Пређи на садржај

Наиро Кинтана

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
Наиро Кинтана
Кинтана на Тур де Франсу 2015.
Лични подаци
Пуно имеНаиро Александер Кинтана Рохас
НадимакНаиромен,[1] Кондор са Анди, Лав
Датум рођења(1990-02-04)4. фебруар 1990. (34 год.)
Мјесто рођењаКомбита, Бојака, Колумбија
ДржављанствоКолумбија
Висина1,66 m[2]
Маса58 kg[2]
Тимске информације
Дисциплинадрумски
Тип возачабрдаш
Професионална каријера
2009Бојака ес пара вивирла
2010—2011Кафе де Колумбија
2012—2019Мовистар
2020—2022Аркеа—самсик
2024—Мовистар
Успјеси
Тур де Франс
Брдска класификација1 (2013)
Најбољи млади возач2 (2013, 2015)
Ђиро д’Италија
Ђиро д’Италија1 (2014)
Најбољи млади возач1 (2014)
Вуелта а Еспања
Вуелта а Еспања1 (2016)
Класификација комбинације
(укинута)		1 (2016)
Главне етапне трке
Тирено—Адријатико2 (2015, 2017)
Вуелта а Каталуња1 (2016)
Вуелта ал Паис Баско1 (2013)
Тур де Романди1 (2016)
Друге трке
Тур де л’Авенир 1 (2010)
Вуелта а Мурсија 1 (2012)
Ђиро дел’Емилија 1 (2012)
Вуелта а Бургос 2 (2013, 2014)
Тур де Сан Луис 1 (2014)
Тур де ла Провенс 2 (2020, 2022)
Ажурирано: 8. мај 2024.

Наиро Александер Кинтана Рохас (шп. Nairo Alexander Quintana Rojas; 4. фебруар 1990), члан реда Бојака (ODB), колумбијски је професионални бициклиста од 2009. године, који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Мовистар. Освојио је по једном Ђиро д’Италију и Вуелта а Еспању. Двоструки је побједник Тирено—Адријатика, док је по једном освојио Вуелта а Каталуњу, Вуелта ал Паис Баско и Тур де Романди. Тур де Франс је трипут завршио на подијуму, док је двапут освојио класификацију за најбољег младог возача и једном брдску класификацију.

У дјетињству је продавао воће од села до села и радио је као таксиста да би зарадио новац за породицу. Бициклизмом је почео да се бави у раној младости, а 2009. је почео професионалну каријеру. Након три сезоне у Колумбији, 2012. је прешао у шпански ворлд тур тим Мовистар и прве сезоне је возио Вуелта а Еспању, гдје је радио за Алехандра Валврдеа. Године 2013. освојио је Вуелта ал Паис Баско и Вуелта а Бургос, након чега је завршио Тур де Франс на другом месту, иза Криса Фрума, уз једну етапну побједу и освојене брдску и класификацију за најбољег младог возача. Године 2014. пропустио је Тур де Франс, у намјери да освоји друга два гранд тура; освојио је Ђиро д’Италију, али је Вуелту морао да напусти због пада. Године 2015. освојио је Тирено—Адријатико, док је Тур де Франс поново завршио на другом мјесту, иза Фрума, уз освојену класификацију за најбољег младог возача. Године 2016. освојио је Вуелта а Каталуњу и Тур де Романди, док је Тур де Франс завршио на трећем мјесту; у финишу сезоне, освојио је Вуелта а Еспању испред Фрума, успјевши да га побиједи по први пут на гранд тур тркама. Захваљујући добрим резултатима, завршио је други у UCI ворлд туру, иза Петера Сагана.

Године 2017. освојио је Тирено—Адријатико по други пут, након чега је возио и Ђиро и Тур, у покушају да оствари популарни Ђиро—Тур дабл. На Ђиру је био лидер до хронометра на последњој етапи, када је изгубио минут и 24 секунде од Тома Димулена и завршио је на другом мјесту, 31 секунду иза Димулена, док је Тур де Франс завршио на 12 мјесту. Године 2018. возио је Тур де Франс, који је завршио на десетом мјесту, уз етапну побједу, прву на Туру послије пет година, а након Тура, завршио је Вуелта а Еспању на осмом мјесту. Године 2019, завршио је Париз—Ницу на другом мјесту, иза Егана Бернала, након чега је завршио Тур де Франс на осмом мјесту, уз етапну побједу, док је његов сународник — Еган Бернал, постао први колумбијски побједник Тура. У финишу сезоне, завршио је Вуелта а Еспању на четвртом мјесту. Године 2020. прешао је у француски тим Аркеа—самсик. На старту сезоне освојио је двије трке у Француској, прије него што је сезона прекинута због пандемије ковида 19 у марту. Сезона је настављена у августу, а Тур де Франс је завршио на 17 мјесту.

Године 2021. освојио је Вуелту а Астуријас, док је Тур де Франс завршио на 28 мјесту и био је лидер брдске класификације на пет етапа. Године 2022. освојио је Тур де ла Провенс и Тур де Алпс трке, а Тур де Франс је завршио на шестом мјесту, али му је у августу резултат поништен због допинга. Он је напустио тим и није се такмичио током 2023. а 2024. вратио се у Мовистар.

Дјетињство и јуниорска каријера

[уреди | уреди извор]

Кинтана је рођен у Комбити, граду близу Туње, главног града департмана Бојака, у Колумбији,[3] у сељачкој породици, од родитеља Луиса и Елоизе.[4][1] Одрастао је у Комбити, проводећи време између родог места и Памплоне.[4] Има две сестре: Нели Есперанса и Лејди Хасмин и два брата: Вилингтон Алфредо и Дајер Увернеј.[1] Недуго након рођења, Наиро се разболео и нико није знао шта му је.[1] Очи су му се сушиле, а безбројне посете докторима нису помагале. Доктори су рекли његовим родитељима да Наиро има много здравствених проблема, а један од њих је рекао да ће Наиро можда умрети.[1] Имао је дијареју и високу температуру, родитељи су покушавали код сваког доктора, али није било помоћи.[1] Једног дана, док је Наирова мајка шетала улицом са њим, пришла им је жена и рекла да Наиро има тзв. болест "исушење покојника", док је била трудна са њим, стомак јој је додирнуо погребник, који је претходно спремао жену пре сахране, то је у Колумбији била лоша срећа.[1] Жена је рекла Наировој мајци да донесе лековитог биља са вреле воде и да ће му бити боље. То је помогло и Кинтани је убрзо било боље.[1]

Кинтана долази из скромног окружења, родитељи су га одгајали у тешким економским условима, отац му је продавао воће камионом у граду Туња и поседовао је малу радњу.[5] Лоше економско стање му је и омогућило да добије први бицикл, јер је школа била удаљена 16 km.[5] Ићи пешице до школе је било опасно и обично је Наиро био исцрпљен због тешког терена којим је морао да иде.[5] Туда је пролазио аутобус који је могао да га одвезе до школе, али са четворо браће и сестара, нису имали довољно новца за коришћење јавног превоза.[5] Његова породица је штедела новац и купила му половни брдски бицикл за 30 долара.[5] Наиро је чувао свој бицикл и полако је почео да сањари током вожњи до школе и назад.[5] Сваки пут кад је возио бицикл, замишљао је себе како се трка и побеђује етапе на брдској завршници након 8% нагиба, циљ је заправо била његова кућа.[5] Кад би стигао, родитељи су били ту да га поздраве, али уместо да му дају жуту или тачкасту мајицу, стављали су му руану (плашт сличан пончу у Мексику), због ниских температура у Бојаки.[5] С обзиром на то да његова породица није имала довољно новца, сви су морали да раде након школе. Помагали су родитељима на фарми, радили су у малој радњи коју су поседовали, а у исто време су радили домаће, прали одећу, спремали вечеру.[6] Наиро је са 10 година почео да вози такси са братом, возили су по ноћи да их полиција не би ухватила.[6] Кад је имао 15 година, ударио га је такси док је возио бицикл, био је пет дана у коми.[6] Његов отац је такође као мали доживео несрећу. Кад је имао осам година, био је у камиону који се преврнуо и од тад је имао 14 операција.[6] Студије му нису биле у плановима и одлучио је да се придружи колумбијској војсци, јер је мислио да је то једини начин на који може да зарађује за живот.[5]

Наиро није знао ништа о бициклизму и није имао спортске идоле, није знао ништа ни о колумбијским бициклистима док се није придружио свом првом тиму.[5] И када је почео аматерску каријеру, могућност да постане професионалац била је далека. Његова породица није имала новца да плати таксу за учешће на трци, али је његов отац смислио план. Предложио је организаторима да дозволе Наиру да учествује, а платиће им након трке, новцем који Наиро добије, јер је био уверен да ће завршити међу прва три.[1][5] План је успео, организатори су прихватили, а Наиро је победио. На свакој следећој трци, таксу је плаћао након трке.[5]

Професионална каријера

[уреди | уреди извор]

Почетак каријере

[уреди | уреди извор]

Кинтана је почео професионалну каријеру 2009. године, у малом, локалном клубу Бојака ес пара вивирла, са којим је освојио национално првенство у вожњи на хронометар за возаче до 23 године, док је на Светском првенству у вожњи на хронометар за возаче до 23 године завршио на 26 месту.[7] Кинтана је имао плату 650 долара и купио је мајци веш машину.[4] Након годину дана прешао је у тим Колумбија ес пасион, а са њим су дошли у тим и други таленти Серхио Енао и Фабио Дуарте.[5] Сезону 2010 почео је на трци Трофео сидаде да Португал, коју је завршио на 62 месту, 12 минута иза победника Тома Димулена.[8] Са новим тимом, освојио је своју прву трку, Тур де л’Авенир.[9] Трку је почео 17 местом на прологу,[10] док је на првој брдској, трећој етапи изгубио минут и по.[11] Нападом на шестој етапи, Кинтана је победио и преузео вођство у генералном пласману, 20 секунди испред Холанђанина Тома Јелте Слагтера.[12] Кинтана је победио и на последњој, седмој етапи и освојио је трку са минут и 44 секунде испред Американца Ендруа Таланског, док је трећи завршио Харлинсон Пантано.[13] Након победе у Француској, Кинтана се вратио у Колумбију где је дочекан као херој. Председник Колумбије је позвао Наира у хотел, где му је рекао да је био сјајан пример за све Колумбијце и захвалио му се што је предтсавио Колумбију у позитивном светлу у Европи. Наиро му је рекао да победа припада свим Колумбијцима и да је поносан што може да представља целу нацију док се пење кроз француске планине.[5] Кинтана је касније примљен и у председничку палату у Боготи, где је поновио своју изјаву из хотела, а додао је и да је заплакао знајући да је то победа за целу Колумбију.[5] Кинтана је дочекан као херој и у родној Бојаки. Са сувозачима, који су из околних места, парадирао је возећи се аутобусом, учесвовао је у церемонијама, музичким презентацијама и на неколико забава организованих у његову част.[5] Од тима је добио на поклон бицикл који је возио на трци, али је он украден након трке у Туњи у којој је учествовао.[5]

Сезону 2011. почео је на Вуелта а Каталуњи, коју је завршио на 104 месту, док ниједну етапу није завршио испод стотог места.[14] Трку Вуелта а Кастиља и Леон завршио је на 15 месту.[15] На Тур де л’Авениру није био добар као претходне сезоне и завршио је на 21 месту, седам минута иза победника Естебана Чавеза.[16] Сезону је завршио на Светском првенству у Копенхагену, где је возио трке за возаче до 23 године. Завршио је на 47 месту у вожњи на хронометар[17] и на 52 месту у друмској вожњи.[18]

2012.

[уреди | уреди извор]

Кинтанина вожња није прошла незапажено, па је 2012. године прешао у шпански професионални бициклистички клуб Мовистар. Сезону је почео на трци Челенџ Мајорка, која се састоји из три одвојена челенџа, други - Трофео Мигјорн, Кинтана је завршио на 161 месту, од 181 возача.[19] Након две трке у којима није био запажен, Кинтана је освојио Вуелта а Мурсија трку, где је победио на првој етапи и сачувао предност на хронометру на другој етапи.[20] У јуну, Кинтана је освојио шесту етапу на Критеријуму ди Дофине, где је напао из редуковане главне групе, у којој је био и лидер Бредли Вигинс. Кинтана је задржао предност на спусту у Морзину и дошао је до соло тријумфа.[21] Након Дофинеа, возио је Рута ди Суд трку. Након прве две спринтерске етапе, на трећој се ишло у Пиринеје. Кинтана је напао на последњем успону, стигао бегунце, а затим је уследио одлучујући напад који нико није могао да прати. Кинтана је победио на етапи и преузео вођство у генералном пласману.[22] Последња етапа била је спринтерска и Кинтана је освојио трку.[23] Исте године је дебитовао на гранд тур тркама, играјући кључну улогу за Алехандра Валвердеа на Вуелта а Еспањи. Вуелта је почела екипним хронометром, на којем је победио Мовистар, Кинтана је прошао четврти кроз циљ.[24] Најбољи резултат остварио је на етапи 16, када је завршио шести.[25] Валверде је освојио друго место на Вуелти, док је Кинтана завршио на 36 месту.[26] На Ђиро ди Ломбардији, Хоаким Родригез је тријумфовао, док је Кинтана завршио на 11 месту у спринту групе која је дошла девет секунди иза Родригеза.[27] У октобру је освојио Ђиро дела Емилија трку, три секунде испред Фредерика Кесјакофа. Кесјакоф и Доменико Поцовиво су напали на последњем успону, али је Кинтанин сувозач, Ђовани Висконти успео да неутралише њихов напад. Кинтана је напао на 600 m до циља и био је недостижан.[28]

2013.

[уреди | уреди извор]
Кинтана прославља победу на трци Вуелта ал Паис Васко 2013.

Године 2013. Кинтана је освојио трећу етапу на Вуелта а Каталуњи, а наредног месеца је освојио трку Вуелта ал Паис Васко, где је победио на краљевској етапи, Кинтана је напао на последњем успону и завршио је две секунде испред шесточлане групе.[29] На хронометру на последњој етапи, завршио је други, иза Тонија Мартина и узео је довољно времена Серхију Енау, који је био лидер до тог тренутка, и освојио је трку.[30] На Париз–Ници, Кинтана је показао снагу на петој, краљевској етапи. Денис Мењшов је напао на 2 km до циља, нико није реаговао, све до 1,4 km до циља, када је Ричи Порт јаким нападом прошао Мењшова и освојио етапу, Кинтана је завршио у малој групи, прошавши осми кроз циљ, 33 секунде иза Порта.[31] На хронометру на последњој етапи, Кинтана је возио добро, завршио је трећи, 27 секунди иза Порта, док је у генералном пласману завршио на 15 месту.[32]

На Тур де Франсу, Кинтана је напао на осмој етапи и први је прешао преко највећег успона на Туру те године, Кол де Пелереса, али на последњем успону није имао снаге да прати Криса Фрума, који је освојио етапу. Кинтана је преузео белу мајицу, која се додељује лидеру класификације за најбољег младог возача и добио је црвени број, за најагресивнијег возача те етапе.[33] На етапи 15, до Мон Вентуа, Кинтана је опет напао рано и само је Фрум могао да га прати, а на два километра до циља, Фрум је отишао, Кинтана није имао снаге да га прати и завршио је други, Фрум му је отишао на пет минута у генералном пласману.[34] На брдском хронометру на етапи 17, Кинтана је завршио шести, минут иза Фрума.[35] На етапи 18, двапут се ишло преко легендарног успона, Алп ду Еза. Крис Фрум је показао прве слабости на трци, што је искористио Кинтана, завршио је минут испред и два минута испред Алберта Контадора. Кинтана је дошао до трећег места у генералном пласману, само 20 секунди иза Контадора који је био на другом месту.[36] На етапи 20, вођена је одлучујућа борба за подијум, Контадор је имао лош дан и отпао је рано. Кинтана и Хоаким Родригез су напали на последњем успону, Кинтана је био јачи, Родригез је посустајао и Кинтана је остварио прву етапну победу на Туру. Завршио је два и по минута испред Контадора и преузео је друго место.[37] На последњој етапи у Паризу није било борбе и Кинтана је освојио друго место, класификацију за најбољег младог возача и брдску класификацију.[38] Кинтана је тако постао први дебитант који је завршио Тур на подијуму још од Јана Улриха 1996.[39]

Након Тура, возио је Вуелта а Бургос трку. На последњој, петој етапи, Кинтана је био најјачи. Иван Басо и Винченцо Нибали су нападали, Кинтана је пратио, а затим је напао и освојио је са 23 секунде испред Давида Ароја, док су Басо и Нибали завршили иза њих. Победом на последњој етапи, Кинтана је освојио трку са 23 секунде испред Ароја.[40]

На крају сезоне, Кинтана је добио награду за најбољег спортисту Колумбије.[41]

2014.

[уреди | уреди извор]
Кинтана у розе мајици на Ђиро д’Италији 2014.

Године 2014, Кинтана је одлучио да му фокус сезоне буде Ђиро д’Италија, због бројних брдских финиша, а пропустиће Тур де Франс.[42] На почетку године освојио је Тур де Сан Луис уз једну освојену етапу, а у марту је завршио други на Тирено–Адријатико трци, иза Алберта Контадора.[43] Прије Ђира, завршио је пети на Вуелта а Каталуњи.[44] Ђиро није почео добро по Кинтану, на старту, на тимском хронометру, изгубио је 55 секунди,[45] на шестој етапи је учествовао у великом паду и изгубио још два минута, да би његов заостатак након хронометра на етапи 12 био 3 минута и 29 секунди иза Ригоберта Урана.[46] На етапама 14 и 15, Кинтана је смањио заостатак, а након контроверзне етапе 16, преузео је розе мајицу. Међу возачима је дошло до забуне око тога да ли је спуст са Пасо дело Стелвија неутралисан. Кинтана је напао заједно са Пјером Роланом и Рајдером Хеседалом. У финишу етапе им је отишао и освојио је етапу са 4'11" испред Ригоберта Урана и преузео је вођство.[47] На брдском хронометру на етапи 19, Кинтана је возио импресивно и освојио је етапу, 17 секунди испред Фабија Аруа.[48] На етапи 20, до Монте Зонколана, Кинтана је одолео нападима Урана, завршивши у истом времену као и он.[49] На последњој етапи, традиционално није било борбе за генерални пласман, Кинтана је освојио Ђиро са два минута и 58 секунди испред Урана, поставши тако први колумбијски победник Ђира, освојио је такође и класификацију за најбољег младог возача.[50]

Након Ђира, Кинтана није возио неколико месеци, тренирао је у Колумбији, а у Европу се вратио у августу, на трци Вуелта а Бургос, где се спремао за Вуелта а Еспању.[51] На трећој, краљевској етапи, Кинтана је победио са шест секунди испред Данијела Морена и преузео је лидерску мајицу.[52] На четвртој, равној етапи, у спринту се група преполовила, Кинтана је био на погрешној страни и изгубио је једну секунду од Морена, са којим је сада био изједначен у генералном пласману, али је Морено био нови лидер.[53] На хронометру на последњој, петој етапи, Кинтана је завршио други, три секунде испред Морена и освојио је трку.[54] Вуелта а Еспања је почела добро за Кинтану, тим Мовистар је победио на екипном хронометру, чиме су Кинтана и Валверде стекли 19 секунди испред Контадора и 27 испред Фрума.[55] Валверде је победио на шестој етапи и преузео је лидерску, црвену мајицу, док је Кинтана завршио пети на етапи, 12 секунди иза, али је задржао друго место у генералном пласману.[56] На тешкој брдској, деветој етапи, Кинтана и Контадор су завршили 26 секунди испред Валвердеа и Кинтана је преузео црвену мајицу, три секунде испред Контадора и на дан одмора је отишао са првог места.[57] На хронометру на десетој етапи, Кинтана је након првог пролазног мерења пао, ударивши у ограду на спусту. Успио је да заврши етапу, са преко три минута заостатка и испао је из првих 10 у генералном пласману.[58] На етапи 11, Кинтана је пао опет и одлучио је да напусти Вуелту.[59] Након повлачења са Вуелте завршио је сезону. Кинтана је проглашен за најбољег спортисту Колумбије другу годину заредом.[60]

2015.

[уреди | уреди извор]

Сезону 2015. је стартовао на трци Тур де Сан Луис,[61] који је завршио на трећем месту.[62] Кинтана је првобитно планирао да вози Вуелта а Андалузија трку, али је због пада на националном првенству Колумбије у друмској вожњи, био принуђен да пропусти трку.[63] Наредна трка коју је возио била је Тирено—Адријатико, у марту, где је остварио и прву победу у сезони, победио је на етапи до Терминиља, а победом је преузео и лидерску мајицу.[64] Мајица је задржао до краја и освојио је Тирено 18 секунди испред Баукеа Молеме, тако поставши први колумбијски победник престижне италијанске трке, а освојио је и класификацију за најбољег младог возаача.[65] На Тур де Франсу 2015. су увршћене етапе са секцијама са коцком, због чега је Кинтана одлучио да вози класике Е3 Харелбеке и Дварс дор Вландерен, да би се што боље спремио за те етапе на Туру.[66] Припреме за Тур де Франс наставио је на трци Тур де Романди, где је завршио осми и Вуелти ал Паис Васко, где је завршио четврти. Направио је шестонедељну паузу од трка и тренирао је у Колумбији.[67] Вратио се на трци Руте де Суд, где се борио са Албертом Контадором, који је покушао да оствари Ђиро—Тур дабл.[67] На трећој, краљевској етапи, Контадор је нападао, Кинтана маркирао сваки његов покушај, а на спусту са последњег успона, Контадор је успио да се одвоји и да победи на етапи.[67] Кинтана је трку завршио на другом месту, 17 секунди иза Контадора.[68]

Кинтана на Тур де Франсу 2015.

Кинтана је био велики фаворит за Тур де Франс, заједно са Крисом Фрумом, Албертом Контадором и Винченцом Нибалијем, свима су даване подједнаке шансе за победу.[69] На другој етапи, воженој у Холандији, дувао је јак ветар, због чега се група одвојила и Кинтана је изгубио минут и по од Фрума и Контадора.[70] На трећој етапи, на завршном успону, Мур де Хуј, Хоаким Родригез и Крис Фрум су се издвојили, борећи се за етапну победу, док је Кинтана завршио 11 секунди иза.[71] На екипном хронометру на деветој етапи, Кинтанин тим Мовистар је завршио трећи, три секунде иза Фрумовог тима Скај, али је завршио 25 секунди испред Контадора и 30 испред Нибалија, на дан одмора отишао је са деветог места, два минута иза Фрума.[72] На десетој етапи, првој великој брдској, Кинтана је био једини који је успио да остане уз Фрума након што је Британац напао, али је у финишу остао без снаге и није могао да га прати. Фрумов сувозач Ричи Порт, успио је да га достигне и заврши етапу пет секунди испред. Кинтана је изгубио минут од Фрума, али је надокнадио време у односу на остале конкуренте за подијум, Контадор је изгубио три, а Нибали четири и по минута. Након етапе, Кинтана је скочио са деветог на треће место.[73] На етапи 17, Тиџеј ван Гардерен је имао лош дан и напустио је Тур, тако да је Кинтана дошао до другог места.[74] На етапи 19, Фрум је имао Механичких проблема и у том тренутку је Нибали напао. У финишу етапе, Кинтана је напао, завршио је други, 44 секунде иза Нибалија, али је надокнадио 30 секунди у односу на Фрума.[75][76][77] На одлучујућој, последњој брдској, етапи 20, која се завршавала на Алп ду Езу, Кинтана је био први који је напао, али су га Фрумови сувозачи брзо достигли, наредни покушаји су такође пропали, а онда је напао његов сувозач Алехандро Валверде. Иако је био трећи у генералном пласману, није представљао опасност за Фрума и пустили су га. Кинтана је затим покушао опет, али га је Ваут Пулс брзо вратио, међутим Фрум није имао снаге и нашао се на зачељу групе, што је искористио Кинтана и напао опет, дошавши до Валвердеа и лагано су правили предност испред Фрума. На 5 km до циља, Кинтана је достигао другог сувозача, Винера Анакону и убрзо је предност испред Фрума порасла на 30 секунди. Анакона и Валверде су у финишу посустали, Кинтана је вукао јако и завршио је етапу на другом месту, 18 секунди иза Тибоа Пиноа, а минут и 20 секунди испред Фрума и Валвердеа, али није надокнадио довољно времена.[78] Последња етапа у Паризу је била ревијалног карактера и Кинтана је завршио други, минут и 12 секунди иза Фрума.[79] Успешан Тур за Мовистар комплетирао је Валверде трећим местом, а Мовистар је освојио тимску класификацију.[79]

Кинтана на Вуелта а Еспањи 2015.

Прва четворица са Тур де Франса, Фрум, Кинтана, Валверде и Нибали су у августу потврдили да ће возити Вуелта а Еспању, трећи гранд тур у сезони.[80] Вуелта је почела екипним хронометром, али због лошег терена и ризика од падова, етапа је неутралисана и није се рачунала за генерални пласман.[81] Први брдски окршаји виђени су већ на другој етапи, Кинтана је завршио шести, 26 секунди иза победника Естебана Чавеза, али четири секунде испред Фрума.[82] На шестој етапи, Чавез је славио опет, Кинтана је завршио у групи, 11 секунди иза.[83] На седмој етапи, до изражаја је дошао Фабио Ару, који је узео 15 секунди ривалима, укључујући и Кинтану, док је Фрум показао слабост први пут и завршио је 30 секунди даље.[84] Девету етапу је освојио Том Димулен, који је преузео црвену мајицу, Кинтана је изгубио нових 20 секунди.[85] На први дан одмора је отишао са седмог места, минут и 17 секунди иза Димулена, а имао је идентично време као сувозач, Алехандро Валверде.[86] Етапа 11 није била добра за Кинтану, на девет километара до циља, почео је да губи прикључак, Ару је напао и оставио све иза себе, Кинтана је завршио у малој групи, четири минута и 20 секунди иза победника Микела Ланде, а три минута иза Фабија Аруа и пао је на девето место у генералном пласману.[87] На етапи 14 вођена је велика борба, Ару је нападао, али га је Кинтана успешно пратио, а на мање од километра до циља, Кинтана је напао и завршио седам секунди испред Аруа.[88] Етапа 16 имала је седам успона, са секцијама до 30% нагиба. На два километра до циља распламсала се борба, Хоаким Родригез је нападао и успио је да се одвоји и победи, док је Кинтана изгубио десет секунди и на дан одмора је отишао са осмог места, три минута иза Родригеза, који је победом преузео мајицу, секунду испред Аруа.[89] На хронометру на етапи 17, Кинтана је завршио шести, минут и 30 иза Димулена и 20 секунди испред Аруа и дошао је до петог места, минут и по далеко од подијума.[90] Етапа 20 је била последња у борби за генерални пласман, на четири километра до циља, Ару је напао и полако дистанцирао Димулена, који се мучио. Кинтана је видио своју шансу да напредује у пласману, пратио га је Рафал Мајка, који је покушавао да дође до другог места, њих двојица су радили заједно, а у финишу је Мајка напао и завршио две секунде испред Кинтане, који је надокнадо минут и дошао је до чевртог места, 40 секунди далеко од подијума.[91] Последња, етапа 21, није била такмичарског карактера за генерални пласман, Кинтана је завршио у великој групи, са другим возачима и завршио је Вуелту на четвртом месту.[92]

Сезону је завршио на трећем месту у UCI ворлд тур рангирању, 200 бодова иза Валвердеа.[93] У избору за најбољег спортисту Колумбије, поделио је награду са атлетичарком Катерине Ибаргвен.[94]

2016.

[уреди | уреди извор]

У новембру 2015. објављено је да ће Кинтана 2016. возити Тур де Франс, друмску трку на Олимпијским играма и Вуелта а Еспању,[95] а сезону ће почети на трци Тур де Сан Луис у јануару.[96] На Тур де Сан Луис трци, поред Наира наступио је и његов брат, Дајер Кинтана. На шестој, последњој брдској етапи, вођена је велика борба. На 7,5 km до циља, лидер трке је отпао, док су браћа Кинтана и Мигел Лопез водили борбу за етапну победу. Лопез је победио у спринту, а Дајер је преузео вођство на трци.[97] Последња етапа је припала спринтерима, у генералном пласману се није ништа променило, Наиро је завршио трећи, а Дајер Кинтана је освојио трку.[98] У фебруару је завршио четврти на националном првенству, а затим је освојио Вуелта а Каталуњу, поставши тако трећи колумбијски победник трке, а први од 1998. када је освојио Ернан Бенаора.[99] Након две недеље мучења са болешћу, завршио је трећи на Вуелта ал Паис Васко трци, 37 секунди иза Алберта Контадора.[100][101] У априлу, Кинтана је возио Тур де Романди трку. На другој етапи, Кинтана је напао на 6,5 km до циља, након километра соло вожње, придружио му се прошлогодишњи победник, Илнур Закарин. Њих двојица су возили заједно до циља, где су спринтали за етапну победу. Кинтана је почео спринт на 300 m до циља, али га је Закарин престигао на 50 m и отишао је оштро у десну страну, затворивши пут Кинтани, који је морао д седне. Кинтана је протестовао гестикулацијом рукама, док је Закарин подигао обе руке прослављајући победу. Након што је обавио интервју, објављено је да је Закарин деградиран на друго место, због своје кретње, победа је припала Кинтани, који је тако захваљујући секундама бонификације стекао 18 секунди предности у односу на Закарина.[102] Кинтана је сачувао предност до краја и освојио је трку 19 секунди испред Тиба Пиноа.[103] Кинтана је тако постао други колумбијски победник трке, након Сантјага Ботера, који је Романдију освојио 2005.[104] Завршну припрему за Тур де Франс имао је на трци Рута ди Суд, у јуну. Након прве две спринтерске етапе, Кинтана је победио на хронометру на трећој етапи, шест секунди испред Силвана Шаванела.[105] На четвртој етапи, завршио је други, иза сувозача, Марка Селера и повећао предност у генералном пласману.[106] На последњој етапи није било промена и Кинтана је освојио трку, 36 секунди испред Селера и у доброј форми је чекао Тур де Франс.[107]

Кинтана на Тур де Франсу 2016.

Прва недеља на Тур де Франсу је углавном била резервисана за спринтере, прва узбуђења у борби за генерални пласман виђена су на осмој етапи, када је Крис Фрум на спусту у Лушону изненадио све нападом и победио са 13 секунди испред групе у којој је био и Кинтана.[108] На деветој етапи, у Пиринејима, није се водила велика борба, Кинтана, Фрум и Адам Јејтс су завршили етапу заједно и Кинтана је на дан одмора отишао са четвртог места, 23 секунде иза Фрума.[109] На етапи 12, до Мон Вентуа, Фрум, Ричи Порт и Бауке Молема су отишли напред, док је Кинтана заостајао. На километар до циља мотор са камером их је оборио на земљу, Фрум је трчао док није добио помоћни бицикл, а на 500 m до циља добио је бицикл од свог тима. Иако је завршио скоро два минута иза Молеме, који је такође пао, Фруму је након етапе додељено исто време, тако да је зарадио 19 секунди испред Кинтане.[110] На хронометру на етапи 13, Кинтана је изгубио два минута од Фрума, чиме се његов заостатак у генералном пласману попео на три минута.[111] Након неколико лакших етапа, на етапи 17 је вођена велика борба. Након неколико безуспешних напада других возача, Ричи Порт је отишао, Фрум му се убрзо придружио, а Кинтана није могао да прати, на крају је изгубио нових минут и по.[112] Још минут у односу на Фрума, Кинтана је изгубио на брдском хронометру на етапи 18 и то је био крај Кинтаниних амбиција за победу.[113] На етапи 19, цела трка је "експлодирала". Роман Барде је напао на десет километара до циља, Фрум је у намери да брзо реагује пао. Кинтана и Порт су напали на три километра до циља, затим је Кинтана напао на два km до циља и створио малу предност, коју је и одржао, надокнадио је десет секунди испред Фрума и 30 испред Јејтса и дошао је до трећег места.[114] На последњој брдској, етапи 20, није вођена велика борба, Кинтана је завршио шест секунди испред Фрума.[115] На последњој етапи прослављао се крај, Фрум је освојио трећи Тур, а Кинтана је након два друга, освојио треће место, четири минута иза Фрума.[116] Након Тура, Кинтана је изјавио да је имао психолошких проблема: "Возио сам Тур три пута и завршио сам га на подијуму три пута. Само могу да будем срећан. Након толико километара, толико посла, бити на подијуму је захвално и то је увек успех. Фрум је био недодирљив и супериоран на овом Туру. Ја сам разочаран што нисам могао да креирам више спектакла, фалило ми је психолошке снаге. Наставићу да јурим свој жути сан."[117] Након Тур де Франса, Кинтана је изјавио да ће пропустити Олимпијске игре, да би се што боље спремио за Вуелта а Еспању.[117]

На Вуелта а Еспањи очекивао се нови окршај Фрума и Кинтане, уз опорављеног Контадора.[118] Вуелта је стартовала екипним хронометром, тимови Скај и Мовистар остварили су исто време, док је Тинкоф завршио са заостатком од 52 секунде, што је дало Кинтани солидну предност у односу на Контадора.[119] Већ на трећој етапи виђена је борба у финишу, Кинтана је изгубио шест секунди од Фрума.[120] На осмој етапи, Кинтана је напао на осам километара до циља и дистанцирао је конкуренте, завршивши 30 секунди испред Фрума, а преузео је и црвену мајицу.[121] Мајицу је изгубио на деветој етапи, након успешног бега Давида де ла Круза,[122] али је вратио већ на десетој етапи. На девет километара до циља, Фрум је губио контакт са групом, Кинтана је вукао јако, а на пет km до циља отишао је у напад са Контадором, који је убрзо отпао. Кинтана је престигао и Роберта Хесинка и освојио је етапу, 25 секунди испред Фрума.[123] На етапи 14, Кинтана је покушавао неколико пута да дистанцира Фрума. Прво га је тестирао на Обиску, а затим је његов други напад направио селекцију у главној групи, мало возача је то могло да испрати, Леополд Кониг је вратио Фрума до Кинтане, који је настављао да напада. Последњи напор уложио је на 100 m до циља, али није успео да узме ни секунду.[124] За разлику од претходне, на етапи 15 је Кинтана направио велику предност. На 118 km до циља, Контадор је напао, Кинтана је пратио и формирали су групу од 14 возача, која је све време радила сложно и повећавала предност, која је расла и до три минута. У самом финишу, издвојили су се Контадор, Кинтана и Ђанлука Брамбила, Контадор је брзо отапо, а на неколико стотина метара до циља, ни Кинтана није имао снаге, Брамбила је освојио етапу, а Кинтана је узео 2'37" испред Фрума.[125] Херојским напором на етапи 15, Кинтана је стекао три и по минута испред Фрума, а добробити те етапе виделе су се на хронометру на етапи 19, где је Кинтана изгубио два минута од Фрума.[126] На последњој брдској, етапи 20, Фрум је дао све од себе да надокнади заостатак. Напао је на пет километара до циља, али Кинтана је пратио без проблема. Фрум је покушавао изнова и изнова, али безуспешно. Како се ушло у последњи километар, било је јасно да ће Кинтана освојити Вуелту, али то ју било питање поноса и Фрум је опет покушавао са нападима, само да би пред циљ Кинтана напао и завршио две секунде испред Фрума.[127] Последња етапа у Мадриду је била спринтерска и Кинтана је освојио Вуелту, минут и 23 секунде испред Фрума, а освојио је и класификацију комбинације.[128] Након Вуелте, Кинтана је продужио уговор са Мовистаром до 2019. године.[129] Након Вуелте, отишао је у Колумбију, где је дочекан као херој и завршио је сезону.[130]

У UCI ворлд тур рангирању завршио је други, иза Петера Сагана.[131]

У децембру 2016. након што је објављена рута Ђиро д’Италије, Кинтана је изјавио да ће пробати да освоји Ђиро и Тур, популарни Ђиро—Тур дабл,[132] који је последњи успео да оствари Марко Пантани 1998. године.[133]

2017.

[уреди | уреди извор]

Године 2017. је почео на челенџу Мајорке, трци из три дела, свака три дана су засебна, време се не преноси. Кинтана је завршио на 29 месту.[134] Припреме за Ђиро наставио је на трци Вуелта а ла Комунитат Валенсијана, коју је освојио, уз етапну победу.[135] Након Шпаније, Кинтана се преселио у Емирате, где је возио Абу Даби Тур, који је намењен спринтерима, али по речима менаџера Мовистара, Еузебија Унзеа, Кинтани требају равне етапе да би био комплетнији возач.[136] Трку је завршио на 13 месту, минут и осам секунди иза победника, Руија Коште.[137] 5. марта је учествовао на једнодневној италијанској трци ГП Индустрија и Артиђанато, где је завршио на 23 месту.[138] Припреме за Ђиро наставио је на Тирено—Адријатику, где су му ривали били Винченцо Нибали, Фабио Ару, Том Димулен, Тибо Пино и Тиџеј ван Гардерен, који су се такође спремали за Ђиро.[139] Трка је почела екипним хронометром, на којем је Мовистар завршио трећи, 22 секунде иза тима БМЦ, за који вози Ван Гардерен.[140] На првој брдској, четвртој етапи, Кинтана је напао са Ригобертом Ураном, пратили су Томас и Јејтс, а на 2,2 km до циља, Кинтана је упутио одлучујући напад и тријумфовао на етапи 18 секунди испред Герента Томаса. Победом је преузео лидерску мајицу.[141] На петој етапи, Кинтана је завршио осми у спринту редуковане групе.[142] Тирено је завршен хронометром дугим 10 km, који је Кинтана завршио на 45 месту и освојио је трку 25 секунди испред Роана Дениса.[143] Као последњу проверу пред Ђиро возио је Вуелта Астурас трку. На првој етапи завршио је на 14 месту,[144] док је на другој етапи, воженој по јако хладном времену, тријумфовао и дошао до другог места у генералном пласману.[145] Последњу, трећу етапу завршио је на петом месту и завршио је трку на другом месту, 32 секунде иза Раула Аларкона.[146]

Кинтана на Ђиро д’Италији 2017.

Највећи конкуренти Кинтани на стотом Ђиру били су Винченцо Нибали, Том Димулен, Микел Ланда, Тибо Пино, Адам Јејтс и Герент Томас.[147] Прве борбе вођене су на четвртој етапи, гдје је Илнур Закарин нападом у финишу етапе дошао до 10 секунди предности у односу на друге конкуренте за генерални пласман; Кинтана је завршио на 11 месту, у групи са другим фаворитима.[148] На деветој етапи, Ланда и Томас су пали и испали из борбе за генерални пласман.[149] Кинтана је напао на 6 km до циља; Нибали и Пино су једини могли да прате. Кинтана је напао пет на 5 km до циља, када је нагиб достигао 14%, Нибали није могао да прати.[149] Кинтана је наставио лагано и тријумфовао са 24 секунде испред Пиноа и Димулена, преузевши розе мајицу.[149] На хронометру на десетој етапи, Кинтана је завршио на 23 месту, два минута и 53 секунде иза Димулена, који је тиме преузео розе мајицу — два минута и 23 секунде испред Кинтане.[150] На етапи 11, Кинтана је нападао заједно са Нибалијем и Пиноом, али Димулен није посустајао и завршили су са истим временом.[151] На етапи 14, до Оропе, водила се велика борба. Кинтана је напао на 4 km до циља; Димулен није реаговао, био је дистанциран, возио је својим темпом и стигао је до возача испред, након чега је сам напао; пратили су Закарин и Микел Ланда, док је Кинтана полако заостајао.[152] Димулен је освојио етапу, док је Кинтана завршио четврти, 14 секунди иза, а са десет секунди бонификације — изгубио је додатне 24 секунде чиме је Димулен повећао предност на два минута и 47 секунди.[152] На етапи 15, Нибали и Кинтана су опет покушавали у финишу; дистанцирали су Димулена, али он је успио да се врати на 2 km до циља. Кинтана је завршио други, изгубивши у спринту од Боба Јунгелса.[153] На краљевској, етапи 16, Димулен је имао стомачних проблема и на око 40 km до циља морао је да направи паузу.[154] Главна група га је кратко чекала, али како је долазио посљедњи успон на етапи, убрзали су темпо; заостатак Димулена је растао, док је Нибали напао на километар до врха последњег успона — Умбраилпас, Кинтана га је пратио али је дистанциран на спусту и завршио је трећи, 12 секунди иза Нибалија, смањивши заостатак за Димуленом на 31 секунду.[154] На етапи 18, Кинтана је напао на средини етапе, на успону Пасо Гардена, достигао сувозаче који су на почетку етапе отишли напријед и покушавао да надокнади вријеме за Димуленом, који је отпао, али се вратио до Кинтане возећи у свом ритму.[155] Нибали и Кинтана су нападали у наставку етапе, али нису успјели да се одвоје.[155] Димулен их је по завршетку етапе оптужио да су радили заједно да би он изгубио, умјесто да се боре за побједу; додао је да би му било драго ако Кинтана и Нибали изгубе своја мјеста на подијуму.[156] На етапи 19, Мовистар је радио јако и Димулен је био у проблему већ на почетку, када се група раздвојила, морао је да уложи много снаге да би се вратио до главне групе.[157] На посљедњем успону, Мовистар и Бахреин—Мерида су вукли јако; Димулен је двапут отпадао од групе и враћао се, али трећи пут није успио и Кинтана је завршио минут и девет секунди испед Димулена.[157] Преузео је розе мајицу са 38 секунди испред Димулена.[157] На посљедњој брдској, етапи 20, Нибали је напао на 25 km до циља; Димулен је посустајао, али се вратио у групу.[158] Кинтана и Нибали су се одвојили, док је Димулен покушавао да смањи заостатак; убрзо је и Пино отишао до возача напријед и имали су 20 секунди предности на врху успона.[158] Кинтана је неколико пута нападао покушавајући да се одвоји, али није успио и завршио је пети у спринту на циљу, повећавши предност над Димуленом 53 секунде, док је над другопласираним Нибалијем имао предност од 39 секунди.[158] Ипак, Димулен је био фаворит за освајање Ђира, јер је посљедња етапа била 29,8 km дуг хронометар.[159] На хронометру, Кинтана је већ након 8 km имао 31 секунду заостатка иза Димулена, док је на другом пролазном мјерењу заостајао минут и осам секунди.[160] Разлика је расла и Кинтана је етапу завршио на 27 месту, минут и 24 секунде иза Димулена, који је тако свој први Ђиро, 31 секунду испред Кинтане.[160] Кинтана је изјавио да је Ђиро — Тур дабл и даље опција у будућности.[161]

Кинтана на првој етапи на Тур де Франсу 2017.

Одлучио је да не вози до Тур де Франса, сматрајући да ће 35 дана између две трке бити довољно да се опорави за Тур.[162] Тур је почео хронометром у Диселдорфу, који је Кинтана завршио на 53 месту, изгубивши 36 секунди од Криса Фрума.[163] На хронометру је пао Алехандро Валверде, Кинтанин први помоћник, због чега је морао да напусти Тур.[163] На петој етапи Фабио Ару је напао на 2,3 km до циља и стигао до соло победе, док је Кинтана изгубио 34 од Аруа и 14 од Фрума.[164] На деветој етапи догодило се неколико падова, због чега су Ричи Порт и Герент Томас морали да напусте Тур.[165] На последњем успону ређали су се напади, на које Кинтана није имао снаге да реагује, отпао је и завршио етапу минут и 15 секунди иза.[165] На етапи 12, Кинтана је опет био у проблему, отпао је на 6 km до циља и етапу је завршио са два минута иза Бардеа и других конкурената, већ тада је имао четири минута заостатка у генералном пласману.[166] На етапи 13 Алберто Контадор и Микел Ланда су напали при врху првог брдског циља, а недуго затим је и Кинтана отишао од главне групе, пратио га је Ворен Барги.[167] Кинтана је стигао до Контадора и њих четворица су радили заједно до циља, где је Барги одспринтао Кинтану.[167] Завршили су минут и 50 секунди испред групе, захваљујући чему је Кинтана стигао до осмог места.[167] У брзом финишу етапе 14, Кинтана се нашао позади, изгубивши 22 секунде.[168] На етапи 15, Кинтана је отпао од групе на скоро 40 km до циља, на успону Кол де Пејра Таладе, на врху брдског циља имао је минут и по заостатка.[169] На крају етапе изгубио је четири минута и пао на 11 место, шест минута иза Фрума.[169] На етапи 17, Контадор је напао на 105 km до циља, Кинтана је кренуо са њим али није имао снаге и брзо је отпао до главне групе.[170] Етапа се претворила у катастрофу за Кинтану кад је отпао и од главне групе. На циљ је стигао шест и по минута иза Урана, Фрума и других фаворита и у генералном пласману је заостајао 12 минута..[170] На етапи 18 изгубио је још минут,[171] док је хронометар на етапи 20 завршио на 36 месту, минут и 42 секунде иза победника Мацјеја Боднара.[172] Последња, етапа 21 није била такмичарска, славио се крај Тура, који је Кинтана завршио на 12 месту, 15 минута и 28 секунди иза победника Криса Фрума.[173]

Након Тур де Франса возио је једнодневне трке; био је члан колумбијског тима на Светском првенству, где је возио друмску трку, али је није завршио.[174] У октобру возио је Милано—Торино класик. Тим Мовистар покушавао је на првом успону да раздвоји групу, али је Кинтана одлучио да сачека са нападом. Ригоберто Уран напао је на 4 km до циља, док је група иза касно реаговала; завршио је на четвртом месту, 28 секунди иза Урана.[175] Сезону је завршио на Ђиро ди Ломбардији, коју је завршио на деветом месту, 42 секунде иза Винченца Нибалија.[176]

2018.

[уреди | уреди извор]

Главни фокус 2018. године био му је Тур де Франс. Сезону је почео на домаћој трци у Колумбији, Колумбија Оро и Паз. Након почетних спринтерских етапа, борба за генерални пласман водила се на петој етапи. На последњем успону, на 3 km до циља, неки од најбољих колумбијских бициклиста отишли су у напад, што остатак групе није могао да прати; Кинтана, Уран, Серхио Енао и Еган Бернал стигли су на циљ заједно, Кинтана је у спринту завршио други, иза Урана и преузео је лидерску мајицу.[177] Наиров брат, Дајер Кинтана био је у бијегу и тријумфовао је на шестој етапи; Бернал је напао на 20 km до циља, завршио је други и освојио је трку; Кинтана је завршио шесту етапу на осмом месту, 11 секунди иза Бернала и завршио је трку на другом месту.[178] Сезону је наставио на тркама у Шпанији. У априлу возио је Вуелта а Каталуњу, где је био лидер тима заједно са Алехандром Валвердеом. Валверде је преузео лидерску мајицу победом у спринту на другој етапи, док су се на трећој возили успони; етапа је због снега скраћена и није се возио последњи успон, Кинтана је завршио на петом месту, у групи која је на циљ дошла 20 секунди иза Томаса де Гента.[179] На четвртој етапи, Мовистар је доминирао на последњем успону, Ла Молина, и на 7 km до циља. Валверде, Кинтана и Марк Солер дистанцирали су групу, пратили су само Бернал и Пјер Латур; Бернал је покушао да се дистанцира, али отпао је само Солер. Кинтана је у последњих 5 km радио на врху за Валвердеа, да се остали возачи не би вратили; Валверде је напао на 500 m до циља и тријумфовао, док је Кинтана завршио трећи, шест секунди иза и дошао је до трећег места у генералном пласману.[180] На последњој етапи, Бернал је више пута нападао, а затим је у финишу пао и морао је да напусти трку; Кинтана је етапу завршио у групи и трку је завршио на другом месту у генералном пласману, 29 секунди иза Валвердеа.[181]

У априлу возио је Вуелта ал Паис Васко трку, заједно са Микелом Ландом. Трка је почела са брдском етапом, Примож Роглич напао је на последњем успону, на 9 km до циља, пратили су Жилијен Алафилип и Кинтана, који су радили заједно у наставку етапе. На километар до циља, Роглич је поново напао, Алафилип је пратио, док Кинтана није имао снаге и група га је достигла; завршио је десети, у групи која је на циљ дошла 23 секунде иза Алафилипа и Роглича.[182] На другој етапи, Алафилип, Роглич, Ланда и Горка Изагире су напали на последњем успону, поново је Алафилип тријумфовао испред Роглича, док је Кинтана завршио у групи која је на циљ стигла 25 секунди иза.[183] На четвртој етапи вожен је хронометар, који је Кинтана завршио на 37 месту, минут и 18 секунди иза Приможа Роглича и пао је на осмо место у генералном пласману, два минута и осам секунди иза Роглича, док је Ланда био три секунде иза Кинтане.[184] На петој етапи вођена је велика борба, Кинтана није имао снаге да испрати нападе и завршио је етапу минут и по иза Роглича и Ланде, повећавши заостатак на три минута и 40 секунди.[185] На последњој етапи Мовистар је радио за Ланду, који је био на другом месту. Кинтана је завршио етапу на петом месту, захваљујући чему је дошао до петог места у генералном пласману, три минута и 17 секунди иза Роглича, док је Ланда завршио други, два минута испред Кинтане.[186] Последњу припремну трку пред Тур де Франс возио је у јуну — Тур де Свис, где је поново возио са Ландом. Трка је почела екипним хронометром, који је тим Мовистар завршио 33 секунде иза БМЦ-а.[187] На петој етапи, Ланда је напао на 6 km до циља, достигнут је на 400 m до циља и завршио је 14 секунди иза, док је Кинтана завршио у првој групи и дошао је до шестог места у генералном пласману, 33 секунде иза Ричија Порта.[188] На шестој етапи, Ричи Порт је напао на последњем успону, Кинтана је кренуо са њим, али није могао да га прати и завршио је у групи, 12 секунди иза.[189] На седмој етапи, Кинтана је напао на 27 km до циља, Порт и још неколико возача су пратили, али кад је напао други пут, нико није могао да га прати. Предност је расла и до 40 секунди, али БМЦ је радио у групи иза и смањивао заостатак. Последњих 5 km Порт је морао сам да ради на достизању, смањио је предност на десет секунди, али је онда остао без снаге и Кинтана је тријумфовао на етапи, 22 секунде испред Јакоба Фуглсанга и Порта, дошавши тако до другог места у генералном пласману, 17 секунди иза Порта.[190] На последњој, деветој етапи вожен је хронометар, који је Кинтана завршио на 39 месту, два минута иза Стефена Кинга, који је освојио етапу; Кинтана је изгубио време и од Порта и Фуглсанга и трку је завршио на трећем месту, минут и 12 секунди иза Порта.[191]

Кинтана током хронометра на етапи 20 на Тур де Франсу 2018.

У јулу возио је Тур де Франс, на који је тим Мовистар дошао са три лидера, поред Кинтане ту су били и Микел Ланда и Алехандро Валверде.[192] На Туру се опет борио против Криса Фрума, који је покушавао да освоји Ђиро—Тур дабл; док су остали ривали били Том Димулен, Ричи Порт, Ромен Барде, као и Герент Томас, који је био план Б Скаја.[193] На првој етапи, на 3,6 km до циља, Кинтана је имао механичких проблема, оба точка су му се сломила и морао је да чека тимски аутомобил, само 600 m од безбедне зоне, јер ако било ко изгуби време у последња три километра због пада или механичких проблема, добија исто време као и група у којој је био у том тренутку. Етапу је завршио минут и 15 секунди иза главне групе, али је завршио 24 секунде иза Фрума, Порта и Адама Јејтса, који су пали.[194] Након прве двије спринтерске етапе, на трећој етапи вожен је екипни хронометар, који је тим Мовистар завршио на 11 месту, 53 секунде иза БМЦ-а и заостатак Кинтане био је већ преко два минута иза Грега ван Авермата, Томаса и Тиџеја ван Гардерена након три етапе.[195] Циљ шесте етапе био је на успону Мур де Бретањ. Данијел Мартин је напао на последњем километру и тријумфовао; Кинтана је завршио у групи која је на циљ стигла три секунде касније.[196] На деветој етапи вожене су секције калдрме које се возе на Париз—Рубеу; многи возачи су имали механичких проблема, док је Ричи Порт напустио Тур због пада. Кинтана је завршио у главној групи, која је на циљ дошла 27 секунди иза водеће тројке и дошао је на 21 место у генералном пласману.[197] Прва велика брдска етапа била је етапа 11, чији је циљ био на успону Ла Розјер. На половини успона екстра категорије — Кол ди Пре, Алехандро Валверде је напао и убрзо је стекао два минута предности; на 18 km дугом спусту са наредног успона, друге категорије, Корме де Розелен, Димулен је напао заједно са сувозачем Крегом Андерсеном. Стигао је до Валвердеа, а затим отишао и од њега; у главној групи Томас је напао на 6 km до циља, а на 4 km до циља стигао је до Димулена. На километар до циља Томас је напао и тријумфовао на етапи, док су позади Кинтана, Примож Роглич, Ромен Барде и Винченцо Нибали покушавали да лимитирају губитке; завршили су етапу минут иза, док је Ланда завршио још 48 секунди иза. Заостатак Кинтане повећао се на три минута и 16 секунди, али је дошао до деветог места у генералном пласману.[198] На етапи 12 вожено је неколико успона, док је циљ био на Алп д’Иезу, дугом 13,8 km. Стивен Кројсвајк је напао из групе фаворита на 85 km до циља, створио је велику предност, што је тим Скај успио да достигне у финишу. На почетку успона, нападали су Кинтана, Ланда и Нибали, али их је Еген Бернал на темпо достизао. Након што су достигли Кројсвајка на 4 km до циља, Димулен је напао, пратили су Томас, Фрум, Барде и Ланда, док Кинтана није имао снаге и завршио је 47 секунди иза Томаса.[199] На етапи 14, Димулен је напао на 2 km до циља, пратили су само Томас и Фрум, док је Кинтана изгубио још десет секунди.[200] Након што на првој етапи у Пиринејима није било напада, борбе су вођене на етапи 17, која је била дуга само 65 km; толико кратка етапа на Туру није вожена од 1988. године.[201] Кинтана, који је био доста далеко у генералном пласману, напао је заједно са Данијелом Мартином на последњем успону, Кол ди Портеу, што нико други није пратио. Убрзо је отишао и од Мартина, као и од возача који су већ били испред и дошао је до соло победе, 28 секунди испред Мартина и 47 секунди испред Томаса, захваљујући чему је дошао до петог места у генералном пласману, три и по минута иза Томаса, док је био минут и по испред Ланде.[202] То је била прва победа Кинтане на Туру након 2013. године, након чега је изјавио да је желео ову победу за свој народ у Колумбији и да наставља борбу у трећој недељи.[203] На последњој брдској, етапи 19, Роглич је напао на последњем успону, Кол де Обиску, што су Томас и Димулен пратили, док је Кинтана дистанциран. Возио је у свом ритму и етапу је завршио седам минута иза Роглича, због чега је пао на девето место у генералном пласману, са преко десет минута иза Томаса.[204] На етапи 20 вожен је 31 km дуг хронометар, који је Кинтана завршио четири минута иза Димулена и пао је на десето место, јер је изгубио време и од Илнура Закарина.[205] На последњој етапи није било промена и Кинтана је завршио Тур на десетом месту, 14 минута и 16 секунди иза Томаса.[206] Томас је тако постао трећи Британац и први Велшанин који је освојио Тур,[207] док су Димулен и Фрум постали први возачи након Марка Пантанија 1998. који су завршили Ђиро и Тур на подијуму исте године.[208]

Након разочаравајућег наступа на Туру, Мовистар су на Вуелта а Еспањи поново предводила сва три лидера.[209]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з „Nairo Quintana: Against all the odds”. Cycling Weekly. 26. 8. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  2. ^ а б „Nairo Quintana”. Abarca Sports. Приступљено 6. 2. 2017. 
  3. ^ Jueves 31 de julio de 2014. „Home archivo – Noticias Principales de Colombia y el Mundo – Noticias”. Eltiempo.Com. Приступљено 6. 2. 2017. 
  4. ^ а б в „Nairo Quintana: Against all the odds (Part 3)”. Cycling Weekly. 26. 8. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ „Who is Nairo Quintana?”. Cycling Inquisition. 6. 4. 2013. Архивирано из оригинала 13. 7. 2013. г. Приступљено 6. 2. 2017. 
  6. ^ а б в г „Nairo Quintana: Against all the odds (Part 2)”. Cycling Weekly. 26. 8. 2014. Архивирано из оригинала 21. 08. 2016. г. Приступљено 6. 2. 2017. 
  7. ^ „2009 » 76th World Championships U23 - ITT (WK)”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 7. 2017. 
  8. ^ „2010 » 4th Troféu Cidade Da Guarda-gp Portugal (2.Ncup)”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 7. 2017. 
  9. ^ Casa. „Nairo Quintana”. Приступљено 6. 2. 2017. 
  10. ^ „Phinney wins Tour de l'Avenir prologue”. cyclingnews.com. 5. 9. 2010. Приступљено 26. 7. 2017. 
  11. ^ „Belgium's Yannick Eijssen takes charge in the mountains”. cyclingnews.com. 8. 9. 2010. Приступљено 26. 7. 2017. 
  12. ^ „Alexander Quintanarojas wins penultimate stage”. cyclingnews.com. 11. 9. 2010. Приступљено 26. 7. 2017. 
  13. ^ „Alexander Quintanarojas wins final stage”. cyclingnews.com. 11. 9. 2010. Приступљено 26. 7. 2017. 
  14. ^ „Contador secures overall victory”. cyclingnews.com. Future plc. 27. 3. 2011. Приступљено 26. 7. 2017. 
  15. ^ Hymas, Peter (17. 4. 2011). „Tondo wins Vuelta a Castilla y Leon”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 7. 2017. 
  16. ^ „Chaves steals overall win from Boily”. cyclingnews.com. Future plc. 11. 9. 2011. Приступљено 26. 7. 2017. 
  17. ^ Westemeyer, Susan (19. 9. 2011). „Durbridge takes gold for Australia”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 7. 2017. 
  18. ^ Ryan, Barry (23. 9. 2011). „Demare, Petit stun espoir field with French 1-2”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 7. 2017. 
  19. ^ „Fenn wins two in a row”. cyclingnews.com. Future plc. 6. 2. 2012. Приступљено 26. 7. 2017. 
  20. ^ „2012 » 32nd Vuelta ciclista a la region de Murcia (2.1)”. procyclingstats.com. Приступљено 26. 7. 2017. 
  21. ^ Susan Westemeyer (9. 6. 2012). „Dauphine: Wiggins and Sky dominate the Joux Plane”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. Приступљено 6. 2. 2017. 
  22. ^ „Quintana conquers Pyrenees at Route du Sud”. cyclingnews.com. Future plc. 16. 6. 2012. Приступљено 26. 7. 2017. 
  23. ^ „Quintana secures Route du Sud victory”. cyclingnews.com. Future plc. 17. 6. 2012. Приступљено 26. 7. 2017. 
  24. ^ Benson, Daniel (18. 8. 2012). „Movistar wins Vuelta a Espana team time trial opener”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 7. 2017. 
  25. ^ Cossins, Peter (3. 9. 2012). „Epic win for Cataldo on Cuitu Negru”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 26. 7. 2017. 
  26. ^ „Menchov prevails on the Bola del Mundo”. cyclingnews.com. Future plc. 8. 9. 2012. Приступљено 26. 7. 2017. 
  27. ^ „Rodríguez wins Giro di Lombardia”. cyclingnews.com. Future plc. 29. 9. 2012. Приступљено 26. 7. 2017. 
  28. ^ „Quintana caps successful season with Giro dell'Emilia win”. Cyclingnews.com. Future plc. 6. 10. 2012. Приступљено 6. 2. 2017. 
  29. ^ Daniel Benson (4. 4. 2013). „Quintana wins in the rain on Arrate finish”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. Приступљено 6. 2. 2017. 
  30. ^ „Quintana wins overall at Vuelta Ciclista al Pais Vasco”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 6. 4. 2013. Приступљено 6. 2. 2017. 
  31. ^ „Porte outwits Talansky to seize Paris-Nice lead”. Paris–Nice. Amaury Sport Organisation. 8. 3. 2013. Архивирано из оригинала 17. 4. 2016. г. Приступљено 6. 2. 2017. 
  32. ^ Pryde, Kenny (10. 3. 2013). „Richie Porte wins Paris-Nice after final time trial victory”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Архивирано из оригинала 13. 3. 2013. г. Приступљено 6. 2. 2017. 
  33. ^ „Boom: Froome blows the race to pieces!”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. 6. 7. 2013. Архивирано из оригинала 28. 7. 2017. г. Приступљено 6. 2. 2017. 
  34. ^ „Stage 15 Results – 2013 Tour de France”. Архивирано из оригинала 16. 7. 2013. г. Приступљено 6. 2. 2017. 
  35. ^ „Froome wins Tour de France time trial in Chorges”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 6. 4. 2013. Приступљено 6. 2. 2017. 
  36. ^ „Riblon wins Tour de France queen stage to l'Alpe d'Huez”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 20. 7. 2013. Приступљено 6. 2. 2017. 
  37. ^ „Froome bulletproof in Tour de France final showdown”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 18. 7. 2013. Приступљено 6. 2. 2017. 
  38. ^ „Kittel wins on the Champs-Elysees”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 21. 7. 2013. Приступљено 6. 2. 2017. 
  39. ^ „Top Ten Road Cyclists of 2013”. Архивирано из оригинала 18. 04. 2016. г. Приступљено 6. 2. 2017. 
  40. ^ „Quintana wins Vuelta a Burgos”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 11. 8. 2013. Приступљено 6. 2. 2017. 
  41. ^ „Nairo Quintana named Colombian athlete of the year”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 3. 12. 2013. Приступљено 6. 3. 2017. 
  42. ^ Cary, Tom (29. 1. 2014). „Tour de France 2014: Boost for Chris Froome as Nairo Quintana will miss race in favour of Giro d'Italia”. The Daily Telegraph. Приступљено 6. 2. 2017. 
  43. ^ Wynn, Nigel. „Alberto Contador wins Tirreno-Adriatico 2014”. Cycling Weekly. Приступљено 6. 2. 2017. 
  44. ^ „Joaquim Rodriguez wins Volta a Catalunya; Lieuwe Westra takes finale – VeloNews.com”. Velonews.competitor.com. 30. 3. 2014. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 6. 2. 2017. 
  45. ^ „How Nairo Quintana won his first Grand Tour”. BBC Sport. 1. 6. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  46. ^ „Nairo Quintana wins 2014 Giro d’Italia”. Cycling Weekly. 1. 6. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  47. ^ „Quintana victorious on intense mountain stage in Giro d'Italia”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 27. 5. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  48. ^ „Giro d'Italia: Quintana wins mountain time trial”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 30. 5. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  49. ^ „Giro d'Italia: Michael Rogers wins on Monte Zoncolan”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 31. 5. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  50. ^ „Quintana proud to be first Colombian winner of the Giro d'Italia”. Cycling News. 1. 6. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  51. ^ „Quintana returns to racing at Vuelta a Burgos”. Cycling News. 11. 8. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  52. ^ „Vuelta a Burgos: Quintana wins in Lagunas de Neila”. Cycling News. 15. 8. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  53. ^ „Vuelta a Burgos: Mondory wins as Quintana loses lead”. Cycling News. 16. 8. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  54. ^ „Quintana wins overall at Vuelta a Burgos”. Cycling News. 17. 8. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  55. ^ „uelta a España: Movistar wins Team Time Trial opener”. Cycling News. 23. 8. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  56. ^ „Valverde wins stage 6 of the Vuelta a Espana”. Cycling News. 28. 8. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  57. ^ „Vuelta a España: Anacona wins stage 9 on climb to Valdelinares”. Cycling News. 31. 8. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  58. ^ „Vuelta a España: Quintana crashes out of race lead in time trial”. Cycling News. 2. 9. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  59. ^ „Aru wins Vuelta a España stage to San Miguel de Aralar, Contador maintains lead, Quintana drops out”. Cycling News. 3. 9. 2014. Приступљено 6. 2. 2017. 
  60. ^ „Quintana named Colombian Sportsman of the Year”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 10. 12. 2014. Приступљено 6. 3. 2017. 
  61. ^ Casa Editorial El Tiempo (13. 1. 2015). „Declaraciones de Nairo Quintana a su llegada al Tour de San Luis – Ciclismo – ELTIEMPO.COM”. eltiempo.com. Приступљено 8. 2. 2017. 
  62. ^ „Diaz wins Tour de San Luis”. Cyclingnews.com. 25. 1. 2015. Приступљено 8. 2. 2017. 
  63. ^ Clarke, Stuart (13. 2. 2015). „Nairo Quintana to miss Vuelta a Andalucia after nationals crash”. Cycling Weekly. Приступљено 8. 2. 2017. 
  64. ^ „Nairo Quintana”. ProCyclingStats. Приступљено 8. 2. 2017. 
  65. ^ Nigel Wynn (17. 3. 2015). „Nairo Quintana wins 2015 Tirreno-Adriatico”. Cycling Weekly. IPC Media Sports & Leisure network. Приступљено 8. 2. 2017. 
  66. ^ Windsor, Richard. „Quintana to race on cobbles in preparation for the Tour, but should the pavé have a place?”. Cycling Weekly. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 8. 2. 2017. 
  67. ^ а б в „Contador beats Quintana in a thrilling preview of Tour at the Route du Sud”. VeloNews.com. 20. 6. 2015. Архивирано из оригинала 12. 06. 2016. г. Приступљено 8. 2. 2017. 
  68. ^ „Contador wins overall title at Route du Sud”. cyclingnews.com. 21. 6. 2015. Приступљено 8. 2. 2017. 
  69. ^ „Video: Top 10 contenders for the Tour de France: Nibali, Contador, Quintana and Froome lead the way”. cyclingnews.com. 26. 6. 2015. Приступљено 8. 2. 2017. 
  70. ^ Zeb Woodpower (5. 7. 2015). „Tour de France: Greipel wins storm-swept stage to Neeltje Jans”. cyclingnews.com. Приступљено 8. 2. 2017. 
  71. ^ Zeb Woodpower (6. 7. 2015). „Tour de France: Rodriguez wins on the Mur de Huy”. cyclingnews.com. Приступљено 8. 2. 2017. 
  72. ^ „Tour de France: BMC win team time trial in Plumelec”. cyclingnews.com. 12. 7. 2015. Приступљено 8. 2. 2017. 
  73. ^ „Tour de France: Froome crushes competition in first major summit finish, Contador, Nibali gutted on La Pierre-Saint-Martin”. cyclingnews.com. 14. 7. 2015. Приступљено 8. 2. 2017. 
  74. ^ Patrick Fletcher (22. 7. 2015). „Tour de France: Geschke claims first Grand Tour stage win at Pra-Loup”. cyclingnews.com. Приступљено 8. 2. 2017. 
  75. ^ „Tour de France: Nibali redeemed with La Toussuire win”. cyclingnews.com. 24. 7. 2015. Приступљено 8. 2. 2017. 
  76. ^ „Stage 19 Analysis: Nibali and Quintana Attack Froome”. Bicycling. Приступљено 8. 2. 2017. 
  77. ^ „Nairo Quintana will keep attacking Tour de France leader Chris Froome”. allsports.com.gh. Приступљено 28. 7. 2017.
  78. ^ „Tour de France: Pinot lands huge win for France on l'Alpe d'Huez, Froome survives attack from Quintana on final day in the Alps”. cyclingnews.com. 25. 7. 2015. Приступљено 8. 2. 2017. 
  79. ^ а б „Chris Froome wins Tour de France 2015”. cyclingnews.com. 26. 7. 2015. Приступљено 8. 2. 2017. 
  80. ^ Westby, Matt. „Vuelta a Espana: Chris Froome & Nairo Quintana among contenders”. Sky Sports. Приступљено 10. 2. 2017. 
  81. ^ Barry Ryan (22. 8. 2015). „No risks for Nibali and overall favourites in Vuelta a España team time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  82. ^ „Vuelta a España: Chaves wins on Caminito del Rey”. cyclingnews.com. 23. 8. 2015. Приступљено 10. 2. 2017. 
  83. ^ Patrick Fletcher (27. 8. 2015). „Vuelta a Espana: Chaves wins stage 6”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  84. ^ „Vuelta a Espana: Lindeman wins stage 7”. cyclingnews.com. 28. 8. 2015. Приступљено 10. 2. 2017. 
  85. ^ Stephen Farrand (30. 8. 2015). „Vuelta a España: Dumoulin wins on Alto de Puig Llorença”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  86. ^ Barry Ryan (31. 8. 2015). „Vuelta a Espana: Sbaragli wins stage 10 in Castellon”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  87. ^ Daniel Benson (2. 9. 2015). „Vuelta a España: Landa wins Andorra epic”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  88. ^ Daniel Benson (5. 9. 2015). „Vuelta a Espana: De Marchi wins stage 14 in Fuente del Chivo”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  89. ^ Barry Ryan (7. 9. 2015). „Vuelta a Espana: Schleck wins on Ermita de Alba, Rodriguez overtakes Aru by one second”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  90. ^ Patrick Fletcher (9. 9. 2015). „Vuelta a Espana: Dumoulin smashes Burgos time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  91. ^ Daniel Benson (12. 9. 2015). „Vuelta a Espana: Aru seizes Vuelta lead with stage 20 attack”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  92. ^ „Vuelta a Espana: Degenkolb wins final stage in Madrid, Aru celebrates first Grand Tour overall win”. cyclingnews.com. 13. 9. 2015. Приступљено 10. 2. 2017. 
  93. ^ „UCI World Tour 2015”. Приступљено 10. 2. 2017. 
  94. ^ „Olympic triple-jump gold medalist named Colombia's athlete of the year”. 14. 12. 2016. Приступљено 6. 3. 2017. 
  95. ^ Clarke, Stuart (3. 11. 2015). „Nairo Quintana adds Vuelta a España to hectic 2016 schedule”. Cycling Weekly. Приступљено 10. 2. 2017. 
  96. ^ Clarke, Stuart (4. 11. 2015). „Sagan, Quintana and Nibali to start seasons at Tour de San Luis”. Cycling Weekly. Приступљено 10. 2. 2017. 
  97. ^ „Tour de San Luis: Lopez wins final mountain stage”. cyclingnews.com. 23. 1. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  98. ^ Kirsten Frattini (24. 1. 2016). „Dayer Quintana wins Tour de San Luis”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  99. ^ Fotheringham, Alasdair (28. 3. 2016). „Quintana wins Volta a Catalunya”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  100. ^ „Stage 6 – Contador powers to stage win and overall”. Приступљено 10. 2. 2017. 
  101. ^ „Nairo, podio en la Itzulia”. 9. 4. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  102. ^ „our de Romandie: Quintana wins stage 2 in Morgins after Zakarin relegated”. cyclingnews.com. 28. 4. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  103. ^ „Quintana wins the Tour de Romandie”. cyclingnews.com. 1. 5. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  104. ^ „Tour de Romandie past winners, Champions 1947-2015”. cyclingnews.com. 10. 4. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  105. ^ „Route du Sud: Quintana wins time trial”. cyclingnews.com. 17. 6. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  106. ^ „Route du Sud: Soler wins stage 4 atop Val d'Azun Couraduque”. cyclingnews.com. 18. 6. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  107. ^ „Quintana wins the Route du Sud”. cyclingnews.com. 19. 6. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  108. ^ Cossins, Peter (9. 7. 2016). „Tour de France: Froome attacks descent to win stage to Luchon”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  109. ^ Cossins, Peter (10. 7. 2016). „Tour de France: Dumoulin wins stage 9 at Andorra Arcalis”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  110. ^ Weislo, Laura (14. 7. 2016). „Tour de France: Froome knocked from bike on Mont Ventoux, keeps yellow”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  111. ^ Frattini, Kirsten (15. 7. 2016). „Tour de France: Dumoulin wins stage 13 time trial in Pont-d'Arc”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  112. ^ Farrand, Stephen (20. 7. 2016). „Tour de France: Zakarin wins atop Finhaut-Emosson”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  113. ^ Frattini, Kirsten (21. 7. 2016). „Tour de France: Froome wins mountain time trial to Megève”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  114. ^ Malach, Pat (22. 7. 2016). „Tour de France: Bardet wins summit to Saint-Gervais Mont Blanc”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  115. ^ Benson, Daniel (23. 7. 2016). „Froome set to win 2016 Tour de France ahead of procession to Paris”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  116. ^ Benson, Daniel (24. 7. 2016). „Tour de France: Froome seals third overall victory in Paris”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  117. ^ а б „Nairo Quintana: "I've had physical problems"”. Le Tour de France. Архивирано из оригинала 3. 2. 2017. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  118. ^ „Froome to race Vuelta a Espana”. cyclingnews.com. 26. 7. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  119. ^ „Vuelta a Espana: Team Sky win team time trial”. cyclingnews.com. 20. 8. 2016. Архивирано из оригинала 27. 10. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  120. ^ Sadhbh O'Shea (22. 8. 2016). „Vuelta a Espana: Geniez wins on Mirador de Ézaro”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 24. 10. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  121. ^ „Vuelta a Espana: Lagutin wins atop Alto de la Camperona”. cyclingnews.com. 27. 8. 2016. Архивирано из оригинала 3. 11. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  122. ^ „Vuelta a Espana: De la Cruz wins on the Alto del Naranco”. cyclingnews.com. 28. 8. 2016. Архивирано из оригинала 5. 11. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  123. ^ Farrand, Stephen (29. 8. 2016). „Vuelta a Espana: Nairo Quintana wins stage 10”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 7. 11. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  124. ^ Fletcher, Patrick (3. 9. 2016). „uelta a Espana: Gesink wins stage 14 atop Col d'Aubisque”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 7. 11. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  125. ^ Fletcher, Patrick (4. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Nairo Quintana deals body blow to Froome on stage 15”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 15. 12. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  126. ^ Fletcher, Patrick (9. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Froome wins stage 19 time trial”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 17. 11. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  127. ^ Ryan, Barry (10. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Quintana seals overall victory on Alto de Aitana”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 13. 11. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  128. ^ Ryan, Barry (11. 9. 2016). „Vuelta a Espana: Quintana sails to first overall victory in Madrid”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 16. 11. 2016. г. Приступљено 10. 2. 2017. 
  129. ^ Fotheringham, Alasdair (12. 9. 2016). „Quintana extends for two years as Movistar secures sponsorship until 2019”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  130. ^ „Quintana welcomed in Colombia after Vuelta a Espana victory”. cyclingnews.com. 19. 9. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  131. ^ „UCI World Tour 2016”. Приступљено 10. 2. 2017. 
  132. ^ „Quintana will ride the 2017 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. 25. 12. 2016. Приступљено 10. 2. 2017. 
  133. ^ Farrand, Stephen (29. 1. 2017). „Quintana: I live for the challenge”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  134. ^ Farrand, Stephen (27. 1. 2017). „Wellens wins second Challenge Mallorca race with solo attack”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  135. ^ Sadhbh O'Shea (6. 2. 2017). „Success for Quintana in Europe, Kittel in Middle East, Howson in Australia - Weekend Wrap”. cyclingnews.com. Приступљено 10. 2. 2017. 
  136. ^ „Unzue: Quintana can use flat stages at Abu Dhabi Tour to toughen up”. cyclingnews.com. 5. 2. 2017. Приступљено 10. 2. 2017. 
  137. ^ „Ewan wins stage 4 of the Abu Dhabi Tour ahead of Cavendish and Greipel”. cyclingnews.com. 26. 2. 2017. Приступљено 6. 3. 2017. 
  138. ^ „Adam Yates wins GP Industria & Artigianato”. cyclingnews.com. 5. 3. 2017. Приступљено 6. 3. 2017. 
  139. ^ Farrand, Stephen (7. 3. 2017). „2017 Tirreno-Adriatico preview”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  140. ^ Sadhbh O'Shea (8. 3. 2017). „BMC strike first blow at Tirreno-Adriatico”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  141. ^ „Tirreno-Adriatico: Quintana wins stage 4 atop Terminillo”. cyclingnews.com. 11. 3. 2017. Приступљено 28. 7. 2017. 
  142. ^ „Tirreno-Adriatico: Sagan claims stage 5”. cyclingnews.com. 12. 3. 2017. Приступљено 28. 7. 2017. 
  143. ^ „Quintana seals Tirreno-Adriatico victory”. cyclingnews.com. 14. 3. 2017. Приступљено 28. 7. 2017. 
  144. ^ „Roldan wins opening stage at Vuelta Asturias”. cyclingnews.com. 30. 4. 2017. Приступљено 28. 7. 2017. 
  145. ^ „Quintana wins Vuelta Asturias queen stage”. cyclingnews.com. 30. 4. 2017. Приступљено 28. 7. 2017. 
  146. ^ „Raúl Alarcón wins final stage and overall at Vuelta Asturias”. cyclingnews.com. 1. 5. 2017. Приступљено 28. 7. 2017. 
  147. ^ „Giro d'Italia 2017: 10 riders to watch - Video”. Cyclingnews.com. 28. 4. 2017. Приступљено 28. 7. 2017. 
  148. ^ Benson, Daniel (9. 5. 2017). „Giro d'Italia: Polanc wins stage 4 on Mount Etna”. Cyclingnews.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  149. ^ а б в „Giro d'Italia: Quintana conquers Blockhaus”. Cyclingnews.com. 14. 5. 2017. Архивирано из оригинала 26. 7. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  150. ^ Farrand, Stephen (16. 5. 2017). „Giro d'Italia: Dumoulin surges to pink in stage 10 time trial”. Cyclingnews.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  151. ^ Fletcher, Patrick (17. 5. 2017). „Giro d'Italia: Fraile cleans up in Bagno di Romagna”. Cyclingnews.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  152. ^ а б „Giro d'Italia: Dumoulin triumphs atop Oropa”. Cyclingnews.com. 20. 5. 2017. Архивирано из оригинала 10. 9. 2015. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  153. ^ Westemeyer, Susan (21. 5. 2017). „Giro d'Italia: Jungels best in Bergamo, Dumoulin keeps race lead in aggressive finale”. Cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 26. 7. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  154. ^ а б Sadhbh O'Shea (23. 5. 2017). „Nibali wins queen stage of Giro d'Italia, Dumoulin loses time after comfort break before Umbrailpass”. Cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 16. 8. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  155. ^ а б „Giro d'Italia: Van Garderen wins in St. Ulrich”. Cyclingnews.com. 25. 5. 2017. Архивирано из оригинала 14. 9. 2015. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  156. ^ Farrand, Stephen (25. 5. 2017). „Dumoulin: I really hope Quintana and Nibali lose their podium spots”. Cyclingnews.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  157. ^ а б в Benson, Daniel (26. 5. 2017). „Giro d'Italia: Landa finally gets his win in Piancavallo, Dumoulin distanced on final climb, loses maglia rosa to Quintana”. Cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 20. 7. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  158. ^ а б в „Giro d'Italia: Pinot claims stage 20”. Cyclingnews.com. 27. 5. 2017. Архивирано из оригинала 16. 8. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  159. ^ „Quintana keeps lead but Dumoulin remains pick to win Giro”. chicagotribune.com. Associated Press. 27. 5. 2017. Приступљено 28. 7. 2017. [мртва веза]
  160. ^ а б „Tom Dumoulin wins the Giro d'Italia”. Cyclingnews.com. 28. 5. 2017. Архивирано из оригинала 10. 9. 2015. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  161. ^ Farrand, Stephen (28. 5. 2017). „Quintana: 'You can't always get what you aim for in a bike race'”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  162. ^ Ryan, Barry (29. 5. 2017). „Quintana's thoughts turn to Tour de France after falling short at Giro”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  163. ^ а б Westemeyer, Susan (1. 7. 2017). „Tour de France: Geraint Thomas wins stage 1”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 9. 8. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  164. ^ Fletcher, Patrick (5. 7. 2017). „Tour de France: Aru wins on La Planche des Belles Filles”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 24. 7. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  165. ^ а б „Tour de France: Uran wins stage 9 in photo finish”. cyclingnews.com. 9. 7. 2017. Архивирано из оригинала 16. 7. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  166. ^ Ryan, Barry (13. 7. 2017). „Tour de France: Bardet wins stage 12 as Froome loses yellow to Aru”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 3. 8. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  167. ^ а б в Ryan, Barry (14. 7. 2017). „Tour de France: Barguil victorious in short, chaotic stage to Foix”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 16. 7. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  168. ^ Westemeyer, Susan (15. 7. 2017). „Tour de France: Matthews wins in Rodez as Froome moves into yellow”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 19. 7. 2016. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  169. ^ а б Ryan, Barry (16. 7. 2017). „Quintana tumbles from Tour de France top 10 as accumulated fatigue sets in”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 7. 2017. 
  170. ^ а б Sadhbh O'Shea (19. 7. 2017). „Tour de France: Roglic soars to victory in Serre Chevalier”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 1. 8. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  171. ^ „Tour de France: Barguil wins on the Izoard”. cyclingnews.com. 20. 7. 2017. Архивирано из оригинала 18. 11. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  172. ^ Westemeyer, Susan; Laura Weislo (22. 7. 2017). „Tour de France: Froome seals overall in time trial, Uran tops Bardet”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 3. 8. 2017. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  173. ^ Sadhbh O'Shea (23. 7. 2017). „Tour de France: Groenewegen wins on the Champs-Elysees”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 1. 11. 2016. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  174. ^ Westemeyer, Susan (24. 9. 2017). „Sagan takes historic third world championship in Bergen”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  175. ^ Fletcher, Patrick (5. 10. 2017). „Uran wins Milano-Torino”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  176. ^ Westemeyer, Susan (7. 10. 2017). „Vincenzo Nibali wins Il Lombardia”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  177. ^ Fletcher, Patrick (10. 2. 2018). „Colombia Oro y Paz: Uran wins penultimate stage as Quintana takes race lead”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  178. ^ Fletcher, Patrick (11. 2. 2018). „Colombia Oro y Paz: Bernal bags overall victory in explosive finale”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  179. ^ Frattini, Kristen (21. 3. 2018). „Volta a Catalunya: De Gendt wins shortened stage 3”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  180. ^ Farrand, Stephen (22. 3. 2018). „Volta a Catalunya: Valverde wins stage 4 in La Molina”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  181. ^ Fotheringham, Alasdair (25. 3. 2018). „Volta a Catalunya: Simon Yates wins final stage, Valverde takes overall”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  182. ^ „Pais Vasco: Alaphilippe wins opening stage”. cyclingnews.com. 2. 4. 2018. Приступљено 17. 8. 2018. 
  183. ^ „País Vasco: Alaphilippe wins again in Bermeo”. cyclingnews.com. 3. 4. 2018. Приступљено 17. 8. 2018. 
  184. ^ Frattini, Kristen (5. 4. 2018). „Pais Vasco: Roglic wins time trial in Lodosa”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  185. ^ Farrand, Stephen (6. 4. 2018). „Fraile takes out intense País Vasco stage to Eibar”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  186. ^ Benson, Daniel (7. 4. 2018). „Roglic wins Vuelta Ciclista al Pais Vasco”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  187. ^ Ostanek, Daniel (9. 6. 2018). „Tour de Suisse: BMC Racing win opening team time trial in Frauenfeld”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  188. ^ Ryan, Barry (13. 6. 2018). „Tour de Suisse: Ulissi wins stage 5”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  189. ^ Fletcher, Patrick (14. 6. 2018). „Tour de Suisse: Kragh Andersen wins stage 6”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  190. ^ Farrand, Stephen (15. 6. 2018). „Tour de Suisse: Nairo Quintana wins stage 7”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  191. ^ Ostanek, Daniel (17. 6. 2018). „Richie Porte wins the Tour de Suisse”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  192. ^ Fotheringham, Alasdair (18. 6. 2018). „Quintana, Valverde and Landa 'all ready and in great shape' for Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  193. ^ „Tour de France 2018: Top 10 riders to watch - Video”. cyclingnews.com. 28. 6. 2018. Приступљено 17. 8. 2018. 
  194. ^ Ostanek, Daniel (7. 7. 2018). „Tour de France: Gaviria wins opener and takes first yellow jersey”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 9. 8. 2018. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  195. ^ Weislo, Laura (9. 7. 2018). „BMC Racing win Tour de France TTT”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 05. 08. 2018. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  196. ^ Benson, Daniel (12. 7. 2018). „Tour de France: Dan Martin wins on the Mur de Bretagne”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 29. 7. 2018. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  197. ^ „Tour de France: Degenkolb wins much-feared stage in Roubaix”. cyclingnews.com. 15. 7. 2018. Архивирано из оригинала 16. 07. 2018. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  198. ^ Fletcher, Patrick (18. 7. 2018). „Tour de France: Geraint Thomas wins stage 11 at La Rosiere, takes yellow”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 17. 8. 2018. 
  199. ^ Frattini, Kristen (19. 7. 2018). „Tour de France: Thomas wins atop Alpe d'Huez”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Архивирано из оригинала 3. 8. 2017. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  200. ^ Ostanek, Daniel (21. 7. 2018). „Tour de France: Fraile wins in Mende”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 19. 7. 2016. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  201. ^ „Tour de France 2018: Stage 17 preview”. cyclingnews.com. 23. 10. 2017. Архивирано из оригинала 14. 08. 2018. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  202. ^ Malach, Pat (25. 7. 2018). „Tour de France: Quintana wins short stage 17 atop Col du Portet”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 1. 8. 2017. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  203. ^ „Tour de France: Stage 17 finish line quotes”. cyclingnews.com. 25. 7. 2018. Приступљено 17. 8. 2018. 
  204. ^ Weislo, Laura (27. 7. 2018). „Tour de France: Roglic wins final mountain stage in Laruns”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 7. 8. 2018. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  205. ^ Ostanek, Daniel (28. 7. 2018). „Tour de France: Geraint Thomas set to win after maintaining lead on stage 20”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 03. 08. 2017. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  206. ^ Ostanek, Daniel (29. 7. 2018). „Geraint Thomas wins 2018 Tour de France”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 1. 11. 2016. г. Приступљено 17. 8. 2018. 
  207. ^ Howell, Andy (28. 7. 2018). „GeraintThomas takes Tour de France glory as history is made”. walesonline.co.uk. Приступљено 17. 8. 2018. 
  208. ^ Hood, Andrew (29. 7. 2018). „Extra week was key in Giro-Tour attempts”. cyclingnews.com. Приступљено 17. 8. 2018. 
  209. ^ Windsor, Richard (30. 6. 2018). „Quintana, Landa and Valverde set for Vuelta a España after Tour de France disappointment”. cyclingweekly.com. Приступљено 17. 8. 2018. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Наиро Кинтана на Викимедијиној остави.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наиро_Кинтана&oldid=28708536”