Пређи на садржај

Сисари

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Сисари
Временски распон: касни Тријас — данас
примјери живући представника класе
Mammalia
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Кладус: Amniota
Кладус: Synapsida
Кладус: Mammaliaformes
Класа: Mammalia
Linnaeus, 1758
Подгрупе

Сисари (лат. Mammalia, од латинског mamma „груди”) су кичмењаци које карактерише присуство млечних жлезди уз помоћ којих женке производе млеко за храњење (дојење) својих младунаца, неокортекс (регион у мозгу), крзно или коса, и три слушне кошчице. Ове карактеристике их разликују од гмизаваца и птица, од којих се разликују још од касног Тријаса, пре 201–227 милиона година. Постоји око 5.450 врста сисара. Највећи редови су глодари, слепи мишеви и Soricomorpha (ровчице и кртице). Следећа три су примати (људи, човеколики мајмуни и мајмуни), папкари (китови и копнени папкари), и звери (мачке, пси, перајари и многи други).

Сисари су потомци синапсида звероликих гмизаваца, који су настали пре око 300 милиона година. Први сисари у ширем смислу речи појавили су се пре отприлике 225 милиона година, у доба тријаса и доминације диносауруса. Постепено су се диференцирале три савремене групе сисара: торбари, кљунари и плацентални сисари. Од првобитно ситних ноћних (ноктуралних) животиња сисари, након великог изумирања гмизаваца крајем Мезозоика, подлежу адаптивној радијацији и данас мноштво животних форми живи у већини екосистема планете Земље.

Телесне карактеристике

[уреди | уреди извор]

Сисари спадају у копнене кичмењаке (лат. Tetrapoda) унутар таксона кичмењака (лат. Vertebrata) и тиме су им заједничке особине које овде нису појединачно наведене.

Постоји низ карактеристика данашњих сисара којима се разликују од осталих кичмењака. Најупадљивије карактеристике су млечне жлезде и длаке, али постоји и низ других особених одлика. То су секундарни вилични зглоб, акинетичка и измењена синапсидна лобања, три слушне кошчице, спирална кохлеа, изузетно изражен хетеродонтни зубни систем, снажно развијене церебралне хемисфере, алвеоларна грађа плућа, мишићна дијафрагма, еритроцити без једара.

Кожни деривати

[уреди | уреди извор]

Пре свега, сисаре карактерише крзно, телесни покривач који је битан за терморегулацију. Крзно се састоји из длака, а длака сисара је изграђена од кератина. Оно може бити различите дужине, густине, боја и шара па може имати улогу у мимикрији или камуфлажи (нпр. бели зец и поларна лисица). Крзно може бити гушће или ређе, а код неких врста длака је замењена љускама или бодљама (нпр. јежеви) и има одбрамбену улогу. Поједине врсте уопште немају длаке (нпр. китови), а развиле су се од предака који су имали крзно.

Осим длака, као рожнатих творевина, рожни продукти на телима сисара су и нокти, канџе, папци, копита и навлаке рогова. Кожа им је богата жлездама које се деле на лојне и знојне.

Длаке

[уреди | уреди извор]

Крзно од длака је једно од најзначајнијих обележја сисара. Иако неке врсте уопште немају длаке (на пример китови), и оне су се развиле од предака који су имали крзно, а имају га још увек у фази ембрионалног развоја. Већина сисара имају за време читавог живота готово цело тело прекривено длакама. Длаке су грађене од кератина. Крзно код животиња има више функција:

  • Крзно служи као добар регулатор топлоте, који изолује од хладноће, а понекад штити и од врућине. То изоловање је важан предуслов одржавања сталне телесне температуре (хомеотермија).
  • Боје и шаре крзна служе за оптичку заштиту, визуелно стапање с околином (мимикрија) како плену тако и ловца (на пример поларни зец, поларна лисица). Упадљива шара на крзну може служити и као знак упозорења непријатељима (као на пример творови)
  • Длаке могу служити и као средство споразумевања, на пример, накострешена длака на врату и леђима вука значи агресивност, или усправљени реп белорепог јелена као знак повлачења, бега.
  • Длаке играју важну улогу и за чуло додира. Та је улога посебно изражена код бркова (Vibrissae), који се покрећу посебним мишићима и опремљени су осјетљивим живчаним ћелијама.
  • Код читавог низа сисара, као на пример јежева, бодљикавих прасаца и мравињих јежева део длака се развио у бодље које служе као додатна одбрана од непријатеља.
  • Крзно може означавати и разлику између полова (грива код лавова)

Зуби

[уреди | уреди извор]
Чељуст тигра

По правилу, одлика сисара је хетеродонтно зубало које карактеризирају четири различита типа зуба. Спреда су секутићи, до њих се налазе очњаци, а затим следе два различита типа кутњака (преткутњаци и кутњаци). Таква хетеродонтна вилица је једна од важнијих разлика у односу на, рецимо, рептиле, који имају хомодонтне зубе, што значи да им сви зуби имају једнаки облик. Познавање тих разлика важно је код одређивања порекла фосила. Већина сисара мења зубе. Прво нарасту млечни зуби, које касније замене трајни. Та појава зове се Diphyodontia.

Неке врсте сисара имају зубе без коријена, који расту непрекидно током читавог живота а „троше“ се непрекидним коришћењем. То су, рецимо, предњи зуби глодара, као и кљове код слонова, моржева и нарвала (којег зову још и једнороги кљован) и других.

  • Једноотворни или, како су их раније звали прасисари, као одрасли немају зубе, али код ваљења из јаја имају једну израслину уз помоћ које отварају љуску да би изашли из јаја, слично птицама. У тој групи су данас живуће врсте још само три (неки сматрају четири) живуће врсте, а најпознатији међу њима је кљунар.
  • Вилице торбара се у неким аспектима разликује од оног код виших сисара. Тако сви осим здепаша (или вомбата, име под којим је код нас познатији) имају различит број секутића у горњој и доњој вилици. Те животиње имају најчешће 40 до 50 зуба, битно више него што их имају виши сисари.
  • Рани виши сисари имали су укупно 44 зуба. Тако организоване зубе можемо још и данас наћи код неких врста, на пример код дивљих свиња. Међутим, код већине врста је специјализована прехрана довела до смањења броја зуба. Неке врсте су потпуно изгубиле зубе, као мравоједи или, на пример, љускавци који уопште више немају зубе. Али постоје и случајеви обрнутог развоја, кад се само у неколико случајева догодило, да се број зуба током еволуције повећао: то је дивовски лењивац који је изумро око 1550, а имао је око 100 зуба у вилицама у облику цеви што је апсолутно највећи број зуба код копнених сисара. Сасвим посебан случај представљају китови зубани чији зуби су поново попримили ознаке једнаког облика свих зуба (односно хомодонтних зуба), а чији број код неких врста делфина може бити и до 260.

Слушне кости и чељусни зглоб

[уреди | уреди извор]
Морске краве

Једно од обележја својствених само сисарима су три слушне кости: чекић (Malleus), наковањ (Incus) и стремен (Stapes) . Оне се налазе у средњем уву. Прихватају вибрације с бубњића и преносе их у овални прозор унутрашњег ува.

Стремен се налази већ на почетку еволуције копнених кичмењака. То је код водоземаца, гмизаваца и птица једина слушна кост и назива се Columella. Он је код риба још као Hyomandibulare саставни део доње вилице.

Доња вилица (Mandibula) се код сисара састоји од само једне кости (Dentale). Код предака сисара, а код гмизаваца још и данас, састоји се од више костију. Чекић и наковањ су настали од две кости које гмизавци још и данас имају у својој доњој вилици. Код других кичмењака те две кости представљају још „примарни“ чељусни зглоб који се код сисара током феталног развоја замењује једним на другом месту насталим „секундарним“ чељусним зглобом.

Унутрашњи органи

[уреди | уреди извор]

Систему органа за дисање је придодат мишић дијафрагма (пречага) који даје значајну улогу у респирацији. Као и птице и сисари имају срце које се састоји из јасно одвојене две коморе и две преткоморе, као и леви лук аорте. Такође имају велики и мали крвоток при чему се артеријска и венска крв не мешају већ прелазе једна у другу у капиларима. Еритроцити већине врста не садрже једро.

Друге карактеристике

[уреди | уреди извор]
  • Ексклузивна особина сисара је дојење младунаца мајчиним млеком. Поближе о томе у одељку о размножавању.
  • Сисари су једина група животиња која има дијафрагму, пљоснати мишић који раздваја грудну од трбушне шупљине.
  • Код сисара се развило секундарно непце, које им омогућава дисање док једу.
  • Мозак је добро развијен, а две половине великог мозга су повезане.
  • Грађа лобање је раније имала „прозор“, била је отворена преко очију, а у међувремену је тај простор затворен. Данас се може разазнати на месту где постоје слепоочнице.
  • Еритроцити немају ћелијско једро.
  • Сисари, као и птице, имају затворени, „двоструки“ крвоток. Срце је подељено на две коморе и две преткоморе, а лева и десна страна срца су раздвојене.

Различитости у грађи тела

[уреди | уреди извор]
Шишмиш

Током свог развоја, сисари су населили готово сва животна подручја на Земљи и при томе развили врло различите облике. Читав низ врста прилагодио се животу у води како грађом тела тако и органа тој околини. Најбоље прилагођени животу у води су китови. Њихова грађа тела више наликује рибама него осталим сисарима. Предњи удови су се обликовали као пераје, стражњи удови су се изгубили, а реп се преобликовао у репно пераје. Друге врсте, као перајари, (или познатије као фоке, туљани) и морске краве (познатије као сирене) нису се тако потпуно прилагодиле као китови.

Нетопири, или шишмиши, су, осим птице, једини кичмењаци који су способни да активно лете. Они имају јако издужене кости прстију између којих су разапете летне кожице. Тако је читав низ сисара, независно једни од других, развио летне кожице, у овом случају би се могло рећи - летне мембране. Ту спадају колугои, летеће веверице као и бодљорепе веверице из реда глодара, али и код неких врста торбара су се такође развиле летне кожице.

Различити сисари су се прилагодили и животу под земљом. Имају ваљкаста тела кратких удова, који често имају продужетке попут алата за копање. Многе врсте су се, опет, прилагодиле у потпуности животу на дрвећу па су им шапе развиле палац постављен супротно од осталих прстију како би им омогућио чвршће и сигурније прихваћање грана (насупротност) и реп којим се такође придржавају. Становници травњака и других отворених површина су смањили број прстију и развили коштана копита, док су другима знатно јаче развијени стражњи удови и крећу се скачући. Многе врсте, понајчешће мале, које се непрекидно скривају, развиле су збијено тело кратких ногу, међу њима пуно глодара и Инсективора.

И у односу на величину тела постоје огромне разлике: најмањим сисарима сматрају се свињолики шишмиш и етрурски мали миш, који су сваки тешки само 2 грама, док је плави кит вероватно највећа, не само данас него икада живућа животиња на Земљи. Они могу тежити до 150 тона, што је 75 милиона пута више од најмањих сисара.

Распрострањеност

[уреди | уреди извор]

Сисари су распрострањени на целом свету. Има их на свим континентима, у свим океанима и на већини острва. Прасисари су ограничени само на Аустралију и Нову Гвинеју, а торбари живе на делу острва Океаније као и у Северној- , Средњој- и Јужној Америци. Једино у Аустралији је, до доласка првих људи, било врло мало виших сисара: то су биле само неке врсте шишмиша и мишеви. На удаљеним острвима је било врло мало сисара, тако да су на пуно острва (међу којима је Нови Зеланд) шишмиши били једини виши сисари.

Сисари су населили готово сва подручја Земље. Налази се како у пустињама и кишним шумама, тако и у високом горју и поларним подручјима. У ретка подручја где сисари не живе спадају (бар према данашњим спознајама) велике морске дубине и унутрашњост Антарктика .

Начин живота

[уреди | уреди извор]

Колико су сисари различити у погледу грађе тела и околине у којој живе, толико су им различити и начини живота. Постоје животиње које су активне по дану, оне које су активне у сумрак и зору, затим ноћне животиње, али постоје и такве које су активне и дању и ноћу. У односу на своје друштвено понашање постоје такође значајне разлике. Поред врста које су изражени самотњаци, има и таквих које живе у групама које се могу бројати и до хиљаду јединки. Неке су врсте развиле врло комплексне облике понашања и негују строге хијерархијске односе између себе а споразумевају се гласањем и говором тела. Иако изузетак, ипак постоје и сисари који за лов или у одбрани користе отров.

Чула

[уреди | уреди извор]
Кљунар - прасисар

Чуло њуха игра важну улогу у животу сисара, између осталог служи за потрагу за храном али и код размножавања. Феромони играју врло важну улогу у сигнализирању спремности за парење, што је код изражених самотњака можда најважније. И код обележавања територија је њух такође врло значајан. Велик број врста обележава своју територију урином, изметом или посебним жлијездама.

Уопштено, сисари имају добро развијен слух. Посебан облик је кориштење ултразвука. Регистровањем повратка одасланог звука, одређују свој положај у простору али и положај плена у односу на себе. Две су врсте посебно добро развиле кориштење ултразвука, китови зубани и шишмиши, али и неке друге врсте га употребљавају, само не тако изражено.

Чуло додира је такође један начин доживљавања своје околине. У ту сврху су многе врсте развиле посебне врсте длака осетљиве на додир (Вибриссае) које се могу и покретати посебним мишићима (код неких врста се зову бркови - на пример код свих мачака - а код других чекиње - код перајара као код туљана). И кожа сама по себи може бити чуло додира, као на пример вршци прстију код примата или подручје носа или сурле код неких других врста. Уопштено се сматра да најбоље развијено чуло додира имају кртице. У том контексту се често спомињу кљунови једноотворних кичмењака, које још зову и прасисарима. Они имају у кљуновима рецепторе којима примају електричне сигнале који настају услед мишићне активности плена. Чуло додира је важно и у социјалним контактима, многе животиње негују узајамно „требљење паразита“ из крзна.

Прехрана

[уреди | уреди извор]
Љењивац

Једна од заједничких особина свих сисара је да им је потребна већа количина енергије него другим животињама упоредиве величине. То произлази из чињенице да су сисари топлокрвне животиње и морају одржавати сталну температуру тела, за разлику од, рецимо, корњача које користе сунчеву топлоту да постигну температуру тела потребну за уобичајене активности. Из тога следи чињеница да морају релативно пуно јести, тако да неке врсте поједу дневно хране у тежини властитог тела. Сисари се хране свим врстама хране: постоје биљоједи (Herbivora) , месождери (Carnivora) али и изразити сваштоједи (Omnivora). Грађа зуба као и система за варење које су поједине врсте развиле, одраз су њихове прехране. Месождери имају кратка црева како би избјегли отрове који се стварају труљењем хране коју узимају. Биљождери су развили низ стратегија да своју храну, која је генерално тешко сварљива, искористе на најбољи могући начин. Ту спадају, између осталог, дужа црева, желудац с више комора (на пример код преживара или клокана) или поновно варење одређене врсте измета код глодара и зечева. Врсте животиња које се хране искључиво лишћем (Folivora), као што су на пример коале или љењивци, користе своју слабо храњиву храну на најбољи могући начин тако, да имају изразито дугачка раздобља телесног мировања.

Размножавање

[уреди | уреди извор]

Парење

[уреди | уреди извор]

Већина сисара су или полигини (један се мужјак пари с више женки) или промискуитетни (и мужјаци и женке се паре с више партнера). С обзиром да је скотност и дојење за женке и временски и енергетски врло интензивна, мужјаци могу имати више младунаца него женке. Из тога се код много врста развило полигино понашање. Релативно мало мужјака се пари с више женки, а много мужјака се уопште не пари. Последица тога су честе и жестоке борбе ривализирајућих мужјака за право на парење, а у неким случајевима је могућност избора препуштена женкама. Из тога произлазе код многих сисара комплексни облици понашања или анатомска обележја везана за размножавање. Многе врсте карактерише полни диморфизам (мужјаци су често значајно већи и тежи од женки), и као последица селекцијског притиска на мужјаке како би побољшали своје изгледе за парење.

Према неким проценама само око три посто свих сисара живи у моногамним односима у којим се у читавом раздобљу парења мужјак пари само с једном женком. У тим случајевима мужјак углавном барем деломично суделује у узгоју младунаца. Такав облик понашања обично зависи од услова околине: ако су ресурси скромни, мужјак се пари само с једном женком и помаже јој у подизању младунаца, а кад је количина хране обилна, женка може и сама подићи младунце, па се мужјак пари с више партнерки.

Голо слепо куче

Полиандрија (парење једне женке с више мужјака) се само ретко среће у свету сисара, на пример код неких врста из породице мајмуна панџаша. Код тих животиња се о подмлатку углавном брине само мужјак, а младунчад доноси мајци само на дојење.

У овом контексту треба споменути још један, за сисаре врло необичан облик социјалног живота. Присутан је код неких врста пескаша, једне породице глодара који живе у Африци, као што су гола и сива кртица. Оне живе еусоцијално организованим животом, иначе познатим углавном само код неких породица инсеката. У колонији је само једна женка, „краљица“, плодна и пари се с више мужјака из колоније, док су остале животиње неплодне и као радници обављају све активности које су потребне за преживљавање заједнице.

Прасисари

[уреди | уреди извор]

Ознака прасисара је један телесни отвор који истовремено служи и за избацивање измета и као орган за размножавање који се назива клоака. Мужјаков пенис служи искључиво за провођење семена и на врху је расцепљен. Од свих других сисара се разликују тиме да не рађају живе младе него легу јаја. Она су мала (у пречнику имају 10 до 15 милиметара) и својом кожастом љуском и великим жуманцетом више наликују јајима гмизаваца него птичјим. Женка лежи на једном до три јаја тачно 10 дана. Новоизлежени прасисари су голи и мали, и у таквом су стадију развијености које подсећа на ембрио да су упоредиви новорођеним торбарима.

Торбари

[уреди | уреди извор]

Грађом својих органа за размножавање торбари се битно разликују од виших сисара. Код њих су ти органи двоструки. Женке имају два утеруса и две вагине, а мужјаци имају расцепљени, двоструки пенис и скротум. Женке врло кратко (12 до 43 дана) носе младунце. Већина врста не развија постељицу, али код неких торбара постоји примитивна матерница (на пример код коале). Младунци долази на свет кроз порођајни канал који код многих врста постоји само за ту сврху, а рађају се у пуно неразвијенијем облику него младунчад виших сисара. Порођајна тежина им је мање од 1% тежине мајке и органи су им присутни тек у самом зачетку. Добро су им развијени само предњи удови јер подмладак мора властитим снагама препузати пут од излаза из порођајног канала до мајчиних дојки, а мајка им уопште не може при томе помоћи.

Виши сисари

[уреди | уреди извор]

Виши сисари или животиње са плацентом обухватају далеко највећи број врста. Кључна особина виших сисара је спољашњи слој ћелија око оплођеног јајашца. Тај слој представља имунолошку баријеру и омогућује дуготрајан раст плода у мајчином телу. Тоболчари немају тај слој ћелија (Trophoblast) па трудноћа мора завршити пре него што одбрамбени имунолошки систем мајке постане довољно делотворан да прекине трудноћу и избаци плод „сматрајући“ га непожељним страним телом.

Трајање трудноће (код многих животиња користи се израз „скотност“), као и број младунчади, зависе од начина живота поједине врсте. Звери и глодари имају краће раздобље скотности и већи број младунаца, док на пример папкари и китови дуго носе младунчад и имају мањи број младунаца. Тако на пример скотност код неких врста хрчака траје само 16 дана, док код слонова може трајати до 25 месеци.

Сисање

[уреди | уреди извор]

Особина која је читавој групи дала име сисари је да мајка храни новорођене младе млеком, хранљивом течношћу коју луче млечне жлезде. Она се састоји од спољашње видљивог ограђеног подручја жлезде које се углавном завршава брадавицом. Изузетак су прасисари где младунче лиже млеко директно из млечне жлезде с мајчиног крзна. Број комплекса млечних жлезда се разликује према врстама и директно зависи од просечног броја младунаца. Тако људи или коњи имају два таква комплекса, а рецимо, домаћа свиња их има дванаест. Храњење млеком траје толико дуго, док младунац не почне да једе тврду храну.

Последице сисања су врло велике и за младунче и за мајку. Новорођенчад без пуно труда добија масну и врло храњиву храну која осигурава брзи раст, али су потпуно зависни о присутности мајке. Да се животиње понашају као дојиље, што значи да нека женка дозвољава сисање туђој младунчади, познато је само код врло малог броја врста (то раде, рецимо, лавице). У већини случајева је уз сисање повезана и врло интензивна нега младунаца и брижан однос према њима. За женке сисање значи да у подизање младунаца мора уложити много енергије и времена.

Класификација

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Класификација сисара

У чланцима на Википедији је коришћена McKenna/Bell класификација сисара до нивоа кохорти[1]. За класификацију кохорте плаценталних сисара у ужем смислу коришћени су резултати молекуларне систематике.

поткласа Prototheria – кљунари
поткласа Theriiformes – вивипарни сисари и њихови сродници
инфракласа †Allotheria: мултитуберкулате и сродници
инфракласа †Triconodonta: триконодонти
инфракласа Holotheria: савремени вивипарни сисари и њихови сродници
суперлегија †Kuehneotheria
суперлегија Trechnotheria
легија †Symmetrodonta
легија Cladotheria
подлегија †Dryolestoidea
подлегија Zatheria
инфралегија †Peramura
инфралегија Tribosphenida
суперкохорта †Aegialodontia
суперкохорта Theria: вивипарни сисари
кохорта Marsupialia: торбари
магноред Australidelphia: торбари Нотогеје и чилеански опосум.
магноред Ameridelphia: торбари Новог света.
кохорта Placentalia: плацентални сисари у ширем смислу, одговара групи Eutheria
кохорта Placentalia
група I: Afrotheria
клада Afroinsectiphilia
ред Afrosoricida: тенреци и златне кртице
ред Macroscelidea: слоновске ровчице
ред Tubulidentata
клада Paenungulata
ред Hyracoidea: дамани
ред Proboscidea: сурлаши
ред Sirenia: морске краве
група II: Xenarthra
ред Pilosa: мравоједи и лењивци
ред Cingulata: оклопници
група III: Boreoeutheria
клада Euarchontoglires
ред Dermoptera:кагуани
ред Lagomorpha: зечеви
ред Primates: примати
ред Rodentia: глодари
ред Scandentia: тупаје
клада Laurasiatheria
ред Artiodactyla: папкари
ред Carnivora: звери
ред Cetacea: китови
ред Chiroptera: слепи мишеви
ред Erinaceomorpha: јежеви
ред Perissodactyla: копитари
ред Pholidota: љускавци
ред Soricomorpha: ровчице и кртице

Молекуларна класификација плацентала

[уреди | уреди извор]

Молекуларне студије базиране на ДНК анализи које су спроведене задњих година сугеришу нове односе између фамилија сисара. Већина тих налаза је била независно потврђена путем ретротранспозонских података присуства/одсуства.[2] Класификациони системи базирани на молекуларним студијама су открили три главне групе или лозе плаценталних сисара — Afrotheria, Xenarthra и Boreoeutheria — који су раздвојили током Креде. Односи између ова три рода су спорни, и три различите хипотезе су предложене по питању групе која је зачетник. Те хипотезе су Atlantogenata (базална Boreoeutheria), Epitheria (базална Xenarthra) и Exafroplacentalia (базална Afrotheria).[3] Boreoeutheria се заправо састоји од две лозе — Euarchontoglires и Laurasiatheria.

Процене времена разилажења између те три плаценталне групе су у опсегу од пре 105 до пре 120 милиона, у зависности од типа ДНК који се користи (тј. нуклеусни или митохондријски)[4] и различитих интерпретација палеогеографских података.[3]

‑{Mammalia}‑
 

MonotremataOrnithorhynchus anatinus

 
Theria
 

MarsupialiaMacropodidæ

 
Placentalia
Atlantogenata
 

AfrotheriaElephas maximus Trichechus

 
 

XenarthraDasypus novemcinctus Myrmecophaga tridactyla

 
 
Boreoeutheria
Euarchontoglires
 

EuarchontaPapio cynocephalus

 
 

GliresRattus Lepus

 
 
Laurasiatheria
 

Eulipotyphla Talpidae

 
Scrotifera
 

ChiropteraDesmodontinae

 
 
 

CetartiodactylaCapra walie Eubalaena glacialis

 
 
 

PerissodactylaEquus quagga Diceros bicornis

 
Ferae
 

PholidotaManidae

 
 

CarnivoraAcinonyx jubatus Zalophus californianus

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Кладограм базиран на Тарверу et al. (2016)[5]

Систематика

[уреди | уреди извор]

Фамилије

[уреди | уреди извор]

Подфамилије

[уреди | уреди извор]

Племена

[уреди | уреди извор]

Родови

[уреди | уреди извор]

Подродови

[уреди | уреди извор]

Врсте

[уреди | уреди извор]

Подврсте

[уреди | уреди извор]

Дужина живота

[уреди | уреди извор]

Као што су различити обликом и начином живота, исто тако и живе различито дуго. У правилу, мање врсте живе краће од великих, али шишмиши чине изузетак од тог правила. Већи сисари могу доживети старост од више деценија. Копнене врсте не досежу старост човека који живи све дуже захваљујући новијој медицини. Једини сисар са животним веком који је дуг приближно колико и човеков је слон, који може доживети и до 80 година. Једино неке врсте китова могу живети значајно дуже - најстарији познати сисар био је један гренландски кит који је угинуо у старости од 211 година.

Људи и сисари

[уреди | уреди извор]

Иако човек по зоолошком виду припада сисарима, по неким другим критеријима не припада. Уместо тога, тематизира се понашање човека према сисарима и обрнуто. Без сумње су сисари знатно обликовали историју и самог човека. Већ годинама су људи јели њихово месо и користили њихову длаку и кости, које су прерађивали и користили или продавали. Имали су и значајну улогу као помоћници за превожење и јахање; до данас се користи њихово млеко као пиће, али се користе и у лабораторијама и у научним експериментима. Обратно, и људи имају важну улогу у животу сисара. Неке врсте сисара људи су пренели на друге континенте и размножавали су се на другим местима; мада су људи и смањили број неких животиња, тако да сад имамо неке врло ретке врсте сисара (панде, на пример). Многе врсте сисара су директно или индиректно нестале због деловања људи.

Корисни сисари

[уреди | уреди извор]
Свиње

Неке врсте сисара људи држе због њихових корисних особина. Због тога се доместификују (припитомљавају), и постају корисне. Даље се лове и дивље животиње, које немају посебне користи.

Разлози корисности сисара

[уреди | уреди извор]
  • Један од најважнијих разлога за припитомљавање и лов сисара јесте њихово месо, које садржи доста бјланчевина и масти. У западном свету је често месо од говеда и свиња. У мањим мерама се једе и месо од домаћих оваца, коза, коња, па и неких Инсективора. У Јужној Америци се месо армадила сматра деликатесом, мравињи јежеви се радо једу на Новој Гвинеји. Уопштено, у сваком поднебљу и култури људи су развили различите прехрамбене навике зависно од врста сисара које живе у њиховој близини.
  • Људи користе и длаку и кожу неких сисара. Овчја длака користи се за прављење вуне. Од длаке глодара и куна се прави крзно, а кожа говеда се користи за израду одеће и обуће. Крзно је симбол за луксуз, но ипак сви љубитељи животиња апелирају да се одбаци ношење крзна.
  • Уз крзно и месо сисара, људи користе и друге делове њиховог организма. На пример, кљове од слона се користе за декорацију, као и за прављење билијарских кугли. Многе афричке културе сматрају да рог од носорога доноси срећу, али и као средство за побољшање потенције. То је ове животиње довело на руб истребљења.
  • Оно што је исто важно за кориштење сисара, јесте млеко појединих животиња. Млеко припитомљених крава се највише прави и продаје: 85% домаћег млека јесте од говеда. У неким деловима света се и пије млеко од оваца, коза, коња, припитомљених магарца и срна.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ McKenna, Malcolm C.; Bell, Susan K. (1997). Classification of Mammals Above the Species Level. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11012-9. Приступљено 16. 3. 2015. 
  2. ^ Kriegs, Jan Ole; Churakov, Gennady; Kiefmann, Martin; Jordan, Ursula; Brosius, Jürgen; Schmitz, Jürgen (2006). „Retroposed Elements as Archives for the Evolutionary History of Placental Mammals”. PLoS Biology. 4 (4): e91. PMC 1395351 Слободан приступ. PMID 16515367. doi:10.1371/journal.pbio.0040091. 
  3. ^ а б Nishihara, H.; Maruyama, S.; Okada, N. (2009). „Retroposon analysis and recent geological data suggest near-simultaneous divergence of the three superorders of mammals”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 106 (13): 5235—5240. PMC 2655268 Слободан приступ. PMID 19286970. doi:10.1073/pnas.0809297106. 
  4. ^ Springer, Mark S.; Murphy, William J.; Eizirik, Eduardo; O'Brien, Stephen J. (2003). „Placental mammal diversification and the Cretaceous–Tertiary boundary”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 100 (3): 1056—1061. PMC 298725 Слободан приступ. PMID 12552136. doi:10.1073/pnas.0334222100. 
  5. ^ Tarver, James E.; dos Reis, Mario; Mirarab, Siavash; Moran, Raymond J.; Parker, Sean; O’Reilly, Joseph E.; King, Benjamin L.; O’Connell, Mary J.; Asher, Robert J.; Warnow, Tandy; Peterson, Kevin J.; Donoghue, Philip C. J.; Pisani, Davide (2016). „The Interrelationships of Placental Mammals and the Limits of Phylogenetic Inference”. Genome Biology and Evolution. 8 (2): 330—344. doi:10.1093/gbe/evv261. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сисари&oldid=28619798”