Пређи на садржај

Сајани

С Википедије, слободне енциклопедије
Сајани
Поглед на Мунки Сардик, највиши врх Сајана
Највиша тачка
Највиша тачкаМунки Сардик
Надморска висина3492 м
Координате51°43′08″ СГШ; 100°36′53″ ИГД / 51.718889° СГШ; 100.614722° ИГД / 51.718889; 100.614722 Координате: 51°43′08″ СГШ; 100°36′53″ ИГД / 51.718889° СГШ; 100.614722° ИГД / 51.718889; 100.614722
Географија
МасивЈужносибирске планине
Језеро планинских извора
Западни Сајан, Ергаки планине

Сајанске планине или Сајани (руски: Саянские горы или Саяны; монголски: Соёны нуруу; старотуркијски: 𐰚𐰇𐰏𐰢𐰤 [Kögmen], током периода Плавих Туркијаца[1]) су планински ланац у јужном Сибиру, Русија (Република Тува[2][3][4]) и северној Монголији. У прошлости је служио као граница између Монголије и Русије.[5]

Високи врхови Сајанских планина и прохладна језера југозападно од Туве стварају притоке које се спајају и постају једна од главних река Сибира, река Јенисеј, која тече северно до Арктичког океана преко 3.400 километара (2000 миља). Ово је заштићено и изоловано подручје, које је Совјетски Савез држао затвореним од 1944. године.[6]

Географија

[уреди | уреди извор]
Висећа стена, Западни Сајан, Ергашке планине

Западни Сајан

[уреди | уреди извор]

На 92°И западни Сајански систем пробија Улуг-Хем (рус. Улуг-Хем) или горња река Јенисеј,[7][8][9] а на 106°, на његовом источном крају, он се завршава изнад депресије долине Селенга-Орхон. Са Монголске висоравни успон је у целини благ, док је са равница Сибира знатно стрмији, упркос чињеници да је венац маскиран широким појасом других венаца алпског карактера, нпр. ланци Усинск, Оја, Тунка и Китој.

Између пробоја Јенисеја и језера Хувсгул на 100° 30'I, систем носи и име Јергик-тајга. Флора је углавном сиромашна, мада виши крајеви носе добре шуме ариша, бора, клеке, брезе и јове, са рододендронима и врстама Берберис и Рибес. Лишајеви и маховине облаче многе громаде које су расуте по горњим падинама.[10]

Период леденог доба

[уреди | уреди извор]
Сајанске планине у августу

У овом подручју које тренутно има само мале циркуларне леденике, током леденог доба глечери су се спуштали са 3492 м високог масива Мунку Сардик који се налази западно од Бајкалског језера и са 12.100 км² продуженог потпуно залеђеног гранитно-гнајсног платоа (2300 м нв) Источно-Сајанских планина, као и источно повезаних врхова високих 2600 – 3110 м у долини Тункинскаја, спајајући се са око 30 км широком матичним глечером. Његов језик глечера који се спуштао на исток, до језера Бајкал, завршавао се на 500 м н.в. (51°48’28.98"С/103°0’29.86"I). Планине Хамар Дабан биле су окруњене великим леденим покривачем који је испуњавао рељеф долина. Из њених долина, нпр. горње долине Слујанка (51°32’С/103°37’И), али и кроз паралелне долине попут долине Снирсдаја, излазни ледници су текли на север до Бајкалског језера. Леденик Снирсдаја долине је био одвојен, између осталих излазних ледника, на око 400 м надморске висине до Бајкалског језера (51°27’С/104°51’И). Леденичка снежна линија глечера (Вирмско ледено доба = последњи глацијални период = МИС 2) (ЕЛА) као алтитудни лимит између подручја храњења глечера и зоне аблације налазила се у овим планинама између 1450 и 1250 м н.в. То одговара депресији снежне линије од 1500 м у односу на тренутну висину снежне линије. Под условима упоредивог односа падавина, ово би могло произаћи из глацијалне депресије просечне годишње температуре од 7,5 до 9 °C за последње ледено доба у односу на данашњу.[11][12]

Порекло узгајања ирваса

[уреди | уреди извор]
Јесења шума у источним Сајанским планинама, Бурјатија, Русија.

Према Севјану Израјлевичу Вајнштејну узгој Сајанских ирваса, како су га историјски практиковали Евенки, „најстарији је облик узгајања ирваса и повезан је са најранијим припитомљавањем ирваса од стране самоједске популације тајге Сајанских планина на прелазу у први миленијум нове ере (...) Сајански регион очигледно је место порекло економског и културног комплекса ловаца-сточара који се и данас виде међу разним Евенки групама и народима сајанског подручја.”

Преци модерних група Евенка насељавали су подручја у близини Сајанских планина и велика је вероватноћа да су учествовали у процесу припитомљавања ирваса заједно са самоједским становништвом.[13] Локалне староседелачке групе које су до данас задржале свој традиционални начин живота живе готово искључиво на подручју источних Сајанских планина.[14] Међутим, локалне заједнице узгајања ирваса биле су под великим утицајем русификације и совјетизације, при чему су многи Евенки изгубили свој традиционални начин живота, а групе попут народа Матор и Камас биле су потпуно асимиловане.[15]

Према Јухи Јанхунену и другим лингвистима, домовина уралских језика налази се у Јужном Централном Сибиру у региону Сајанских планина.[16][17]

Наука

[уреди | уреди извор]

Тхе Саyан Солар Обсерваторy ис лоцатед ин тхесе моунтаинс (51° 37′ 18″ Н 100° 55′ 07″ Е / 51.62167° С; 100.91861° И / 51.62167; 100.91861) ат ан алтитуде оф 2,000 метерс.[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Бартолд, V. V. (1935) 12 Ворлесунген убер дие Гесцхицхте дер Туркен Миттеласиенс Деутсцхе Геселлсцхафт фüр Исламкунде, Берлин, п. 46, ОЦЛЦ 3673071
  2. ^ „Цхаптер 1. Тхе Фундаменталс оф тхе Цонститутионал Сyстем | Тхе Цонститутион оф тхе Руссиан Федератион”. Цонститутион.ру. Приступљено 22. 2. 2018. 
  3. ^ Алаталу, Тоомас (1. 1. 1992). „Тува. А Стате Реаwакенс”. Совиет Студиес. 44 (5): 881—95. ЈСТОР 152275. дои:10.1080/09668139208412051. 
  4. ^ Тоомас Алаталу (1992). „Тува: а Стате Реаwакенс”. Совиет Студиес. 44 (5): 881—895. ЈСТОР 152275. дои:10.1080/09668139208412051. 
  5. ^ „Саyан Моунтаинс”. Приступљено 2006-12-25. 
  6. ^ „Тува анд Саyан Моунтаинс”. Геограпхиц Буреау - Сибериа анд Пацифиц. Архивирано из оригинала 2015-11-26. г. Приступљено 2006-10-26. 
  7. ^ Прокофьев, Александр Андреевич (30. 8. 1990). Избранное : стихотворения, поэмы. ИСБН 9785280009615 — преко Гоогле Боокс. 
  8. ^ Мирнова, Светлана (5. 9. 2017). Реки, моря и океаны. Вся вода на Земле. Литрес. ИСБН 9785457593909 — преко Гоогле Боокс. 
  9. ^ „Yенисеи Ривер”. Хаммонд Qуицк & Еасy Нотебоок Референце Атлас & Wебстер Дицтионарy. Хаммонд. април 2006. стр. 31. ИСБН 0843709227. 
  10. ^ Цхисхолм, Хугх, ур. (1911). „Саyан Моунтаинс”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 24 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 276. 
  11. ^ Grosswald, M. G.; Kuhle, M. (1994):Impact of Glaciations on Lake Baikal. International Project on Paleolimnology and Late Cenozoic Climate No. 8. (Eds: Shoji Horie; Kazuhiro Toyoda (IPPCCE)) Universitätsverlag Wagner, Innsbruck, 48–60.
  12. ^ Kuhle, M. (2004):The High Glacial (Last Ice Age and LGM) glacier cover in High- and Central Asia. Accompanying text to the mapwork in hand with detailed references to the literature of the underlying empirical investigations. Ehlers, J., Gibbard, P. L. (Eds.). Extent and Chronology of Glaciations, Vol. 3 (Latin America, Asia, Africa, Australia, Antarctica). Amsterdam, Elsevier B.V., pp. 175-199.
  13. ^ „Evenki Reindeer Herding: A History”, Cultural Survival, Приступљено 30. 12. 2014 
  14. ^ Vainshtein, Sev’yan I. (1971), „The Problem of the Origins of Reindeer Herding in Eurasia, Part II: The Role of the Sayan Center in the Diffusion of Reindeer Herding in Eurasia”, Sovetskaya Etnografiya, 5: 37—52 
  15. ^ Forysth, J. (1991). „The Siberian Native Peoples Before and After the Russian Conquest”. Ур.: Wood, A. The History of Siberia: From Russian Conquest to Revolution. London: Routledge. стр. 69–91. ISBN 0-415-05873-2. 
  16. ^ Janhunen, Juha (2009). „Proto-Uralic—what, where, and when?” (PDF). The Quasquicentennial of the Finno-Ugrian Society. Helsinki. стр. 57—78. 
  17. ^ Dziebel, German. „On the Homeland of the Uralic Language Family” (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-21. 
  18. ^ „Sayan Solar Observatory”. Institute of Solar-Terrestrial Physics, Russian Academy of Sciences - Siberian branch. Приступљено 2016-12-03. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Сајани на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sajani&oldid=28422168”