бугарски	16.459	0,22	13.337	0,19
Македонски	14.355	0,19	12.706	0,18
Русински	13.458	0,18	11.340	0,16
Албански	63.835	0,85	10.040	0,14
Буњевачки	-	-	6.835	0,10
Руски	2.199	0,03	3.179	0,04
Црногорски	-	-	2.519	0,04
Словеначки	3.024	0,04	2.269	0,03
Немачки	2.279	0,03	2.190	0,03

Модалитет „Остали језици” садржи збирне податке за језике које мање од две хиљаде лица сматра својим матерњим (украјински, горански, кинески, чешки и сл.).

Модалитет „Нису се изјаснили и непознато” садржи збирни податак за број лица која нису желела да се изјасне, затим укупан број нечитких одговора, одговора који не представљају изјашњавање о матерњем језику (домаћи, људски, билингвиста, полиглота, ћирилица, нишки, лалински итд.) и укупан број неуписаних одговора.

Попис 2011. године није спроведен на територији АП Косово и Метохија, док је у општинама Прешево и Бујановац и делимично у Општини Медвеђа забележен смањен обухват јединица пописа услед бојкота од стране већине припадника албанске националне заједнице.^[87]

Религија

Највећи број верника у Србији је православне вере (84,59%). За њима следе католици (4,97%), муслимани (3,1%), који су великом већином сунити, и протестанти (0,99%), док су друге религије слабије заступљене. Становништво чини и 1,11% атеиста.^[88]

Устав и закони Србије дозвољавају слободу вероисповести, што се у пракси и поштује, иако слобода вероисповести није остварена у потпуности. Примери овога су постојање две исламске заједнице у Србији и њихов међусобно напет однос, питање национализоване имовине верских заједница, као и спорадични напади на вернике, службенике и објекте мањих верских заједница.^[89]

Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике, као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вероисповест (први дан Божића, Ускрс, крсне славе, Рамазанског и Курбаског бајрама и Јом кипура).^[90]

Уредбом Владе Србије о организовању и остваривању верске наставе, од школске 2001/2002. године се као изборни предмет у свим основним и средњим школама Србије учи веронаука.^[91] Постоји више врста верске наставе, која се иначе одвија кроз један час седмично — православна (катихизис), исламска, католичка, протестантска и јудаистичка (јеврејска). Осим похађања овог предмета, други избор је грађанско васпитање.

Генетика

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Србије су најзаступљеније следеће патрилинеарне ДНК хаплогрупе људског Y-хромозома:^[92]

Највећи градови

Највећи град, уједно и главни град Републике Србије је Београд. Србија тренутно има 28 градова.

Београд

Нови Сад

Приштина

Десет највећих градских насеља у Србији по броју становника

Град	Становника у ужем подручју^[94]	Становника у ширем подручју^[94]
Београд	1 233 796	1 659 440
Нови Сад	277 522	341 625
Ниш	187 544	260 237
Крагујевац	150 835	179 417
Приштина	145 149	198 897
Суботица	105 681	141 554
Зрењанин	76 511	123 362
Панчево	76,203	123 414
Чачак	73 331	115 337
Крушевац	58 745	128 752
Краљево	68 749	125 488
Нови Пазар	66 527	100 410
Смедерево	64 175	108 209
Лесковац	60 288	144 206
Врање	60 485	83 524
Ужице	52 646	78 040
Ваљево	59 073	90 312
Шабац	53 919	115 884
Сомбор	47 623	85 903
Пожаревац	44 183	75 334
Пирот	38 785	57 928
Зајечар	38 165	59 461
Кикинда	38 065	59 453
Сремска Митровица	37 751	79 940
Јагодина	37 282	71 852
Вршац	36 040	52 026
Бор	34 160	48 615
Прокупље	27 333	44 419
Лозница	19 212	79 327

Привреда

Привреда на територији Србије се налазила у колапсу током 1990-их. Просечна плата у децембру 1993. године износила је 21 немачку марку (DM). Хиперинфлација, у укупном трајању од 24 месеца је достигла врхунац у јануару 1994. године, када је просечна инфлаторна стопа износила 313.563.558, односно дневна стопа је износила 62,2%, на сат — 2, 03%.^[95] У најкритичнијим моментима долазило је и до несташица хране. Србији су уведене опште санкције Савета безбедности ОУН 1992. Већи део санкција је укинут 1996, 2000, 2001. и 2005. године, када је у потпуности нормализована трговина са САД.

Пољопривреда чини 16,6% националног БДП-а, индустрија 25,5% и услужне делатности 57,9%. Укупни БДП за 2007. је био око 44,8 милијарди долара. Док је БДП-ППП за 2007. по становнику износио 10,375 долара.^[96]

Србија се налази на површини од укупно 8.840.000 хектара. Површина пољопривредног земљишта обухвата 5.734.000 хектара (0,56 ha по становнику), а на око 4.867.000 хектара те површине простире се обрадиво земљиште (0,46 ha по становнику). Око 70% укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште, док је 30% под шумама. Највећи ратарски крај је Војводина. Гаји се жито, кукуруз, сунцокрет и соја, те у мањој мери повртарске културе. Најпознатији кромпир је из Ивањице, паприка из Лесковца, а купус из Футога. Шумадија је позната по воћарству; Вршац, обронци Фрушке горе, Александровачка Жупа и део Метохије по виноградима. Сточарство је развијено у Рашкој и у источној Србији.

Србија располаже са око 2 971 220 радно-способног становништва.^[97] Године 2022. стопа незапослености износила је 10,6%.^[98] Најнижа стопа незапослености забележена је у Београдском региону (17,9%), а највиша у јужне и источне Србије (27,3%).^[99] (Косово и Метохија око 50%). У пољопривреди ради око 30%, индустрији 46% и услужним делатностима 24% (2002, без Косова и Метохије).^[7]

Укупна спољнотрговинска робна размена Републике Србије за период јануар-децембар 2007. године износила је 19.790,9 милиона евра. Извоз је износио 6432,2 милиона, а увоз 13358,7 милиона. Спољнотрговинска робна размена била је највећа са чланицама Европске уније, око 60%. У извозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су: Италија (1.094,2 милиона долара); Босна и Херцеговина (1.042,1 милиона долара) и Црна Гора (950,9 милиона долара).^[100]

Енергетика

Највећи део енергије у Србији се производи у термоелектранама и хидроелектранама, при чему се 25,4% производи у хидроелектранама, што је само 34% од укупних инсталисаних електроенергетских потенцијала за производњу струје. Термоелектране у Србији раде на угаљ. Највећа термоелектрана у Србији је Термоелектрана Никола Тесла која са 14 блокова чини трећину производног потенцијала Електропривреде Србије и највећи је произвођач у југоисточној Европи.

Највећи произвођач нафте и гаса је компанија Нафтна индустрија Србије, која се налази у већинском власништву руске компаније Газпром њефта. НИС и Газпром њефт заједно са Републиком Србијом су планирали да направе српски део гасовода Јужни ток, али је тај пројекат стопиран.^[101]

Мада енергетски ресурси у Републици Србији нису у довољној мери истражени, познато је да Србија располаже енергетским потенцијалом у нафти, природном гасу, квалитетном угљу и нуклеарним минералним сировинама. Нафта и гас чине мање од 1%, а остало су различите врсте угља, од чега доминира нискокалорични угаљ (лигнит), у Колубарском, Костолачком, Ковинском и Косовско-метохијском басену. Експлоатација квалитетнијих врста угља (мрких и камених) се врши углавном јамским путем. Од већег значаја су рудници са подземном експлоатацијом угља у „Соко” (Сокобања), „Рембас” (Ресавица), Лубница и „Штаваљ” (Сјеница), уз могуће одржавање производње, до исцрпљења резерви у Боговини, „Јасеновцу” (Крепољин), Вршкој Чуки (Грљан) и „Ибарским рудницима” (Баљевац).^[102]^[103]^[104]^[105]^[106]^[107]^[108]^[109] Знатно увећање производње, могло би се постићи великим улагањима и савременијим техничко-технолошки приступ, те отварањем нових рудника у Мелници, Пољани, Ћириковцу и у оквиру Деспотовачког угљеног басена.^[110]

Највеће резерве нафте и гаса откривене су на територији Војводине, а у мањем значају у Подунављу и Поморављу. Рудне појаве уљни шкриљци, најбоље су истражени у Алексиначком и Врањском басену, али за њих тренутно није обезбеђена економична технологија прераде.^[110]

Чланом 267 кривичног закона Републике Србије забрањена је свака изградња нуклеарних постројења, а Србија је шеста земља у свету која је уклонила високообогаћени уранијум са своје територије.^[111]^[112] У складу са тим, систематска геолошка истраживања нуклеарних минералних сировина (урана и торијума) у новије време су прекинута.^[110]

У погледу коришћења енергије ветра, Србија у односу на земље ЕУ касни око 20 година. Још према првој студији за потребе Електропривреде Србије из 2002. године, на територији Србије процењен је потенцијал енергије ветра на инсталисану снагу од око 1300 MW, а могућа годишња производња електричне енергије из ветра на 2.3 TWh.^[113] Као најперспективније локације за изградњу електрана на ветар процењене су Миџор на Старој Планини, са просечном брзином од 7.66 m/s, Вршачки брег 6.27 m/s, Крепољин 6.18 m/s, Дели Јован 6.13 m/s, Јухор и Јастребац, као и области у долини Дунава, Саве и Мораве.^[114] Ово кашњење у изградњи ветроелектрана, пружа Србији могућност да искористи више од две деценије искуства земаља са развијеном ветроенергетиком, као што су Данска, Немачка и Шпанија.^[113]

Интензитет сунчевог зрачења на територији Србије се креће од 1,1 kWh/m²/дан на северу до 1,7 kWh/m²/дан на југу током јануара, а током јуна се интензитет креће од 5,9 до 6,6 kWh/m²/дан. Ови подаци указују на чињеницу да је потенцијал сунчевог зрачења у Србији за око 30% виши него у Средњој Европи, а интензитет сунчеве радијације међу највећим у Европи. Инсталациони потенцијали за фотонапонске системе до 2012. године износили су око 20 MW. Тренутно се осећа потреба за подстицањем научних институција да организују пројекте који обухватају основна и примењена истраживања, чији се резултати могу користити у фотонапонској технологији, као и упознавањем шире јавност са садржајем нових уредби о повлашћеним произвођачима електричне енергије и подстицајним откупним ценама електричне енергије произведеним у таквим система.

Енергетски потенцијал биомасе у пољопривреди процењује се у ратарству на око 3 милиона тона, а у воћарству и виноградарству око 1,1 милион тона. Постоји и могућност гајења тзв. енергетских шума на око 200.000 хектара необрађеног земљишта, на којем би се могле засадити брзорастуће шуме (топола) и остварити приноси између 3 и 4 милиона тона дрвне биомасе, које би се даље користиле у енергетске сврхе. Употреба биомасе до сада је нашла примену у загревању домаћинстава, коришћењем брикета и палета од биомасе.^[115] Употреба биомасе, дрвних отпадака и пољопривредних култура за сагоревање и производњу струје постаје све популарнија, али тренутно за њихову широку примену нема довољно инвестиција.^[116]^[117]

Пољопривреда

Плодна поља у Бачкој; приближно 40 % територије Србије чини обрадиво земљиште.

Србија се налази на површини од укупно 8.840.000 хектара.^[118] Површина пољопривредног земљишта обухвата 5.734.000 хектара (0,56 ha по становнику), а на око 4.867.000 хектара те површине простире се обрадиво земљиште (0,46 ha по становнику). Око 70% укупне територије Србије чини пољопривредно земљиште, док је 30% под шумама.

Клима је умерено-континентална, а просечна температура у току године износи 11 до 12 °C. Просечна температура у јануару је од минус један до плус један степен, а у јуну 22 до 23 °C. Просечна годишња количина падавина износи 600 до 800 mm у равничарским пределима, а у планинским од 800 до 1.200 mm.

Повољни природни и климатски услови поспешују развој пољопривреде. Равничарски региони Војводине, Косова Поља, Метохије, Поморавља, Посавине, Тамнаве, Крушевачког и Лесковачког поља погодни су за механизовану ратарску и повртарску производњу.

Брдовити и брежуљкасти предели повољни су за развој воћарске, виноградарске и сточарске производње. Брдско-планинско подручје Златибора, Рудника, Старе планине, Копаоника и Шар-планине су погодни за развој овчарства, говедарства и шумарства.

Виноградарство има вишевековну традицију у земљи. Неколико области Србије има идеалне услове за узгој винове лозе. Завршно са фебруаром 2023. у Србији је било регистровано 466 винарија. У производној 2021/22. години винарије су пријавиле производњу од око 29,5 милиона литара вина.^[119]

Према подацима из 2021/22. Србија је међу првих пет земаља у свету по производњи малина, шљива и вишања, а у Европи је у водећих пет држава по производњи боровница, јагода, купина, соје и кукуруза, те у првих 10 извозника кукуруза и сунцокрета у Европи.^[120]

У Републици Србији има укупно 1.305.426 пољопривредника који чине 17,3% укупне популације.

Саобраћај

Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.

Путна мрежа Србије има 40.845 km, од тога су око 5.500 km путеви првог реда. У мрежи је 498 km ауто-пута под наплатом путарине и 136 km полуауто-путева под наплатом путарине.^[121]

Железнице Србије А. Д. обављају главну делатност промета роба и путника на националној мрежи пруга. Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.619 km а укупна дужина путева је 42.692 km (асфалтни) и 24.860 km (бетонски).^[122]

Најзначајнија саобраћајница је друмско-железнички европски коридор 10 (ауто-пут A1, Суботица — Београд — Ниш — Прешево; са својим краковима ауто-пут A4 Ниш — Димитровград као и ауто-пут A3 Шид — Београд). Коридор је кроз историју био пут који је повезивао исток и запад, те спајао Блиски исток и средњу Европу.

Кроз Србију тече река Дунав, важан пловни пут (коридор 7) који повезује средњу Европу са Црним морем. Поред Дунава, пловне реке су: Сава, Велика Морава и Тиса, као и канал Дунав—Тиса—Дунав.

Аеродроми за међународни путнички саобраћај у Србији су аеродром Никола Тесла у Београду, аеродром Константин Велики у Нишу, аеродром Слатина у Приштини и аеродром Морава у Краљеву.

Туризам

Захваљујући бројним позитивним развојним трендовима туристичка делатност се сврстала међу најдинамичније и најпропулзивније привредне гране, са вишеструким мултипликативним ефектима (у периоду 1990—2000. године међународни туристички промет повећан је за преко 50%, док су укупни приходи увећани за скоро 80%). То туризму даје снажну генераторску функцију у широком спектру делатности, који се све више укључује у приоритете привредног развоја бројних рецептивних земаља и њихових појединих делова. У 2016-ој Србију је посетило 2.753.591 туриста од тога 46,54% страних који их је било за 13,22% више у односу на претходну годину. Највећи број страних туриста долази из земаља Балкана.^[123]

Сеоски туризам се у Србији третира као приоритетан у оквиру оних видова туризма који су везани за посебна интересовања (нарочито се потенцира развој еко-туристичких села на брдско-планинским подручјима, која нуде здраву средину, еколошку храну, угодан амбијент, активан одмор у природи, етнографске и друге културно-историјске вредности). У досадашњем развоју брдско-планинских села доминантну, а често и једину функцију привређивања имала је пољопривреда (углавном сточарство и ратарство).

Такође, у Србији су развијени и бањски, планински и урбани (градски) туризам.^[124]

Скијалиште на Копаонику је један од највећих туристичких центара у Србији.

Ђавоља варош је ретки природни феномен који се налази на Радан планини у близини Куршумлије.

Голубац је средњовековна тврђава, споменик културе од изузетног значаја.

Храм Светог Саве у Београду, један од највећих православних цркава на свету

Крупајско врело се налази испод западног кречњачког одсека Бељанице

Егзит, најбољи европски фестивал 2014. и 2018. године

Образовање

По законима Србије, школовање је сваком доступно под једнаким условима.

Основно школовање је обавезно и траје осам година. Деца у основну школу полазе са навршених 6 или 7 година. После основне школе, долази до рачвања; неки ученици настављају средње школовање у гимназијама и ту 4 године стичу опште образовање, док други настављају образовање у средњим стручним школама, које такође трају четири године. Трећа опција су занатске школе на којима специјалистичко образовање (трговина, занати) траје три године.

Више и високо образовање се реализује на вишим школама, факултетима и уметничким академијама. Данас у Србији делује 7 државних и 7 приватних универзитета. Државни имају 84 факултета, а приватни 51 факултет. Постоји и пет самосталних приватних факултета ван универзитета. Државни универзитети Србије су: Универзитет у Београду, Универзитет у Новом Саду, Универзитет у Нишу, Универзитет у Крагујевцу, Универзитет у Новом Пазару, Универзитет у Приштини (садашње седиште у Косовској Митровици), Универзитет уметности у Београду. Универзитетски програми су прилагођени Болоњској декларацији, која предвиђа стицање диплома три нивоа: диплома основних студија, мастер и докторат.

За редовно школовање, које се финансира из јавних прихода буџета Републике Србије, грађани не плаћају школарину. Припадници националних мањина имају право на образовање на свом језику, у складу са законом.^[12]

Развој науке и високог школства

Услови за развој науке и школства у Србији нису постојали за време турске владавине. Први покушај оснивања националног школства била је Велика школа из 1808, потпомогнута Србима из Аустрије. Тек у периоду 1835—1878. долази до институционализације просвете. Као наследник Лицеја 1863. је израсла Велика школа у Београду, а трансформисана је у Универзитет 1905.^[125] Оснивањем институција Народног музеја (1844) и Друштва српске словесности (1841), које је прерасло у Српску академију наука и уметности, остварени су услови за организовано бављење науком. Многи млади и талентовани Срби су у том периоду школовани у иностранству о трошку државе, да би се добили стручњаци за даљи развој.

У Аустрији, Срби су организовали Матицу српску (1826) као своју културну институцију. Касније је њено седиште пресељено из Пеште у Нови Сад. Прилике у Аустрији су биле знатно повољније за развој српског школства и науке.

Светски вредни научници из Србије су, између осталих: природњак Јосиф Панчић, географ Јован Цвијић, социолог Валтазар Богишић, биолог Иван Ђаја, математичар Михајло Петровић, астроном Милутин Миланковић, физикохемичар Павле Савић. Поред њих, многи српски научници су радили и стварали у иностранству. Такви су на пример Михајло Пупин, Никола Тесла и Гордана Вуњак Новаковић.

Током друге половине 20. века, у Србији су отворени научни институти за нуклеарне науке у Винчи и институт за инжењерство „Михајло Пупин”. Ово су данас два најзначајнија научна института у земљи.

Здравство

Здравствени систем у Републици Србији организују и њиме управљају три најважније институције. Министарство здравља Републике Србије које одређује здравствену политику и доноси стандарде за рад здравствене службе. Министарство здравља је такође задужено за систем здравствене заштите, здравствено осигурање, очување и унапређење здравља грађана, здравствену инспекцију, надзор над радом здравствене службе и друге послове из области здравствене заштите. Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић — Батут” је надлежан за прикупљање података о здравственом стању грађана и раду здравствених установа. Републички завод за здравствено осигурање финансира функционисање здравствене заштите на свим нивоима.

Прво историографско дело којим су обухваћене здравствене прилике и организација здравствене службе у Србији, и које се сматра каменом темељцем српске медицинске историографије, написао је на немачком језику др Емерих Линдемајер, странац који је свој цео радни век провео у Србији и био војни лекар српске војске.^[126] Три године касније, у Србији је одштампано и објављено и прво медицинско-историографско дело. Била је то прва књига Историје српског војног санитета др Владана Ђорђевића.^[127]

Једна од најзначајнијих здравствених установа у Србији је Војномедицинска академија у Београду.^[128] Годишње се на њој збрине око 30.000 пацијената (војних и цивилних осигураника), обави исто толико хируршких интервенција и више од 500.000 специјалистичких прегледа.^[129] Остале важне здравствене установе су: Клинички центар Ниш, Клинички центар Србије, КБЦ Др Драгиша Мишовић, Клинички центар Крагујевац и друге.

Култура

Уметност

На територији Србије постоје остаци културне заоставштине још из праисторије. Најпознатија неолитска култура на тлу Србије је култура Лепенског Вира. У Србији су се налазили раскошни царски градови и палате у доба позног Римског царства и ране Византије, чији се остаци могу видети у Сирмијуму, Гамзиграду и Царичином граду (Justiniana Prima).

Српски средњовековни споменици који су се очували до данас углавном су цркве и манастири. Већина ових споменика има фрескама украшене зидове. Најоригиналнији споменик српске средњовековне уметности је манастир Студеница (око 1190). Овај манастир је био модел за касније манастире Милешева, Сопоћани и Високи Дечани. Вероватно најпознатија српска средњовековна фреска је приказ „Мироноснице на гробу” (или Бели анђео) из манастира Милешева.

Иконосликарство је такође део српског средњовековног културног наслеђа.

Утицај византијске уметности се појачао након пада Цариграда у руке крсташа 1204, када су многи уметници утекли у Србију. Њихов утицај је видљив у изградњи цркве Богородица Љевишка, манастира Старо Нагоричане и манастира Грачаница.

Манастир Високи Дечани је саграђен између 1330. и 1350. За разлику од других српских манастира, овај је саграђен у романичком стилу под надзором мајстора Вите из Котора. На фрескама овог манастира налазе се 1.000 портрета који описују све најважније епизоде из Новог завета. У катедрали се налазе иконостас, игуманов престо и декорисани саркофаг краља Стефана III Дечанског.

Још један стил црквеног грађевинарства се развио у Србији крајем 14. века, и то у долини реке Велике Мораве (Моравска школа). Одлика овог стила је била богата декорација спољних црквених зидова. Фреске у манастиру Манасија приказују религијске сцене у којима учествују људи у српским средњовековним одорама.

За време турске владавине углавном је замрла уметничка активност у Србији. Барокне тенденције видљиве су код српских уметника са краја 18. века у јужној Угарској, као што су Теодор Крачун и Јаков Орфелин.

Многи млади уметници из новоустановљене српске државе 19. века су се школовали у иностранству, посебно у Француској и Немачкој, и донели су са собом авангардне стилове. Поред Париза и Минхена, Београд је био у првој половини 20. века један од центара импресионизма. Надежда Петровић је сликала у стилу фовизма, док је Сава Шумановић био под утицајем кубизма. Ипак у том периоду српско сликарство је обележио Паја Јовановић уз Уроша Предића.

Значајни српски сликари 20. века били су: Милан Коњовић, Марко Челебоновић, Петар Лубарда, Владимир Величковић, Љуба Поповић и Мића Поповић.

Србија је позната по сликарима наиве, као што су Јанко Брашић, Сава Секулић, Мартин Јонаш и Зузана Халупова. Словачко село Ковачица у Војводини је центар наивног сликарства.

Матица српска је најстарија књижевна, културна и научна институција српског народа, основана у Пешти 4/16. фебруара 1826. године. Потреба националне хомогенизације, просвећивања, као и издавања српских књига, били су основни разлози за формирање оваквог Друштва. Непосредни повод за оснивање Матице српске представљала је потреба за преузимањем Сербске летописи (каснијег Летописа Матице српске), најстаријег српског књижевног часописа и тада јединог српског гласила, коме је претило гашење. Галерија Матице српске баштини значајну колекцију српске и југословенске уметности.

Књижевно и културно друштво одиграло је огромну улогу у процвату науке и културе Срба у Војводини. Матица је 1864. пресељена у Нови Сад.

Књижевност

Вук Стефановић Караџић

Иво Андрић

Књижевност Србије обухвата целокупно књижевно стваралаштво на просторима Србије, почевши од прве појаве писмености, до савременог доба. У том смислу, књижевна баштина Србије обухвата стваралаштво на разним језицима, почевши од позноантичких дела на латинском и грчком, преко књижевности на старословенском и српском, до књижевних дела на језицима свих народности које живе у Србији.

Извори из античког периода сведоче да се већ у то време на подручју данашње Србије јављају први књижевни ствараоци на латинском или грчком језику, а један од њих је био и свети Никита Ремезијански (крај 4. и почетак 5. века).^[130]

Почетак српске писмености везује се за активност браће Ћирила и Методија на Балкану. Постоје споменици ране српске писмености из 11. века, писани глагољицом. Већ у 12. веку, појављују се текстови писани ћирилицом. Из ове епохе је најстарија ћириличка књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је и најстарија и најлепше илустрована српска књига средњег века.^[131]

За време турске владавине у Србији се развијала усмена лирска и епска књижевност. Значајнија остварења српске књижевности у овом историјском периоду могу се пронаћи у делима писаца из Дубровника и Боке Которске.^[132]^[133]^[134]^[135]

Писци епохе барока и барокних тенденција су Захарије Орфелин, Гаврил Стефановић Венцловић, гроф Ђорђе Бранковић и Андрија Змајевић.^[136] У другој половини XVIII века активни су писци Периода просветитељства.^[137] Главни представник ове епохе је Доситеј Обрадовић^[138] а други значајни аутори су Павле Јулинац, Емануило Јанковић, Вићентије Ракић, Атанасије Стојковић, Алексије Везилић и Павле Соларић. Најзначајнија дела периода класицизма написали су Лукијан Мушицки, Јоаким Вујић и Јован Стерија Поповић.

У доба националног препорода, током прве половине 19. века, Вук Стефановић Караџић је превео Нови завет на српски народни језик и реформисао српски језик и правопис. Тиме је ударен темељ српској књижевности новијег времена. Најзначајнији српски песници 19. века били су Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Лаза Костић, Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. У 20. веку примат имају прозни писци: Иво Андрић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Борислав Пекић, Данило Киш, Александар Тишма. Вредна песничка достигнућа остварили су: Милан Ракић, Јован Дучић, Десанка Максимовић, Миодраг Павловић, Мирослав Антић, Бранко Миљковић и Васко Попа.

У последњој деценији 20. века и у првој деценији 21. века, најзначајнији су аутори: Давид Албахари, Милорад Павић, Горан Петровић, Светлана Велмар-Јанковић, Владислав Бајац, Зоран Живковић и Светислав Басара.

Поред стваралаштва на српском језику, књижевност Србије обухвата и стваралаштво на мањинским језицима, као што су: албански, бошњачки, мађарски, румунски, словачки, буњевачки, хрватски и други.

Музика

Србија има дугу традицију фолклора и народне музике. Игра групе плесача, под именом коло, је најомиљенији вид фолклора у Србији и разликује се од региона до региона. Најпопуларнија кола су ужичко коло и моравац. У 19. веку и раније, карактеристични народни инструменти су биле гусле и фрула, док су у Војводини коришћене тамбуре и гајде. Знатно касније, а и данас, главни инструменти у новокомпонованој народној музици су хармоника и виолина. Трубачки оркестри су веома популарни у Србији. Фестивал трубача у Гучи је централна манифестација ове врсте музике. Један од најпознатијих мајстора трубе Србије је Бобан Марковић.^[139] Период турске власти оставио је оријентални траг у музици целог Балкана, па и Србије. Приметан је и утицај ромске музике. Од деведесетих долази до етаблирања турбо-фолка.

Најзначајнији српски композитор класичне музике био је Стеван Стојановић Мокрањац (1856—1914). Он је био и музиколог, сакупљач народне музике и директор прве музичке школе у Србији. Његово најпознатије музичко дело су хорске песме Руковети.^[140] Остали значајни српски композитори су: Корнелије Станковић, Стеван Христић и Станислав Бинички. Корнелије Станковић се сматра првим српским композитором због тога што је први темељно образован музичар српске народности и што је неговањем фолклорног напева оснивач тзв. националног правца у српској музици (романтичарска идеологија).^[141] Сачувао је од заборава многе српске народне мелодије, а његова дела су више хармонизације него уметничке обраде. Своје записе народних мелодија штампао је у 6 свезака под називом Српске народне песме. Љубицу Марић, Петра Коњовића, Јосифа Маринковића и Исидора Бајића су такође дали велики допринос развоју уметничке музике у Србији.

Прве најаве онога што се данас зове етно музиком или светском музиком у Србији датирају из шездесетих година прошлог века. Поникле су у џез музици, а Балкански џез, био је израз који су џез музичари употребили када су покушали да дају назив ономе што је произашло из коришћења традиционалних мотива у џез музици. Седамдесетих година, на етно не остају имуни ни рок музичари. Велике југословенске групе попут Смака, Корни групе, YU групе, групе Леб и сол, убацују ритмове и мотиве традиционалне музике Балкана у своје песме. Потенцијал традиционалне музике, можда је у то време највише искористило Бијело дугме. Пастирски рок, тада водећи музички магазин Југославије, Џубокс, овако је одредио етно звук у рок музици.^[142] Ипак, џезери су означили почетак светске музике у Србији. Албум Изворни фолклор и џез, Бранислава Лале Ковачева и гостујућих музичара, снимљен 1987. године узима се за догађај који је одредио дефинитиван настанак етно музике у нашој земљи. На овој плочи са Ковачевим су сарађивали Војин Драшкоци, Влатко Стефановски и други музичари. Али, њихова слава ни изблиза није постигла димензије које је постигао Горан Бреговић деведесетих година снимајући музику за филм Краљица Марго. Балкански ритмови и мотиви у музици Горана Бреговића компонованој за овај и за филмове Дом за вешање и Подземље, досегли су планетарни успех.^[143] Бреговић je стекао је међународну популарност својом музиком обојеном етномузичким мотивима

Најважнији представници српске народне музике су: певачи Предраг Цуне Гојковић, Предраг Живковић Тозовац, Тома Здравковић, Оливера Катарина, Лепа Лукић, Василија Радојчић, Мирослав Илић и Шабан Шаулић, као и композитори Милутин Поповић-Захар, Радослав Граић, Драган Александрић. Ту су још Звонко Богдан и Јаника Балаж чија је музика везана за музичке традиције севера земље, а у новије време и група Легенде. Многи српски певачи су популарни у целој југоисточној Европи, као на пример: Лепа Брена, Светлана Ражнатовић — Цеца, Жељко Јоксимовић, Индира Радић и Драгана Мирковић.

У забавној и поп музици, велике звезде естраде са простора Србије (тада као дела Југославије) били су Ђорђе Марјановић и Лола Новаковић.^[145]^[146] Истакнути представници српске забавне музике су Корнелије Ковач, Ђорђе Балашевић и Здравко Чолић.

Рок групе су се појавиле у Србији крајем 1960-их. Велику популарност су постигле 1980-их, са групама новог таласа: Идоли, Електрични оргазам, Смак и Екатарина Велика. У то време, а и данас, активне су групе Рибља чорба, YU група, Бајага и Инструктори и Ван Гог. Сличном врстом музике баве се Биљана Крстић, Слободан Тркуља & Балканополис и Неле Карајлић са групом No Smoking Orchestra.

Србија је победила на такмичењу за Песму Евровизије 2007. у Хелсинкију са песмом „Молитва” у извођењу поп-певачице Марије Шерифовић.^[147] Жељко Јоксимовић је на Евросонгу заузео друго односно треће место и радио је на неколико других евровизијских композиција.^[148]^[149]^[150]

Архитектура

У средњем веку српска архитектура доживљава велики успон и процват. Српски архитектонски споменици сакралне архитектуре који су се развили у 12, 13. и 14. веку имају велики значај и светску репутацију.

Рашки стил у српској архитектури током средњег века, обухвата временски период од седме деценије XII до краја XIII века, док се као гранични примери узимају Немањини Ђурђеви ступови (око 1170) за почетак епохе односно Драгутинова црква светог Ахилија у Ариљу (око 1296). Рашки стил је добио посебан назив и оригинални је домет српских архитеката који су створили промену у архитектури црквених објеката, што је резултовало успостављањем посебног стила у сакралној архитектури по коме су постали познати у свету.^[151] Најстарије цркве из доба Немањића су се угледале на источне узоре са романичком спољашњом обрадом и такве су углавном све цркве до доба краља Милутина (1282—1321), а карактерише их основа у облику једнобродне грађевине, а на њима је наглашен ефекат маса.^[152]^[153]

Моравски стил у српској архитектури током средњег века, обухвата временски период од седме деценије XIV (често се као преломни догађај узима Маричка битка 1371) до 1459. године односно до пада Србије под османлијску власт, док симболички почетак епохе означава Лазарево подизање Раванице (1375—1377) и Лазарице (1377—1388). Сам стил је назив добио по реци Морави у чијем сливу су подизани сакрални објекти.

У савременој архитектури преовлађују еклектички стилови неоренесансе и необарока, а видљиве су и тежње за стварањем националног архитектонског израза, што је остварено кроз Српско-византијски стил (модерни). Најзначајнији архитекти тог времена су били Чех Јан Неволе, Александар Бугарски, Андрија Вуковић, Коста Шретловић, Коста Јовановић, Јован Илкић, Момир Коруновић и Светозар Ивачковић, који су владали до појаве нових снага чије су идеје биле везане за сецесију и од њих су значајнији Бранко Таназевић и Никола Несторовић.

Од 1950. године развој српске архитектуре, односно архитектуре у Југославији бележи веома напредне резултате и то у већој мери него што је то забележено у осталим земљама источне Европе. Ничу велики спортски објекти, саграђене су сајмишне зграде у Београду Милорада Пантовића, музеји Вјенцеслава Рихтера и многи други значајни објекти.

Манастир Студеница

Манастир Високи Дечани

Зграда Београдске задруге

Градска кућа у Суботици

Палата САНУ

Позориште и филм

Јоаким Вујић је оснивач савременог српског позоришта. Он је основао Књажевско-србски театар у Крагујевцу 1835.^[154] У Србији је 2024. било укупно 97 позоришта, од којих су 37 професионална, 47 аматерска и 13 дечијих.^[155] Значајни српски писци позоришних комада били су Јован Стерија Поповић у 19, и Бранислав Нушић у 20. веку. У Београду се од 1967. одржава међународни фестивал савременог театра БИТЕФ. Традиционално најквалитетније позоришне сцене у Србији су Народно позориште у Београду, Атеље 212, Југословенско драмско позориште и Српско народно позориште у Новом Саду. Међу позоришним радницима који су обележили српски театар последњих деценија издвајају се Бојан Ступица, Мира Траиловић и Јован Ћирилов, а од писаца Александар Поповић, Душан Ковачевић, Љубомир Симовић и Биљана Србљановић.

Српска филмска уметност има богату историју и наслеђе.^[156] Једна је од водећих кинематографија источне Европе. Пре Другог светског рата у Србији је произведено 12 филмова. У послератном периоду, на међународној сцени су се истакли режисери: Горан Марковић, Александар Петровић, Душан Макавејев, Живојин Павловић, Желимир Жилник (добитник Златног медведа Берлинала), Слободан Шијан, Горан Паскаљевић и други. Најнаграђиванији српски филмски режисер је Емир Кустурица који је између осталог добитник две Златне палме на фестивалу у Кану.

Међу глумцима, у првој половини 20. века су се истакли Чича Илија Станојевић, Жанка Стокић и Добрица Милутиновић. Новије доба српског позоришта и филма су обележили глумци: Миодраг Петровић Чкаља, Павле Вуисић, Радмила Савићевић, Љубиша Јовановић, Зоран Радмиловић, Љуба Тадић, Данило Бата Стојковић, Драган Николић, Милена Дравић, Бата Живојиновић, Мира Ступица, Јелисавета Сека Саблић, Љубиша Самарџић, Мира Бањац, Бора Тодоровић, Мија Алексић, Оливера Марковић, Ружица Сокић, Мики Манојловић, Светлана Бојковић и многи други.

Светска културна баштина УНЕСКО-а

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) Светска баштина ставила је седам локалитета у Србији под својом заштитом уврстивши их у места од изузетног значаја за светску културу, науку и образовање. Први заштићени локалитети су средњовековни комплекс споменика Стари Рас и манастир Сопоћани који су под заштиту стављени 1979. године. Након приступања Србије Унесковој конвенцији, под заштиту су стављена четири манастира са Космета и остаци палате Ромулијана.^[157]^[158]

1979 — Град Стари Рас, манастир Сопоћани и Петрова црква (једна од најстаријих цркви у Србији)
1986 — Манастир Студеница
2004 — Манастир Дечани
2006. — Манастир Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка
2007. — Царска палата Феликс Ромулијана код Гамзиграда
2016 — Стећци, средњовековни надгробни споменици (заједнички номиновале Босна и Херцеговина, Хрватска, Црна Гора и Србија)

Фестивали и сајмови

Споменик трубачу Драгачевског сабора у Гучи

У Србији има много културних фестивала и сајмова. Најзначајнији су: Београдски сајам књига, Вуков сабор и Београдски интернационални театарски фестивал (БИТЕФ). Од музичких манифестација, најпопуларније су: међународни музички фестивал Егзит (Exit), Нишвил (Nisville) џез фестивал у Нишу и трубачки Сабор у Гучи.^[159]^[160]^[161]

Београдске музичке свечаности (БЕМУС), као најстарији и најзначајнији фестивал уметничке музике у Србији, одржавају се сваке године прве половине октобра у Београду. У Новом Саду се одржава сличан музички фестивал — НОМУС.

Мокрањчеви дани су традиционални фестивал хорске музике у Неготину, док се у Нишу одржава међународни хорски фестивал „Хорске свечаности”. ЈоакимИнтерФест је међународни позоришни фестивал малих сцена, који се одржава у Крагујевцу, Књажевско-српском театру.

Стеријино позорје у Новом Саду је фестивал на коме се такмиче представе рађене по текстовима домаћих позоришних писаца.

На пољу филмске уметности, најеминентнији фестивал је ФЕСТ који се почетком сваке године одржава у Београду. Остали познати филмски фестивали су: Фестивал филмског сценарија у Врњачкој Бањи који се одржава од 1977. године, Палићки филмски фестивал, Нишки филмски фестивал, Кустендорф филм фестивал и др.

Гастрономија

Српска кухиња је хетерогена, иако су бурна историјска дешавања утицала и на исхрану народа, па тако сваки регион има своје специфичности и различитости. Може се рећи да су пресудни утицаји били византијско-грчки, дакле — медитерански, затим оријентални и аустроугарски. Спремање хране је саставни део српске традиције и културе. У Србији је уобичајено обедовање 3 пута дневно (доручак, ручак и вечера), уз напомену да је најважнији и најчешће најобимнији оброк — ручак.^[162]

Исхрана се поистовећује са уношењем хранљивих материја (конзумирање хране и пића), али у ширем смислу, представља уживање у трпези. Овај веома сложен процес, ствара оно што се назива »национална кухиња«, коју чине: избор намирница, њихово узгајање, припрема јела, амбијент у коме се храна сервира, као и начин како се сервира.

У српским селима назив за кухињу био је „кућа”, а централни део је било огњиште, које је представљало важно, култно место, поред кога се одигравао свакодневни живот, окупљала цела породица. Седело се на дрвеним клупама, троношцима и столицама, посуђе је било дрвено и земљано, а у богатијим кућама и бакарно. Хлеб се правио од житног или кукурузног брашна.

Спорт

Истакнути српски спортисти: тенисер Новак Ђоковић, одбојкашица Тијана Бошковић, атлетичарка Ивана Шпановић и кошаркаш Никола Јокић.

Популарни спортови у Србији су: фудбал, кошарка, ватерполо, одбојка, рукомет и тенис.

Србија се први пут појавила на Олимпијским играма 1912. Након тога, спортисти Србије су били део тима Краљевине СХС/Југославије/СФРЈ и Србије и Црне Горе. Резултати репрезентативаца државне заједнице Србије и Црне Горе из периода 1992—2006. се рачунају као резултати спортских савеза Србије. Од 2006, односно ОИ 2008, спортисти из Србије наступају као репрезентативци Србије.

Најпознатија спортска друштва у Србији су ЈСД Партизан и СД Црвена звезда. Највећи успех клупског фудбала у Србији био је 1991. када су фудбалери Црвене звезде освојили Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп.^[163]^[164] Највећи успех у кошарци остварили су кошаркаши Партизана, који су били прваци Европе 1992. Ватерполисти Партизана су седмоструки клупски прваци Европе, док су ватерполисти Црвене звезде ово такмичење освојили 2013.

Фудбалска репрезентација Србије је наступала под различитим именима и највеће успехе је остварила као Фудбалска репрезентација Југославије. ФИФА признаје Србију за легитимног наследника свих претходних репрезентација.^[165] На Светским првенствима је два пута долазила до полуфинала, на Европским првенствима је два пута освојила сребрну медаљу (1960. и 1968), а на Олимпијским играма је освојила укупно пет медаља укључујући златну на ОИ 1960 у Риму. Под именом Србија наступила је на три Светска првенства 2010, 2018. и 2022, а једном је изборила пласман на Европско првенство 2024. године.

Кошаркашка репрезентација Србије је освојила две златне медаље на светским првенствима 1998. и 2002. На европским првенствима освојили су три прва места (1995, 1997, 2001). Женска кошаркашка репрезентација Србије освојила је златну медаљу на Европском првенству 2015. и 2021, а на Олимпијским играма 2016. у Рију су освојиле бронзану медаљу.^[166] Године 2012. је одржано прво Светско првенство у баскету 3 на 3, на којем је репрезентација Србије освојила злато, а на наредном, две године касније, сребрну медаљу. Српска баскеташка репрезентација је на Олимпијским играма у Токију 2020. освојила бронзану медаљу.^[167]

Одбојкашка репрезентација Србије је на Олимпијским играма 2000. у Сиднеју и на Европском првенству 2001, 2011. и 2019. освојила златну медаљу. Женска одбојкашка репрезентација Србије је освојила златну медаљу на Европском првенству 2011, 2017. и 2019, као и златне медаље на Светским првенствима 2018. и 2022. године.^[168] Ватерполо репрезентација Србије (СР Југославије, Србије и Црне Горе) је 2005, 2009. и 2015. освојила светско првенство. Европско првенство је освајано 2001, 2003, 2006, 2012, 2014. и 2016 (као домаћин).^[169] На Олимпијским играма 2016. у Рију и 2020. у Токију ватерполисти су освојили златне медаље.

Ватерполо репрезентација Србије је у периоду 2014–2016. објединила титуле олимпијских игара, светског првенства, европског првенства, светске лиге и светског купа

Најуспешнији тенисер Србије је Новак Ђоковић, освајач 24 гренд слем трофеја у појединачној конкуренцији и освајач златне медаље на Олимпијским играма 2024. у Паризу. Ђоковић је освајач свих девет АТП Мастерса из 1000 серије, те је тако остварио Златни мастерс и постао први и до сада једини играч који је освојио све турнире из те категорије.^[170] Ђоковић је провео највише недеља као број 1 на АТП листи у историји тениса и држи рекорд са осам завршених година као први тенисер света.^[171]^[172] Слободан Живојиновић и Ненад Зимоњић су били први на листи играча у конкуренцији парова. Мушка репрезентација Србије је освојила трофеје Дејвис купа 2010. године и АТП купа 2020. Најуспешније тенисерке Србије су Ана Ивановић (освајачица турнира Ролан Гарос 2008) и Јелена Јанковић. У време док је наступала за СФРЈ, Моника Селеш је освојила осам гренд слем трофеја.

Српски спортисти су имали успеха и у борилачким вештинама. Милица Мандић је у теквондоу освојила злато на Летњим олимпијским играма 2012. године што је прва освојена златна медаља откако Србија учествује као самостална држава.^[173]^[174] Рвач Давор Штефанек је четири године касније освојио злато на Олимпијским играма у Рију у категорији грчко римски стил.^[175] Боксер Слободан Качар освојио је златну медаљу на Олимпијади у Москви 1980. Олимпијске медаље освојили су: Тадија Качар 1976. Монтреал, сребрну, Звонко Вујин 1968. Мексико и 1972. Минхен бронзане, као и Мирко Пузовић 1984. Лос Анђелес, бронзану и Азис Салиху 1984. бронзану медаљу. Јована Прековић је освојила златну медаљу у каратеу на Олимпијским играма у Токију 2020.^[176] Српска борилачка вештина самоодбране, реални аикидо, основана је од стране Љубомира Врачаревића, (једини из Србије са титулом 10. дан – соке).^[177]

Јасна Шекарић је освојила златну медаљу у стрељаштву (дисциплина ваздушни пиштољ 10 m) на Олимпијским играма 1988, још 4 олимпијске медаље у периоду 1988—2004, три светска и четири европска првенства. Ивана Шпановић је најуспешнија атлетичарка Србије, освојила је медаље на готово свим такмичењима у скоку удаљ. Највећи успех у каријери је остварила на Олимпијским играма 2016. у Рио де Жанеиру када је узела бронзану медаљу. На Светском првенству 2013. године у Москви освојила је бронзану медаљу што је била и прва медаља за Србију на светским првенствима у атлетици, а на Европском првенству у дворани 2017. године је поставила национални рекорд и трећи резултат свих времена.^[178]^[179] Пливач Милорад Чавић је светски првак на 50 m делфин и бивши светски рекордер у дисциплини 100 m делфин стилом, у којој је освојио сребрне медаље на олимпијским играма и светском првенству у тркама које је обележило ривалство с америчким пливачем Мајкл Фелпсом.^[180]

Шах се вероватно играо већ у средњевековној Србији. У модерном периоду, образовани Срби су играли шах још почетком 19. века. Најбоље резултате шахисти бележе у периоду 1950-1980, када је освојено 15 олимпијских медаља. На европским екипним турнирима југословенска репрезентација, састављена углавном од шахиста Црвене Звезде и Партизана, шест пута је била вицешампион Европе, иза СССР.^[181] Мушки тим Србије однео је победу на Европском тимском такмичењу 2023. године.^[182]^[183] Женски клубови су имали запажене резултате на међународној сцени, тријумфујући 5 пута у Купу европских шампиона.^[181] Алиса Марић, Наташа Бојковић и селектор Борислав Ивков су освојили сребрну медаљу на Европском екипном првенству у Батумију 1999. Шахисти су побеђивали на неколико стотина врхунских међународних турнира. Светозар Глигорић крајем 50-их, а Љубомир Љубојевић 1983. били су најбољи шахисти света ван СССР. Омладински прваци света су били: Борислав Ивков (Бирмингем, 1951.), Наташа Бојковић (Мамаја, 1991.) и Игор Миладиновић (Каликут, 1993).^[181]

Након осамостаљења Србије до титуле светских шампиона, поред Милице Мандић, Давора Штефанека и Јоване Прековић, који су уједно били и олимпијски шампиони, долазили су у пливању Нађа Хигл, у стрељаштву Зорана Аруновић, у кајаку Небојша Грујић / Марко Новаковић и Миленко Зорић / Марко Томићевић, у џудоу Немања Мајдов, у теквондоу Вања Станковић, у атлетици (у дворани) Ивана Шпановић, а у рвању Виктор Немеш, Мате Немеш, Али Арсалан, Себастијан Нађ и Зураб Датунашвили.

Србија је била домаћин ЕП у кошарци 1961, 1975. и 2005, СП у воденим спортовима 1973, СП у рукомету за жене 1973. и 2013, ЕП у фудбалу 1976, Шаховске олимпијаде 1990, ЕП у кошарци 2005, ЕП у одбојци 2005, ЕП у ватерполу 2006. и 2016, Летње универзијаде 2009, ЕП у одбојци за жене 2011. и 2017, ЕП у рукомету 2012, ЕП у рукомету за жене 2012, ЕП у футсалу 2016, ЕП у атлетици у дворани 2017, Фајнл Фор Евролиге 2018. и 2022, ЕП у кошарци за жене 2019, и СП у атлетици у дворани 2022. Сваке године се одржавају масовни спортски догађаји Београдски маратон и бициклистичка Трка кроз Србију, док се од 2009. године одржава тениски АТП турнир Отворено првенство Србије. Током Израелско-палестинског сукоба (2023), најбољи израелски фудбалски и кошаркашки клубови играли су, из безбедносних разлога, своје такмичарске утакмице у Београду.^[184]^[185]

Државни празници

Државни празници у Републици Србији су дефинисани Законом о државним и другим празницима у Републици Србији.^[90]

Датум	Назив празника	Напомене
1. и 2. јануар	Нова година	Нерадни дани
7. јануар	Божић	Нерадни дан
27. јануар	Свети Сава	Радни дан
15. и 16. фебруар	Сретење — Дан државности Србије	Нерадни дани
22. април	Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату	Радни дан
Покретни празник	Васкршњи празници (Велики петак, Васкрс и Васкршњи понедељак)	Нерадни дани
1. и 2. мај	Празник рада	Нерадни дан
9. мај	Дан победе	Радни дан
28. јун	Видовдан	Радни дан
21. октобар	Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату	Радни дан
11. новембар	Дан примирја у Првом светском рату	Нерадни дан

Поред наведених празника, запослени имају право да не раде за одређене верске празнике, и то:

Православци — на први дан крсне славе;
Католици и припадници других хришћанских верских заједница — на први дан Божића и у дане Ускршњих празника почев од Великог петка закључно са другим даном Ускрса, према њиховом календару;
Припадници исламске заједнице — на први дан Рамазанског бајрама и први дан Курбанског бајрама;
Припадници јеврејске заједнице — на први дан Јом кипура.

Галерија

Напомене

^ ^а ^б Без Косова и Метохије.
^ Сматра се да су Властимировићи примили хришћанство између 870. и 873. године, пошто се сматра да су у том периоду рођени први српски принчеви са хришћанским именима: најмлађи Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар. У исто време пада и активност византијског цара Василија I (867—886) на ширењу византијског утицаја и хришћанства међу балканским Словенима.

Референце

^ ^а ^б „World Economic Outlook Database, October 2024 Edition. (Serbia)”. www.imf.org. International Monetary Fund. 22. 10. 2024. Приступљено 9. 11. 2024.
^ „Human Development Report 2023/24” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 13. 3. 2024. Приступљено 13. 3. 2024.
^ „Устав Републике Србије” (Члан 10). ustavni.sud.rs. 2006. Приступљено 17. 8. 2017.
^ Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). „I. 1”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 15—. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191.
^ Zepetnek, Steven Tötösy de; Vasvári, Louise Olga (2011). Comparative Hungarian Cultural Studies (на језику: енглески). Purdue University Press. стр. 24. ISBN 978-1-55753-593-1. Приступљено 3. 2. 2019.
^ ^а ^б Razowska-Jaworek, Lidia (2014). Calcium and Magnesium in Groundwater: Occurrence and Significance for Human Health (на језику: енглески). CRC Press. стр. 32. ISBN 978-1-315-76416-0. Приступљено 3. 2. 2019.
^ ^а ^б „UNSD — Methodology”. unstats.un.org (на језику: енглески). Приступљено 3. 2. 2019.
^ „Процене становништва | Републички завод за статистику Србије”. www.stat.gov.rs (на језику: српски). Приступљено 4. 2. 2019.
^ Razavi, Vahid (2009). The Age of Nepotism: Travel Journals and Observations from the Balkans During the Depression (на језику: енглески). Vahid Razavi. стр. 23. ISBN 978-0-615-27433-1. Приступљено 4. 2. 2019.
^ Ћирковић 2004.
^ Павловић 2004.
^ ^а ^б ^в ^г „Устав Србије”. Srbija.gov.rs. Приступљено 25. 1. 2013.
^ „Serbia a few steps away from concluding WTO accession negotiations”. WTO News. 13. 11. 2013. Приступљено 13. 11. 2013.
^ ^а ^б „Serbia: On the Way to EU Accession”. World Bank (на језику: енглески). Приступљено 4. 2. 2019.
^ „Human Development Indices and Indicators: 2018 Statistical Update”. s3.amazonaws.com (на језику: енглески). Human Development Report Office. Приступљено 4. 2. 2019.
^ „2018 Social Progress Index”. 2018 Social Progress Index (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 11. 2018. г. Приступљено 4. 2. 2019.
^ „Global Peace Index”. Vision of Humanity (на језику: енглески). Приступљено 4. 2. 2019.
^ Moravcsik 1967, стр. 153, 155.
^ Kopanski, Ataullah Bogdan (1995). Sabres of Two Easts: An Untold History of Muslims in Eastern Europe, Their Friends and Foes. Institute of Policy Studies. ISBN 978-969-448-031-2. „In his work entitled Muruj adh- dhahab or The Golden Meadows, Mas'udi called them sara- bin (Serbs).”
^ „Пројекат Растко—Лузица”. Rastko.rs. Приступљено 19. 11. 2011.
^ J.P. Mallory; D.Q. Adams (1997). „Protect”. The Encyclopedia of Indo-European Culture. London: Fitzroy and Dearborn.
^ „Serbia: Introduction”. Michigan State University. Приступљено 3. 10. 2014.
^ „Serbia”. Southeastern Europe Travel Guide. Balkans 360. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 3. 10. 2014.
^ srbija.gov.rs. „Основни подаци”. www.srbija.gov.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-07-06.
^ ^а ^б „The World Factbook: Serbia”. Central Intelligence Agency. 20. 6. 2014. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 18. 12. 2014.
^ „The World Factbook: Kosovo”. Central Intelligence Agency. 19. 6. 2014. Архивирано из оригинала 01. 07. 2016. г. Приступљено 8. 1. 2015.
^ „Border Police Department”. Kosovo Police. Архивирано из оригинала 08. 01. 2015. г. Приступљено 8. 1. 2015.
^ „Uredba o kontroli prelaska administrativne linije prema Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija”. Official gazette of the Republic of Serbia. Архивирано из оригинала 8. 1. 2015. г. Приступљено 8. 1. 2015.
^ Ivana Carevic, Velimir Jovanovic, STRATIGRAPHIC-STRUCTURAL CHARACTERISTICS OF MAČVA BASIN, UDC 911.2:551.7(497.11), pp. 1 Архивирано 2016-08-30 на сајту Wayback Machine
^ „About the Carpathians – Carpathian Heritage Society”. Carpathian Heritage Society. Архивирано из оригинала 6. 4. 2010. г. Приступљено 28. 4. 2010.
^ „O Srbiji”. Turistickimagazin.com. Архивирано из оригинала 21. 10. 2013. г. Приступљено 16. 6. 2018.
^ Гавриловић, Душан, ур. (2022). Статистички годишњак Републике Србије 2022 (на језику: српски језик). Београд: Републички завод за статистику,. стр. 15.
^ Живковић, Љиљана; Алексић, Ана; Живковић, Ненад. Географија за осми разред основне школе (PDF). Фреска. стр. 24—. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 04. 2017. г. Приступљено 9. 11. 2017.
^ Vlahović 2004, стр. 20
^ Kalaba, Ana (2023-02-15). „Spisak svih planina u Srbiji - ima ih 165 i za neke niste ni čuli”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-11-16.
^ „Bačko Podunavlje novi UNESKO rezervat biosfere u Srbiji | WWF”. www.wwf.rs. Приступљено 2020-02-19.
^ „Отворена, електронска база едукационих радова”. Приступљено 10. 7. 2015.
^ ^а ^б ^в Vlahović 2006
^ „Влада Републике Србије: Положај, рељеф и клима”. Приступљено 17. 12. 2009.
^ ^а ^б ^в ^г ^д „Статистички годишњак Србије, 2009: Географски преглед” (PDF). Републички завод за статистику Србије. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 03. 2016. г. Приступљено 18. 12. 2009.
^ ^а ^б Штетић 2004
^ „Копрен (Стара планина)”. Vodopadi Srbije. Архивирано из оригинала 28. 12. 2017. г. Приступљено 01. 10. 2016.
^ ^а ^б ^в „Туристичка дестинација-Србија”. Idealo Travel. Архивирано из оригинала 28. 12. 2017. г. Приступљено 17. 3. 2018. (језик: енглески)
^ „Висина водопада”. Topirot.com. Приступљено 25. 1. 2013.
^ ^а ^б „РХМЗ — Републички Хидрометеоролошки завод Србије Кнеза Вишеслава 66 Београд”. Hidmet.gov.rs. Приступљено 25. 1. 2013.
^ Farjon 1990
^ Rushforth 1987
^ FLPA, Keith Rushforth ; photographs assembled by (1999). Collins wildlife trust guide trees : a photographic guide to the trees of Britain and Europe (1st publ. изд.). London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-220013-4.
^ „Фауна Србије”. Приступљено 26. 6. 2015.
^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Укупна површина шума у Србији износи 40 одсто”. Politika Online. Приступљено 2023-06-22.
^ ^а ^б „Српске шуме на издисају”. Архивирано из оригинала 16. 02. 2009. г. Приступљено 16. 2. 2009. (језик: српски)
^ Лакушић 2008
^ „Dobijamo još dva nacionalna parka, zaštitićena i prašuma Vitanovača - Nova Ekonomija”. novaekonomija.rs (на језику: српски). Приступљено 2023-07-11.
^ „Nacionalni parkovi u Srbiji - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2012-07-25. Приступљено 2023-07-11.
^ „Lepih šest odsto Srbije”. Nedeljnik Vreme.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Илустрована историја Срба — Увод”, Владимир Ћоровић, Београд 1959.
^ „Винчанска култура - Градска општина Гроцка”. Градска општина Гроцка (на језику: српски). Архивирано из оригинала 17. 10. 2019. г. Приступљено 9. 11. 2017.
^ „''„Винча — Праисторијска метропола”''” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 5. 2011. г. Приступљено 25. 1. 2013.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Порфирогенит, Константин VII (950е). „[[s:sr:De administrando imperio/глава 32.|глава 32.]]”. De administrando imperio — преко Викизворника.
^ Ферјанчић 1959.
^ Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. стр. 198.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд.
^ ^а ^б Владимир Ћоровић, „Историја српског народа” (рукопис из 1941) Београд 1989. (Држава маћедонских Словена
^ Деретић 2005
^ Спремић, Момчило. „Борбе за ослобођење Смедерева (1459–1485)” (PDF).
^ „Svi su čuli za Vidovdan i Kosovski boj, ali PRAVA PROPAST SRPSKE DRŽAVE dogodila se OVDE I NA DANAŠNJI DAN”. ISTORIJSKI ZABAVNIK (на језику: енглески). 2020-06-20. Приступљено 2024-05-07.
^ „УСТАНАК СРБА У БАНАТУ 1594. ГОДИНЕ - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада”. www.kcns.org.rs (на језику: српски). 2019-08-21. Приступљено 2024-05-07.
^ „Карађорђе истина и мит, Проф. др Радош Љушић, Вечерње новости, фељтон, 18 наставака, 24. август - 10. септембар 2003.”. Архивирано из оригинала 03. 04. 2017. г. Приступљено 26. 6. 2015.
^ Березин Л. В. Хорватiя, Славонiя, Далмацiя и Военная Граница. — С.-Петербург. Типография и хромолитография А. Траншеля, — Т. 2. — 599 с. 1879. ISBN 978-5-9903183-2-8.
^ Аврамовић, Зоран (2013). Родољупци и родомрсци: Савремени српски патриотизам и национално дезинтегративна мисао и пракса. Београд: Службени Гласник. стр. 110.
^ „Serbia Elected Host Country of Specialised Expo 2027”. en.pks.rs. Приступљено 2024-09-19.
^ „Expo2027”. expobelgrade2027.org. Приступљено 2024-09-19.
^ М. Ч. „Политика: Како је утврђена војна неутралност, 13. јануар. 2010, приступљено децембра 2012.”. Politika.rs. Приступљено 25. 1. 2013.
^ „Србија и РС оживеле Дејтонски споразум”. Glas javnosti. Приступљено 25. 4. 2013.
^ „Са српским пасошем у 104 земље”. Политика. Приступљено 17. 4. 2015.
^ „Војска Србије — Улога, намена и задаци”. Архивирано из оригинала 18. 02. 2009. г. Приступљено 25. јун 2015.
^ Војска Србије | Организација Архивирано на сајту Wayback Machine (18. март 2016) Структура Војске Србије
^ Avramović, Sima (2014). „Srpski građanski zakonik (1844) i pravni transplanti - kopija austrijskog uzora ili više od toga?” (PDF). Srpski Građanski Zakonik - 170 Godina. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 07. 2020. г. Приступљено 15. 02. 2020.
^ Републичка агенција за просторно планирање: Одлука о изради Стратегије просторног развоја Републике Србије до 2020. године Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2016), „Службени гласник РС”, бр. 119/2008, Приступање 19. мај 2013.
^ Закон о територијалној организацији Републике Србије, Службени гласник 129-07, 29. децембар 2007.
^ Kovačević, Snežana. „Novi Sad ukida „papirne” opštine”. Politika Online. Приступљено 2024-07-23.
^ Закон о државној управи, Службени гласник 79-05, 16. септембар 2005.
^ Најчешће постављана питања. Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2016) Нишавски управни округ
^ „Смањење броја статистичких региона кроз измене Закона о регионалном развоју”. Srbija.gov.rs. Приступљено 25. 1. 2013.
^ „2011 Human development Report” (PDF). United Nations Development Programme (Програм Организације уједињених нација за развој). стр. 159—. Приступљено 30. 11. 2012.
^ „Službena upotreba jezika i pisama”. www.puma.vojvodina.gov.rs.
^ „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији. Књига 4: Вероисповест, матерњи језик и национална припадност”. Републички завод за статистику. Приступљено 19. 5. 2013.
^ „Вероисповест, матерњи језик и национална” (PDF). Републички завод за статистику. Приступљено 27. 5. 2013.
^ „Специјална известитељка УН за слободу религије и вероисповести Асма Јахангир, код Заштитника грађана Саше Јанковића”. 30. 4. 2009. Архивирано из оригинала 04. 05. 2014. г. Приступљено 27. 5. 2013.
^ ^а ^б „Закон о државним и другим празницима у Републици Србији” [Државни и верски празници Републике Србије] (PDF). „Службени гласник РС”, бр. 43/01, 101/07 и 92/11. Службени гласник РС. 2011. Приступљено 30. 12. 2011.
^ „Веронаука у српским школама”. Српска православна црква. Архивирано из оригинала 07. 05. 2013. г. Приступљено 27. 5. 2013.
^ „Serbia – Ancestral Genography Atlas”. atlas.xyvy.info (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 02. 2018. г. Приступљено 12. 2. 2018.
^ Резултати пописа 2011. према старости и полу
^ ^а ^б http://media.popis2011.stat.rs/2012/Nacionalna%20pripadnost-Ethnicity.pdf
^ Бела књига Милошевићеве владавине (PDF). www.g17plus.rs. стр. 43. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 4. 2015. г. Приступљено 9. 11. 2017.
^ Међународни монетарни фонд: Gross domestic product based on purchasing-power-parity (PPP) per capita GDP БДП 2007—2013, Приступање 19. мај 2013
^ Републички завод за статистику: Актуелни показатељи — Република Србија Архивирано на сајту Wayback Machine (25. децембар 2015), Приступање 19. мај 2013
^ „Stopa nezaposlenosti u Srbiji u prvom kvartalu 10,6 odsto”. N1 (на језику: српски). 2022-05-31. Приступљено 2022-11-07.
^ Републички завод за статистику: „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији Књига 7: Економска активност”, Приступање 19. мај 2013
^ Zemlje kandidati za članstvo u EU, PHAROS e.V. — Internationale Bildungsarbeit und humanitäre Hilfe
^ „Putin drops South Stream gas pipeline to EU, courts Turkey”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 10. 4. 2015.
^ „„Соко — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 9. 2010. г. Приступљено 10. 4. 2015.
^ „„Рембас — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 28. 5. 2010. г.
^ „„Лубница — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.
^ „„Штаваљ — Историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.
^ „„Боговина — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.
^ „„Јасеновац — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.
^ „„Вршка чука — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.
^ „„Ибарски рудници — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.
^ ^а ^б ^в Републичка агенција за просторно планирање Републике Србије: „Закон о просторном плану Републике Србије од 2010 до 2020”, Приступање 20. мај 2013
^ Влада Републике Србије — Управа за Дигиталну агенду: „Кривични законик — Недозвољена изградња нуклеарних постројења, члан 267”. pp. 95, формат ПДФ, 1. јануар 2006, Приступање 19. мај 2013
^ „Б92: Srbija uklonila obogaćeni uranijum, 25. октобар 2011”. B92.net. 25. 10. 2011. Приступљено 25. 1. 2013.
^ ^а ^б Jefferson institute: „Коришћење енергије ветра у Србији — природни услови и практична примена”, проф. Миодраг Златановић, децембар 2009, Приступање 19. мај 2013.
^ Соларни панели: „Енергија ветра”, Приступање 19. мај 2013
^ Блиц: „Србија може да прави струју од сунца, биомасе, воде и ветра”, 1. септембар 2008, приступ 19. мај 2013
^ Време: „Моја електрана и друге ветрењаче”, Слободан Бубњевић, 27. јул 2006, Приступање 19. мај 2013
^ Политика: „„Биомаса, струја без инвестиција””. Приступљено 19. 5. 2013. , Предраг Радовановић, 16. јануар 2013
^ Милован М. Митровић. Села у Србији. — Београд: Републички завод за статистику, — 257 с. 2015. ISBN 978-86-6161-150-6.
^ „Танасковић: Број винарија у Србији повећан на 466”. Politika Online. Приступљено 2023-02-14.
^ П.О. „Србија је земља шљива, малина и вишања”. Politika Online. Приступљено 2022-04-07.
^ „Auto-karte Srbije”. Архивирано из оригинала 22. 06. 2015. г. Приступљено 25. 6. 2015.
^ „www.srbija.gov.rs Статистике о Србији”. Srbija.gov.rs. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 25. 1. 2013.
^ „Статистика за месец децембар и 2016. годину” (PDF).
^ „Turizam u Srbiji”. Приступљено 26. 6. 2015.
^ „Univerzitet u Beogradu: Vek i po akademskog znanja”. Večernje novosti. 5. 12. 2013. Приступљено 25. 6. 2015.
^ Emerich P. Lindenmayr, Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätswesen, mit Andeutungen über die gesammten Sanitätsverhältnisse im Oriente. Temesvár: Druck und Verlag der Csanáder DioecesanBuchdruckerei, 1876
^ Др Владан Ђорђевић: Педесетогодишњица књижевног рада. Београд: Нова штампарија Саве Раденковића и брата, 1910
^ Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Речник”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 282—. ISBN 978-86-7946-079-0.
^ „Vojnomedicinska akademija: 165 godina tradicije i napretka” (PDF). Приступљено 20. 9. 2017.
^ Поповић 1995.
^ „Никола Гиљен, Соња Јовићевић Јов и Јелена Мандић: Мирослављево јеванђеље; Текст је публикован у ревији „Историја” и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера””. Приступљено 11. 1. 2016. hilandar.info —
^ „[Projekat Rastko Cetinje] Miroslav Pantic: Knjizevnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka (1990)”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-02-19.
^ „Među Lavom i Drokunom”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 2020-02-19.
^ Политика. „Политика: Историчар књижевности Злата Бојовић: У Дубровачкој републици штампарије су биле ћириличне, а свој језик су називали и српским”. Нова српска политичка мисао (на језику: српски). Приступљено 2020-02-19.
^ Сретеновић, Мирјана. „Култ Светог Саве у Дубровнику”. Politika Online. Приступљено 2020-02-22.
^ „Projekat Rastko: Milorad Pavić: Barok”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-02-19.
^ „Projekat Rastko: Biblioteka Milorad Pavić”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-02-19.
^ Нинковић, Адам (2008). „Филозофска основа просветитељства: Доситеј Обрадовић (1742-1811)” (PDF).
^ „Pogledajte: Boban Marković svira u redakciji „Blica”!”. Blic. 9. 12. 2011. Приступљено 25. 6. 2015.
^ Миљковић, Иван (2020-09-28). „Стеван Стојановић Мокрањац, творац "Руковети" и оснивач прве Српске музичке школе”. Ризница (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.
^ d.o.o, cubes. „Kornelije Stanković - Vreme”. vreme.com (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.
^ Фолклорни елементи песама групе Бијело дугме. „World music асоцијација Србије”. Архивирано из оригинала 13. 2. 2015. г. Приступљено 12. 2. 2015.
^ „World music у Србији” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 1. 7. 2014. г. Приступљено 1. 2. 2015.
^ Поред кола и славе и гуслање се нашло на репрезентативној листи (Б92, 29. новембар 2018)
^ Matić 2004, стр. 243.
^ Matić 2004, стр. 276.
^ (језик: енглески) Еurovision.tv: „„Eurovision Song Contest 2007 Final””. Приступљено 19. 5. 2013.
^ Fonet (2015-11-28). „"Molitva" i "Lane moje" među najbojim pesmama u istoriji "Evrovizije"”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.
^ N, Z. (2015-11-28). „Željko je bio drugi, a ne treći na Eurosongu”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.
^ Agencije (2011-11-18). „Željko Joksimović predstavnik Srbije na Evroviziji 2012.”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.
^ Предавања проф. арх. Ђурђа Бошковића на Архитектонском факултету из Историје архитектуре Београд 1966.
^ Дероко, Александар (1985). Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање). Београд.
^ Stanoje Stanojević „Narodna enciklopedija” Zagreb 1927.
^ „Projekat Rastko, Alojz Ujes: Joakim Vujic”. Приступљено 26. 6. 2015.
^ „У Србији постоји 97 позоришта од којих су 37 професионална”. Politika Online. Приступљено 2024-03-27.
^ Vourlias, Christopher (2019-12-20). „Serbian Pic Business Rebounds With Film Center Boost”. Variety (на језику: енглески). Приступљено 2024-09-05.
^ „Унеско”. Министарство културе Републике Србије. Приступљено 13. 8. 2010.
^ „Списак локалитета Светске баштине”. Унеско. Приступљено 13. 8. 2010. (језик: енглески)
^ „Guča i Egzit zaludeli svet”. pressrs. 24. 1. 2013. Архивирано из оригинала 26. 6. 2015. г. Приступљено 25. 6. 2015.
^ „Sabor trubača GUČA”. www.guca.rs. 2. 9. 2007. Приступљено 14. 11. 2010.
^ „Interesting facts about Exit”. exitfest.org. Архивирано из оригинала 25. 1. 2013. г. Приступљено 20. 3. 2013.
^ Приватни живот у српским земљама средњег века, приредиле Смиља Марјановић-Душанић, Даница Поповић, Клио, 2004, Како се јело, pp. 113—138 и Кухиња и трпеза: посуђе и свакодневном животу, pp. 139—160
^ „Сајт ФК Црвена звезда, Бари”. Архивирано из оригинала 18. 04. 2016. г. Приступљено 25. 6. 2015.
^ „Сајт ФК Црвена звезда, Токио”. Приступљено 25. 6. 2015.
^ „FIFA Association Information”. www.fifa.com. Архивирано из оригинала 11. 10. 2017. г. Приступљено 24. 6. 2015.
^ „Serbia women win EuroBasket title, gain first Olympics berth”. espn.go.com. Associated Press. 29. 6. 2015. Приступљено 29. 6. 2015.
^ „Баскеташи Србије освојили бронзу!”. rtv.rs. 28. 7. 2021.
^ „Odbojkašice ispisale istoriju – Srbija je svetski prvak!”. 20. 10. 2018. Приступљено 20. 10. 2018.
^ „Сајт Ватерполо савеза Србије, Освојене медаље”. Приступљено 25. 6. 2015.
^ „Istorija – Đoković pobedom nad Federerom do Golden Mastersa!”. b92. 20. 8. 2018.
^ „DAME I GOSPODO, TO BI BILO – TO! GOTOVO JE! Federer se više ništa ne pita, Novak je TENISKI KRALJ!”. kurir.rs. 6. 2. 2021. Приступљено 14. 2. 2021.
^ „Novak „311” Đoković!”. b92.net. 8. 3. 2021. Приступљено 8. 3. 2021.
^ „Blic:Zlatna Milica! Mandićeva donela Srbiji najsjajnije odličje u Londonu!”. sport.blic.rs. Приступљено 12. 8. 2012.
^ „Милица Мандић освојила златну медаљу („Политика”, 12. август 2012)”. Политика. Приступљено 13. 4. 2013.
^ „Златни Давор Штефанек”. b92.net. Приступљено 16. 8. 2016.
^ „Златна каратисткиња Јована Прековић!”. rts.rs. Приступљено 6. 8. 2021.
^ „Сајт Светског центра реалног аикидоа, Реални аикидо, српска борилачка вештина”. wcra.rs. Архивирано из оригинала 20. 09. 2012. г. Приступљено 19. 1. 2020.
^ „Španovićeva trećim skokom svih vremena do zlata!”. Б92. 5. 3. 2017. Приступљено 5. 3. 2017.
^ „Чудо Иване Шпановић — 7,24 м („Политика”, 5. март 2017)”. Политика. Приступљено 5. 3. 2017.
^ „Милорад Чавић: Пливање ми је помогло да покажем ко сам и шта сам”. swim-on.rs. Приступљено 6. 8. 2019.
^ ^а ^б ^в admin (2020-11-30). „Istorijat | Šahovski savez Srbije” (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-21.
^ Ringier. „Šah i drama? Naravno da može: Srbija postala prvak Evrope!”. Sportal (на језику: српски). Приступљено 2023-11-21.
^ „Chess-Results Server Chess-results.com - European Team Chess Championship 2023 - Women”. chess-results.com. Приступљено 2023-11-21.
^ „Izraelski klubovi ‘domaće’ utakmice igraju u Srbiji”. Al Jazeera Balkans (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-11-21.
^ „Кад рат свира крај, продужеци се играју у Београду: Како је израелска кошарка наставила живот у Србији”. BBC News на српском (на језику: српски). 2023-11-08. Приступљено 2023-11-21.

Литература

Vlahović, Petar (2004). Serbia: the country, people, life, customs. Ethnographic Museum. ISBN 978-86-7891-031-9. Приступљено 9. 11. 2017.
Vlahović, Petar (2006). Serbia: The Country, People, Life, Customs (2nd изд.). Belgrade. ISBN 978-86-7891-031-9.
Деретић, Јован (2005). Културна историја Срба. Београд. ISBN 978-86-331-2386-0.
Живковић, Љиљана; Алексић, Ана; Живковић, Ненад. Географија за осми разред основне школе (PDF). Фреска. стр. 24. Приступљено 9. 11. 2017.
Zepetnek, Steven Tötösy de; Vasvári, Louise Olga (2011). Comparative Hungarian Cultural Studies (на језику: енглески). Purdue University Press. стр. 24. ISBN 978-1-55753-593-1. Приступљено 3. 2. 2019.
Kopanski, Ataullah Bogdan (1995). Sabres of Two Easts: An Untold History of Muslims in Eastern Europe, Their Friends and Foes. Institute of Policy Studies. ISBN 978-969-448-031-2. „In his work entitled Muruj adh- dhahab or The Golden Meadows, Mas'udi called them sara- bin (Serbs).”
Лакушић, Дмитар (2008). Биологија за 7. разред основне школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Matić, Đorđe (2004). LEKSIKON YU mitologije. Rende i Postscriptum. ISBN 978-953-99584-0-2.
Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Речник”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 282—. ISBN 978-86-7946-079-0.
Поповић, Радомир В. (1995). Рано хришћанство на Балкану пре досељења Словена (Србија, Повардарје, Црна Гора). Београд.
Павловић, Стеван К. (2004). Србија: Историја иза имена. Београд: Clio.
Razavi, Vahid (2009). The Age of Nepotism: Travel Journals and Observations from the Balkans During the Depression (на језику: енглески). Vahid Razavi. стр. 23. ISBN 978-0-615-27433-1. Приступљено 4. 2. 2019.
Razowska-Jaworek, Lidia (2014). Calcium and Magnesium in Groundwater: Occurrence and Significance for Human Health (на језику: енглески). CRC Press. стр. 32. ISBN 978-1-315-76416-0. Приступљено 3. 2. 2019.
Rushforth, Keith D. (1987). Conifers. London: Christopher Helm. ISBN 978-0-7470-2801-7.
FLPA, Keith Rushforth ; photographs assembled by (1999). Collins wildlife trust guide trees : a photographic guide to the trees of Britain and Europe (1st publ. изд.). London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-220013-4.
Steven Tötösy de Zepetnek, Louise Olga Vasvári (2011). Comparative Hungarian Cultural Studies. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-593-1.
Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Farjon, Aljos (1990). Pinaceae, drawings and descriptions of the Genera : Abies, Cedrus, Pseudolarix, Keteleeria, Nothotsuga, Tsuga, Cathaya, Pseudotsuga, Larix and Picea. Köenigstein, Federal Republic of Germany: Koeltz Scientific Books. ISBN 978-3-87429-298-6.
Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Бела књига Милошевићеве владавине (PDF). www.g17plus.rs. стр. 43. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 4. 2015. г. Приступљено 9. 11. 2017.
Штетић, Снежана (2004). Национална туристичка географија. Београд. ISBN 978-86-84887-03-2.

Спољашње везе

44° N 21° E / 44° С; 21° И / 44; 21

[data1-1] а ^б Без Косова и Метохије.

[63] Сматра се да су Властимировићи примили хришћанство између 870. и 873. године, пошто се сматра да су у том периоду рођени први српски принчеви са хришћанским именима: најмлађи Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар. У исто време пада и активност византијског цара Василија I (867—886) на ширењу византијског утицаја и хришћанства међу балканским Словенима.

[IMFWEO.RS-2] а ^б „World Economic Outlook Database, October 2024 Edition. (Serbia)”. www.imf.org. International Monetary Fund. 22. 10. 2024. Приступљено 9. 11. 2024.

[UNHDR-3] „Human Development Report 2023/24” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 13. 3. 2024. Приступљено 13. 3. 2024.

[4] „Устав Републике Србије” (Члан 10). ustavni.sud.rs. 2006. Приступљено 17. 8. 2017.

[5] Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). „I. 1”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 15—. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191.

[6] Zepetnek, Steven Tötösy de; Vasvári, Louise Olga (2011). Comparative Hungarian Cultural Studies (на језику: енглески). Purdue University Press. стр. 24. ISBN 978-1-55753-593-1. Приступљено 3. 2. 2019.

[Lidia_Razowska-Jaworek,_CRC_Press-7] а ^б Razowska-Jaworek, Lidia (2014). Calcium and Magnesium in Groundwater: Occurrence and Significance for Human Health (на језику: енглески). CRC Press. стр. 32. ISBN 978-1-315-76416-0. Приступљено 3. 2. 2019.

[RS@CIA-8] а ^б „UNSD — Methodology”. unstats.un.org (на језику: енглески). Приступљено 3. 2. 2019.

[9] „Процене становништва | Републички завод за статистику Србије”. www.stat.gov.rs (на језику: српски). Приступљено 4. 2. 2019.

[Vahid_Razavi-10] Razavi, Vahid (2009). The Age of Nepotism: Travel Journals and Observations from the Balkans During the Depression (на језику: енглески). Vahid Razavi. стр. 23. ISBN 978-0-615-27433-1. Приступљено 4. 2. 2019.

[FOOTNOTEЋирковић2004-11] Ћирковић 2004.

[FOOTNOTEПавловић2004-12] Павловић 2004.

[Устав_Србије-13] а ^б ^в ^г „Устав Србије”. Srbija.gov.rs. Приступљено 25. 1. 2013.

[WTO-14] „Serbia a few steps away from concluding WTO accession negotiations”. WTO News. 13. 11. 2013. Приступљено 13. 11. 2013.

[Serbia:_On_the_Way_to_EU_Accession-15] а ^б „Serbia: On the Way to EU Accession”. World Bank (на језику: енглески). Приступљено 4. 2. 2019.

[16] „Human Development Indices and Indicators: 2018 Statistical Update”. s3.amazonaws.com (на језику: енглески). Human Development Report Office. Приступљено 4. 2. 2019.

[17] „2018 Social Progress Index”. 2018 Social Progress Index (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 11. 2018. г. Приступљено 4. 2. 2019.

[18] „Global Peace Index”. Vision of Humanity (на језику: енглески). Приступљено 4. 2. 2019.

[FOOTNOTEMoravcsik1967153,_155-19] Moravcsik 1967, стр. 153, 155.

[20] Kopanski, Ataullah Bogdan (1995). Sabres of Two Easts: An Untold History of Muslims in Eastern Europe, Their Friends and Foes. Institute of Policy Studies. ISBN 978-969-448-031-2. „In his work entitled Muruj adh- dhahab or The Golden Meadows, Mas'udi called them sara- bin (Serbs).”

[21] „Пројекат Растко—Лузица”. Rastko.rs. Приступљено 19. 11. 2011.

[22] J.P. Mallory; D.Q. Adams (1997). „Protect”. The Encyclopedia of Indo-European Culture. London: Fitzroy and Dearborn.

[23] „Serbia: Introduction”. Michigan State University. Приступљено 3. 10. 2014.

[24] „Serbia”. Southeastern Europe Travel Guide. Balkans 360. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 3. 10. 2014.

[25] srbija.gov.rs. „Основни подаци”. www.srbija.gov.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-07-06.

[cia_profile-26] а ^б „The World Factbook: Serbia”. Central Intelligence Agency. 20. 6. 2014. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 18. 12. 2014.

[cia_kosovo-27] „The World Factbook: Kosovo”. Central Intelligence Agency. 19. 6. 2014. Архивирано из оригинала 01. 07. 2016. г. Приступљено 8. 1. 2015.

[28] „Border Police Department”. Kosovo Police. Архивирано из оригинала 08. 01. 2015. г. Приступљено 8. 1. 2015.

[29] „Uredba o kontroli prelaska administrativne linije prema Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija”. Official gazette of the Republic of Serbia. Архивирано из оригинала 8. 1. 2015. г. Приступљено 8. 1. 2015.

[30] Ivana Carevic, Velimir Jovanovic, STRATIGRAPHIC-STRUCTURAL CHARACTERISTICS OF MAČVA BASIN, UDC 911.2:551.7(497.11), pp. 1 Архивирано 2016-08-30 на сајту Wayback Machine

[31] „About the Carpathians – Carpathian Heritage Society”. Carpathian Heritage Society. Архивирано из оригинала 6. 4. 2010. г. Приступљено 28. 4. 2010.

[32] „O Srbiji”. Turistickimagazin.com. Архивирано из оригинала 21. 10. 2013. г. Приступљено 16. 6. 2018.

[33] Гавриловић, Душан, ур. (2022). Статистички годишњак Републике Србије 2022 (на језику: српски језик). Београд: Републички завод за статистику,. стр. 15.

[34] Живковић, Љиљана; Алексић, Ана; Живковић, Ненад. Географија за осми разред основне школе (PDF). Фреска. стр. 24—. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 04. 2017. г. Приступљено 9. 11. 2017.

[Vlahović2004-35] Vlahović 2004, стр. 20

[36] Kalaba, Ana (2023-02-15). „Spisak svih planina u Srbiji - ima ih 165 i za neke niste ni čuli”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-11-16.

[37] „Bačko Podunavlje novi UNESKO rezervat biosfere u Srbiji | WWF”. www.wwf.rs. Приступљено 2020-02-19.

[38] „Отворена, електронска база едукационих радова”. Приступљено 10. 7. 2015.

[Пера-39] а ^б ^в Vlahović 2006

[Географија-40] „Влада Републике Србије: Положај, рељеф и клима”. Приступљено 17. 12. 2009.

[Срб_2009-41] а ^б ^в ^г ^д „Статистички годишњак Србије, 2009: Географски преглед” (PDF). Републички завод за статистику Србије. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 03. 2016. г. Приступљено 18. 12. 2009.

[ШТета-42] а ^б Штетић 2004

[43] „Копрен (Стара планина)”. Vodopadi Srbije. Архивирано из оригинала 28. 12. 2017. г. Приступљено 01. 10. 2016.

[TDS-44] а ^б ^в „Туристичка дестинација-Србија”. Idealo Travel. Архивирано из оригинала 28. 12. 2017. г. Приступљено 17. 3. 2018. (језик: енглески)

[45] „Висина водопада”. Topirot.com. Приступљено 25. 1. 2013.

[темп-46] а ^б „РХМЗ — Републички Хидрометеоролошки завод Србије Кнеза Вишеслава 66 Београд”. Hidmet.gov.rs. Приступљено 25. 1. 2013.

[farjon-47] Farjon 1990

[rushforthc-48] Rushforth 1987

[rushforth-49] FLPA, Keith Rushforth ; photographs assembled by (1999). Collins wildlife trust guide trees : a photographic guide to the trees of Britain and Europe (1st publ. изд.). London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-220013-4.

[gamejss-50] „Фауна Србије”. Приступљено 26. 6. 2015.

[51] ttps://www.facebook.com/politikaonline. „Укупна површина шума у Србији износи 40 одсто”. Politika Online. Приступљено 2023-06-22.

[www.planeta.org.yu-52] а ^б „Српске шуме на издисају”. Архивирано из оригинала 16. 02. 2009. г. Приступљено 16. 2. 2009. (језик: српски)

[Биологија_за_7._разред_основне_школе-53] Лакушић 2008

[54] „Dobijamo još dva nacionalna parka, zaštitićena i prašuma Vitanovača - Nova Ekonomija”. novaekonomija.rs (на језику: српски). Приступљено 2023-07-11.

[55] „Nacionalni parkovi u Srbiji - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2012-07-25. Приступљено 2023-07-11.

[56] „Lepih šest odsto Srbije”. Nedeljnik Vreme.

[IIС1-57] а ^б ^в ^г ^д ^ђ „Илустрована историја Срба — Увод”, Владимир Ћоровић, Београд 1959.

[58] „Винчанска култура - Градска општина Гроцка”. Градска општина Гроцка (на језику: српски). Архивирано из оригинала 17. 10. 2019. г. Приступљено 9. 11. 2017.

[59] „''„Винча — Праисторијска метропола”''” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 5. 2011. г. Приступљено 25. 1. 2013.

[ДАИ-32-60] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Порфирогенит, Константин VII (950е). „[[s:sr:De administrando imperio/глава 32.|глава 32.]]”. De administrando imperio — преко Викизворника.

[FOOTNOTEФерјанчић1959-61] Ферјанчић 1959.

[62] Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. стр. 198.

[ИСН1-64] а ^б ^в ^г ^д Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд.

[Довла_2.6-65] а ^б Владимир Ћоровић, „Историја српског народа” (рукопис из 1941) Београд 1989. (Држава маћедонских Словена

[Јоца-66] Деретић 2005

[67] Спремић, Момчило. „Борбе за ослобођење Смедерева (1459–1485)” (PDF).

[68] „Svi su čuli za Vidovdan i Kosovski boj, ali PRAVA PROPAST SRPSKE DRŽAVE dogodila se OVDE I NA DANAŠNJI DAN”. ISTORIJSKI ZABAVNIK (на језику: енглески). 2020-06-20. Приступљено 2024-05-07.

[69] „УСТАНАК СРБА У БАНАТУ 1594. ГОДИНЕ - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада”. www.kcns.org.rs (на језику: српски). 2019-08-21. Приступљено 2024-05-07.

[70] „Карађорђе истина и мит, Проф. др Радош Љушић, Вечерње новости, фељтон, 18 наставака, 24. август - 10. септембар 2003.”. Архивирано из оригинала 03. 04. 2017. г. Приступљено 26. 6. 2015.

[71] Березин Л. В. Хорватiя, Славонiя, Далмацiя и Военная Граница. — С.-Петербург. Типография и хромолитография А. Траншеля, — Т. 2. — 599 с. 1879. ISBN 978-5-9903183-2-8.

[72] Аврамовић, Зоран (2013). Родољупци и родомрсци: Савремени српски патриотизам и национално дезинтегративна мисао и пракса. Београд: Службени Гласник. стр. 110.

[73] „Serbia Elected Host Country of Specialised Expo 2027”. en.pks.rs. Приступљено 2024-09-19.

[74] „Expo2027”. expobelgrade2027.org. Приступљено 2024-09-19.

[75] М. Ч. „Политика: Како је утврђена војна неутралност, 13. јануар. 2010, приступљено децембра 2012.”. Politika.rs. Приступљено 25. 1. 2013.

[76] „Србија и РС оживеле Дејтонски споразум”. Glas javnosti. Приступљено 25. 4. 2013.

[77] „Са српским пасошем у 104 земље”. Политика. Приступљено 17. 4. 2015.

[78] „Војска Србије — Улога, намена и задаци”. Архивирано из оригинала 18. 02. 2009. г. Приступљено 25. јун 2015.

[79] Војска Србије | Организација Архивирано на сајту Wayback Machine (18. март 2016) Структура Војске Србије

[80] Avramović, Sima (2014). „Srpski građanski zakonik (1844) i pravni transplanti - kopija austrijskog uzora ili više od toga?” (PDF). Srpski Građanski Zakonik - 170 Godina. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 07. 2020. г. Приступљено 15. 02. 2020.

[81] Републичка агенција за просторно планирање: Одлука о изради Стратегије просторног развоја Републике Србије до 2020. године Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2016), „Службени гласник РС”, бр. 119/2008, Приступање 19. мај 2013.

[82] Закон о територијалној организацији Републике Србије, Службени гласник 129-07, 29. децембар 2007.

[83] Kovačević, Snežana. „Novi Sad ukida „papirne” opštine”. Politika Online. Приступљено 2024-07-23.

[84] Закон о државној управи, Службени гласник 79-05, 16. септембар 2005.

[85] Најчешће постављана питања. Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2016) Нишавски управни округ

[86] „Смањење броја статистичких региона кроз измене Закона о регионалном развоју”. Srbija.gov.rs. Приступљено 25. 1. 2013.

[87] „2011 Human development Report” (PDF). United Nations Development Programme (Програм Организације уједињених нација за развој). стр. 159—. Приступљено 30. 11. 2012.

[88] „Službena upotreba jezika i pisama”. www.puma.vojvodina.gov.rs.

[Опште-ТОС-89] „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији. Књига 4: Вероисповест, матерњи језик и национална припадност”. Републички завод за статистику. Приступљено 19. 5. 2013.

[90] „Вероисповест, матерњи језик и национална” (PDF). Републички завод за статистику. Приступљено 27. 5. 2013.

[91] „Специјална известитељка УН за слободу религије и вероисповести Асма Јахангир, код Заштитника грађана Саше Јанковића”. 30. 4. 2009. Архивирано из оригинала 04. 05. 2014. г. Приступљено 27. 5. 2013.

[dp-92] а ^б „Закон о државним и другим празницима у Републици Србији” [Државни и верски празници Републике Србије] (PDF). „Службени гласник РС”, бр. 43/01, 101/07 и 92/11. Службени гласник РС. 2011. Приступљено 30. 12. 2011.

[93] „Веронаука у српским школама”. Српска православна црква. Архивирано из оригинала 07. 05. 2013. г. Приступљено 27. 5. 2013.

[94] „Serbia – Ancestral Genography Atlas”. atlas.xyvy.info (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 02. 2018. г. Приступљено 12. 2. 2018.

[95] Резултати пописа 2011. према старости и полу

[autogenerated1-96] а ^б http://media.popis2011.stat.rs/2012/Nacionalna%20pripadnost-Ethnicity.pdf

[97] Бела књига Милошевићеве владавине (PDF). www.g17plus.rs. стр. 43. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 4. 2015. г. Приступљено 9. 11. 2017.

[98] Међународни монетарни фонд: Gross domestic product based on purchasing-power-parity (PPP) per capita GDP БДП 2007—2013, Приступање 19. мај 2013

[99] Републички завод за статистику: Актуелни показатељи — Република Србија Архивирано на сајту Wayback Machine (25. децембар 2015), Приступање 19. мај 2013

[100] „Stopa nezaposlenosti u Srbiji u prvom kvartalu 10,6 odsto”. N1 (на језику: српски). 2022-05-31. Приступљено 2022-11-07.

[101] Републички завод за статистику: „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године у Републици Србији Књига 7: Економска активност”, Приступање 19. мај 2013

[102] Zemlje kandidati za članstvo u EU, PHAROS e.V. — Internationale Bildungsarbeit und humanitäre Hilfe

[103] „Putin drops South Stream gas pipeline to EU, courts Turkey”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 10. 4. 2015.

[104] „„Соко — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 9. 2010. г. Приступљено 10. 4. 2015.

[105] „„Рембас — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 28. 5. 2010. г.

[106] „„Лубница — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.

[107] „„Штаваљ — Историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.

[108] „„Боговина — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.

[109] „„Јасеновац — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.

[110] „„Вршка чука — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.

[111] „„Ибарски рудници — историјат””. ЈП ПЕУ Ресавица. 20. 5. 2013. Архивирано из оригинала 29. 5. 2010. г.

[план-112] а ^б ^в Републичка агенција за просторно планирање Републике Србије: „Закон о просторном плану Републике Србије од 2010 до 2020”, Приступање 20. мај 2013

[113] Влада Републике Србије — Управа за Дигиталну агенду: „Кривични законик — Недозвољена изградња нуклеарних постројења, члан 267”. pp. 95, формат ПДФ, 1. јануар 2006, Приступање 19. мај 2013

[114] „Б92: Srbija uklonila obogaćeni uranijum, 25. октобар 2011”. B92.net. 25. 10. 2011. Приступљено 25. 1. 2013.

[Џеф-115] а ^б Jefferson institute: „Коришћење енергије ветра у Србији — природни услови и практична примена”, проф. Миодраг Златановић, децембар 2009, Приступање 19. мај 2013.

[116] Соларни панели: „Енергија ветра”, Приступање 19. мај 2013

[117] Блиц: „Србија може да прави струју од сунца, биомасе, воде и ветра”, 1. септембар 2008, приступ 19. мај 2013

[118] Време: „Моја електрана и друге ветрењаче”, Слободан Бубњевић, 27. јул 2006, Приступање 19. мај 2013

[119] Политика: „„Биомаса, струја без инвестиција””. Приступљено 19. 5. 2013. , Предраг Радовановић, 16. јануар 2013

[120] Милован М. Митровић. Села у Србији. — Београд: Републички завод за статистику, — 257 с. 2015. ISBN 978-86-6161-150-6.

[121] „Танасковић: Број винарија у Србији повећан на 466”. Politika Online. Приступљено 2023-02-14.

[122] П.О. „Србија је земља шљива, малина и вишања”. Politika Online. Приступљено 2022-04-07.

[123] „Auto-karte Srbije”. Архивирано из оригинала 22. 06. 2015. г. Приступљено 25. 6. 2015.

[124] „www.srbija.gov.rs Статистике о Србији”. Srbija.gov.rs. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 25. 1. 2013.

[125] „Статистика за месец децембар и 2016. годину” (PDF).

[126] „Turizam u Srbiji”. Приступљено 26. 6. 2015.

[127] „Univerzitet u Beogradu: Vek i po akademskog znanja”. Večernje novosti. 5. 12. 2013. Приступљено 25. 6. 2015.

[128] Emerich P. Lindenmayr, Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätswesen, mit Andeutungen über die gesammten Sanitätsverhältnisse im Oriente. Temesvár: Druck und Verlag der Csanáder DioecesanBuchdruckerei, 1876

[129] Др Владан Ђорђевић: Педесетогодишњица књижевног рада. Београд: Нова штампарија Саве Раденковића и брата, 1910

[130] Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Речник”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 282—. ISBN 978-86-7946-079-0.

[131] „Vojnomedicinska akademija: 165 godina tradicije i napretka” (PDF). Приступљено 20. 9. 2017.

[FOOTNOTEПоповић1995-132] Поповић 1995.

[133] „Никола Гиљен, Соња Јовићевић Јов и Јелена Мандић: Мирослављево јеванђеље; Текст је публикован у ревији „Историја” и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера””. Приступљено 11. 1. 2016. hilandar.info —

[134] „[Projekat Rastko Cetinje] Miroslav Pantic: Knjizevnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka (1990)”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-02-19.

[135] „Među Lavom i Drokunom”. Nedeljnik Vreme. Приступљено 2020-02-19.

[136] Политика. „Политика: Историчар књижевности Злата Бојовић: У Дубровачкој републици штампарије су биле ћириличне, а свој језик су називали и српским”. Нова српска политичка мисао (на језику: српски). Приступљено 2020-02-19.

[137] Сретеновић, Мирјана. „Култ Светог Саве у Дубровнику”. Politika Online. Приступљено 2020-02-22.

[138] „Projekat Rastko: Milorad Pavić: Barok”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-02-19.

[139] „Projekat Rastko: Biblioteka Milorad Pavić”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-02-19.

[140] Нинковић, Адам (2008). „Филозофска основа просветитељства: Доситеј Обрадовић (1742-1811)” (PDF).

[141] „Pogledajte: Boban Marković svira u redakciji „Blica”!”. Blic. 9. 12. 2011. Приступљено 25. 6. 2015.

[142] Миљковић, Иван (2020-09-28). „Стеван Стојановић Мокрањац, творац "Руковети" и оснивач прве Српске музичке школе”. Ризница (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.

[143] .o.o, cubes. „Kornelije Stanković - Vreme”. vreme.com (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.

[144] Фолклорни елементи песама групе Бијело дугме. „World music асоцијација Србије”. Архивирано из оригинала 13. 2. 2015. г. Приступљено 12. 2. 2015.

[веза2-145] „World music у Србији” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 1. 7. 2014. г. Приступљено 1. 2. 2015.

[146] Поред кола и славе и гуслање се нашло на репрезентативној листи (Б92, 29. новембар 2018)

[FOOTNOTEMatić2004243-147] Matić 2004, стр. 243.

[FOOTNOTEMatić2004276-148] Matić 2004, стр. 276.

[149] (језик: енглески) Еurovision.tv: „„Eurovision Song Contest 2007 Final””. Приступљено 19. 5. 2013.

[150] Fonet (2015-11-28). „"Molitva" i "Lane moje" među najbojim pesmama u istoriji "Evrovizije"”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.

[151] N, Z. (2015-11-28). „Željko je bio drugi, a ne treći na Eurosongu”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.

[152] Agencije (2011-11-18). „Željko Joksimović predstavnik Srbije na Evroviziji 2012.”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 2024-05-23.

[ПРЕД-153] Предавања проф. арх. Ђурђа Бошковића на Архитектонском факултету из Историје архитектуре Београд 1966.

[Аца-154] Дероко, Александар (1985). Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање). Београд.

[NE-155] Stanoje Stanojević „Narodna enciklopedija” Zagreb 1927.

[156] „Projekat Rastko, Alojz Ujes: Joakim Vujic”. Приступљено 26. 6. 2015.

[157] „У Србији постоји 97 позоришта од којих су 37 професионална”. Politika Online. Приступљено 2024-03-27.

[158] Vourlias, Christopher (2019-12-20). „Serbian Pic Business Rebounds With Film Center Boost”. Variety (на језику: енглески). Приступљено 2024-09-05.

[159] „Унеско”. Министарство културе Републике Србије. Приступљено 13. 8. 2010.

[160] „Списак локалитета Светске баштине”. Унеско. Приступљено 13. 8. 2010. (језик: енглески)

[161] „Guča i Egzit zaludeli svet”. pressrs. 24. 1. 2013. Архивирано из оригинала 26. 6. 2015. г. Приступљено 25. 6. 2015.

[162] „Sabor trubača GUČA”. www.guca.rs. 2. 9. 2007. Приступљено 14. 11. 2010.

[163] „Interesting facts about Exit”. exitfest.org. Архивирано из оригинала 25. 1. 2013. г. Приступљено 20. 3. 2013.

[164] Приватни живот у српским земљама средњег века, приредиле Смиља Марјановић-Душанић, Даница Поповић, Клио, 2004, Како се јело, pp. 113—138 и Кухиња и трпеза: посуђе и свакодневном животу, pp. 139—160

[165] „Сајт ФК Црвена звезда, Бари”. Архивирано из оригинала 18. 04. 2016. г. Приступљено 25. 6. 2015.

[166] „Сајт ФК Црвена звезда, Токио”. Приступљено 25. 6. 2015.

[ФИФА1-167] „FIFA Association Information”. www.fifa.com. Архивирано из оригинала 11. 10. 2017. г. Приступљено 24. 6. 2015.

[168] „Serbia women win EuroBasket title, gain first Olympics berth”. espn.go.com. Associated Press. 29. 6. 2015. Приступљено 29. 6. 2015.

[169] „Баскеташи Србије освојили бронзу!”. rtv.rs. 28. 7. 2021.

[170] „Odbojkašice ispisale istoriju – Srbija je svetski prvak!”. 20. 10. 2018. Приступљено 20. 10. 2018.

[171] „Сајт Ватерполо савеза Србије, Освојене медаље”. Приступљено 25. 6. 2015.

[172] „Istorija – Đoković pobedom nad Federerom do Golden Mastersa!”. b92. 20. 8. 2018.

[173] „DAME I GOSPODO, TO BI BILO – TO! GOTOVO JE! Federer se više ništa ne pita, Novak je TENISKI KRALJ!”. kurir.rs. 6. 2. 2021. Приступљено 14. 2. 2021.

[174] „Novak „311” Đoković!”. b92.net. 8. 3. 2021. Приступљено 8. 3. 2021.

[175] „Blic:Zlatna Milica! Mandićeva donela Srbiji najsjajnije odličje u Londonu!”. sport.blic.rs. Приступљено 12. 8. 2012.

[176] „Милица Мандић освојила златну медаљу („Политика”, 12. август 2012)”. Политика. Приступљено 13. 4. 2013.

[177] „Златни Давор Штефанек”. b92.net. Приступљено 16. 8. 2016.

[178] „Златна каратисткиња Јована Прековић!”. rts.rs. Приступљено 6. 8. 2021.

[179] „Сајт Светског центра реалног аикидоа, Реални аикидо, српска борилачка вештина”. wcra.rs. Архивирано из оригинала 20. 09. 2012. г. Приступљено 19. 1. 2020.

[rekord-180] „Španovićeva trećim skokom svih vremena do zlata!”. Б92. 5. 3. 2017. Приступљено 5. 3. 2017.

[181] „Чудо Иване Шпановић — 7,24 м („Политика”, 5. март 2017)”. Политика. Приступљено 5. 3. 2017.

[182] „Милорад Чавић: Пливање ми је помогло да покажем ко сам и шта сам”. swim-on.rs. Приступљено 6. 8. 2019.

[:0-183] а ^б ^в admin (2020-11-30). „Istorijat | Šahovski savez Srbije” (на језику: енглески). Приступљено 2023-11-21.

[184] Ringier. „Šah i drama? Naravno da može: Srbija postala prvak Evrope!”. Sportal (на језику: српски). Приступљено 2023-11-21.

[185] „Chess-Results Server Chess-results.com - European Team Chess Championship 2023 - Women”. chess-results.com. Приступљено 2023-11-21.

[186] „Izraelski klubovi ‘domaće’ utakmice igraju u Srbiji”. Al Jazeera Balkans (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-11-21.

[187] „Кад рат свира крај, продужеци се играју у Београду: Како је израелска кошарка наставила живот у Србији”. BBC News на српском (на језику: српски). 2023-11-08. Приступљено 2023-11-21.

[а]

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[б]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

п р у Државе и територије у Европи
Суверене државе	Азербејџан² Албанија Андора Аустрија Белгија Белорусија Босна и Херцеговина Бугарска Ватикан Грузија¹ Грчка Данска Естонија Ирска Исланд Италија Јерменија² Казахстан¹ Кипар² Краљевина Холандија Холандија Летонија Литванија Лихтенштајн Луксембург Мађарска Малта Молдавија Монако Немачка Норвешка Пољска Португалија Румунија Русија¹ Сан Марино Северна Македонија Словачка Словенија Србија Турска¹ Уједињено Краљевство Украјина Финска Француска Хрватска Црна Гора Чешка Швајцарска Шведска Шпанија
Зависне територије	Грчка Света Гора Данска Фарска Острва Норвешка Јан Мајен Свалбард Португалија Азори Уједињено Краљевство Акротири и Декелија² Гернзи Гибралтар Острво Мен Џерзи Финска Оландска Острва
Непризнате државе	Абхазија³ Јужна Осетија³ Косово³ Придњестровље Северни Кипар^{2, 3}
¹ Делом се налазе у Азији ² Налазе се у Азији, али имају друштвено-политичку повезаност са Европом ³ Делимично призната независност, није члан Уједињених нација

п р у Државе на Балканском полуострву
Потпуно	Албанија Босна и Херцеговина Бугарска Северна Македонија Црна Гора
Значајно	Грчка Србија Хрватска
Малим делом	Италија Румунија Словенија Турска
Повезано	Југоисточна Европа Историја Балканског полуострва Балканска језичка заједница Балканизација

п р у Савет Европе
Институције	Генерални секретар Комитет министара Парламентарна скупштина Конгрес Суд за људска права Комесар за људска права Комисија за ефикасност правосуђа Комисија против расизма и нетолеранције
Чланице	Албанија Андора Аустрија Белгија Босна и Херцеговина Бугарска Грузија Грчка Данска Естонија Ирска Исланд Италија Јерменија Кипар Летонија Литванија Лихтенштајн Луксембург Мађарска Малта Молдавија Монако Немачка Норвешка Пољска Португалија Румунија Сан Марино Северна Македонија Словачка Словенија Србија Турска Уједињено Краљевство Украјина Финска Француска Холандија Хрватска Црна Гора Чешка Швајцарска Шведска Шпанија
Посматрачи	Израел Јапан Канада Малтешки витешки ред Мексико Света столица Сједињене Америчке Државе
Бивше чланице	Чехословачка (1991—1992) Сар (1950—1956) Русија (1996—2022) Србија и Црна Гора (2003—2006)

п р у Организација за црноморску економску сарадњу
Чланице	Азербејџан Албанија Бугарска Грузија Грчка Јерменија Молдавија Румунија Русија Србија Турска Украјина
Кандидати	Кипар Црна Гора
Посматрачи	Аустрија Белорусија Египат Израел Италија Немачка Пољска Сједињене Америчке Државе Словачка Тунис Француска Хрватска Чешка

Нормативна контрола
Међународне	FAST ISNI VIAF WorldCat
Државне	Шпанија Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Јапан Чешка Аустралија Ватикан
Географске	MusicBrainz area
Академске	CiNii
Људи	Парламент УК
Остале	Енциклопедија Британика Историјски речник Швајцарске NARA IdRef İslâm Ansiklopedisi