Дјед Растудије
Дјед Растудије († 1230?) је био поглавар босанских хришћана, проглашен јеретиком како од православне тако и од католичке цркве.
Живео је крајем 12. и почетком 13. века. Из Баталова списка се зна да је он био оснивач „реда господина Растудија“ у Босни у који се већ 1203. уписало 12 „редовника“ (крстјана), од којих су Драгић Љубиша и Дражета учествовали у изјави одрицања раскола на Бољином пољу. Растудија и његове присталице је као јеретике на првом синоду у Жичи 1221. године осудила Српска православна црква, који баца проклетство на њих:
"И разгласити свима: Растудије босански и Радомир и Дражило и Толко и Тврдош и сви који се називају хришћани и хришћанице а не клањају се светим иконама и крсту часному, да буду проклети."
— Синод Српске православне цркве[1]
Многи истраживачи поистовећују Растудија са Аристодијем, који, осуђен од католичке цркве и протеран из Далмације, налази уточиште у Босни бана Кулина.[2] Према католичким изворима, у Задру је у 12. веку било много „јеретика“. Ту су, међу осталима, била и двојица далматинских патарена, браћа Аристодије и Матеја, синови Грка Зоровавела, који се у другој половини 12. века у Задар доселио из Апулије. Они су од своје младости били задарски грађани, а зна се да су били "вјешти латинској и славенској књизи". Аристодије и Матеја касније прелазе у Сплит, где се спомињу као предводници патаренског покрета, који окупљаја мноштво грађана. Али, у град убрзо стиже и сплитски надбискуп Бернард, који започиње прогон јеретика. Сплитски патарени бивају протерани из града, а сва њихова имовина заплењена. Прогнани далматински хришћани проналазе уточиште у Босни, где их бан Кулин срдачно прима.
"Дознали смо да је племенити муж босански бан Кулин, кад је недавно наш брат сплитски надбискуп знатан број јеретика истјерао из Сплита и Трогира, дао њима не само сигурно скровиште него и очиту заштиту, а њиховој неваљалштини дао своју земљу и самога себе те им указао пажњу као католицима, чак и више него католицима називајући их хришћанима"
— Папа Иноћентије III у писму угарском краљу Емерику 11. октобра 1200.
У време дједа Растудија, на западу се говори о постојању антипапе на Балкану. У писму кардинала Конрада, папиног легата за Француску, којим сазива француске бискупе на синод 1223. године, поглавар Цркве босанске сматра се антипапом западноевропских јеретика, којем албижани одлазе по савете и усвајају његове назоре. Још се каже да је он именовао свог изасланика Вартоломеја од Каркасона као епископа Ажана.[3] Енглески историчар Роџер де Вендовер (Roger de Wendover) 1236. такође говори о јеретичком папи у Босни.[4]
Претпоставља се да Аристодије, односно Растудије, након преласка у Босну постаје уважени поглавар босанских хришћана, познат као Дјед Растудије, који у служби бана Кулина остаје све до своје смрти, која се приближно датира око 1230. године по Христу.
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Наведено према: Миодраг М. Петровић: Помен богумила - бабуна у законоправилу светога Саве и „Црква босанска“, Београд, 1995. године
- ^ Милан Будимир, Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.
- ^ „Christian Dualist Heresies in the Byzantine World C.650-C.1450” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 05. 12. 2019. г. Приступљено 06. 01. 2008.
- ^ Јосип Врандечић, Црква босанска и црква далматинска: Средњовјековна хереза у Далмацији
