Пређи на садржај

Франсоа Бозизе

С Википедије, слободне енциклопедије
Франсоа Бозизе
Лични подаци
Датум рођења(1946-10-14)14. октобар 1946. (78 год.)
Место рођењаМуила, Француска Екваторијална Африка
Професијавојно лице, политичар
4. председник Централноафричке Републике
15. март 2003 — 24. март 2013.
ПретходникАнж-Феликс Патасе
НаследникМишел Џотодија

Франсоа Бозизе (фр. François Bozizé; Муила, 14. октобар 1946) је политичар и бивши председник Централноафричке Републике од 2003. до 2013. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1946. године у месту Муила, данашњи Габон, у народу Гбаје. Завршио је факултет за официре у централноафричкој провинцији Буар[1]. До 1969. је постао виши поручник, а 1975. капетан[1]. Цар Жан-Бедел Бокаса га је 1978. унапредио у чин бригадног генерала[1], јер је истукао француског неопуномоћеног официра, који се није прикладно односио према Бокаси.[2][3] Након што је Бокаса срушен с власти 1979, Бозизе је у Даковој влади постао министар одбране[1]. У наредној влади Колингбе, био је министар за информације.

Био је учесник пропалог пуча Анж-Феликса Патасе 1982.[4], па је побегао из земље са још 100 официра. Током егзила је боравио у Француској[5] Био је ухапшен у Бенину 1989. и затворен. Осуђен је због учешћа у пучу, али је помилован 24. септембра 1991. и пуштен 1. децембра[1][6] После тога се вратио у Француску и тамо живео још две године.

Током распада Источног блока, на владу Централноафричке Републике вршен је притисак да покрене демократизацију политичке климе у земљи. У међувремену је Патасе 1993. године победио на председничким изборима. Бозизе се вратио у ЦАР и остао Патасин поборник, а овај га је унапредио у шефа оружаних снага.

Након покушаја пуча 2001.[7], Патасе је постао неповерљив према Бозизеу и сменио га с функције шефа оружаних снага. Бозизе је касније успешно измакао његовим снагама и побегао у Чад[8][9] Од тамо је наставио да командује побуњеницима у борби против Патасиних снага.

Бозизеове трупе освојиле су главни град Банги 15. марта 2003, што је означило његову победу у рату.[10] Патасе је отишао у егзил у Камерун, а затим у Того. Бозизе је изабран за председника тек на изборима 2005[11], а поново је победио и 2011. године.

Сукоб 2012-'13.

[уреди | уреди извор]

Крајем 2012. године, побуњеничка коалиција под именом Селека покренула је рат против Бозизеове владе. Бозизе је замолио Французе за помоћ у сламању побуне, али су га одбили. Примирје је потписано 11. јануара 2013, а Бозизе је пристао да на место премијера постави опозиционара Николаса Тјангаја[12].

Међутим, побуњеници су се поновно дигли на оружје 22. марта 2013, оптужујући Бозизеа да је прекршио услове мировног споразума. Побуњеничке снаге су 24. марта 2013. продрле у главни град и заузеле главне институције, укључујући и председничку палату. Бозизе и његова породица склонили су се у суседни ДР Конго[13], након чега им је дозвољен привремени азил у Јаундеу, главном граду Камеруна.[14]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д „Bozize to contest presidency as an independent candidate”, IRIN, 13. 12. 2004, Приступљено 19. 1. 2013 
  2. ^ Titley 1997, стр. 44
  3. ^ Kalck 2005, стр. 33
  4. ^ Kalck 2005, стр. 8
  5. ^ Kalck 2005, стр. xl
  6. ^ Group 2004, стр. 1049.
  7. ^ "Situation “confused” after apparent coup attempt", IRIN, 28 May 2001.
  8. ^ "Regional efforts underway to calm tensions", IRIN, 28.11. 2001.
  9. ^ Mehler 2005, стр. 146
  10. ^ "Rebel leader seizes power, suspends constitution", IRIN, 17 March 2003.
  11. ^ "Incumbent wins presidency", IRIN, 24.5. 2005.
  12. ^ Patrick Fort, "Tiangaye named Central African PM, says 'hard work' begins", Agence France-Presse, 17 January 2013.
  13. ^ „Central African Republic capital falls to rebels, Bozizé flees”. Reuters. 24. 3. 2013. Архивирано из оригинала 24. 03. 2013. г. Приступљено 24. 3. 2013. 
  14. ^ „CAR president seeks refuge in Cameroon - Africa”. Al Jazeera English. 25. 3. 2013. Приступљено 17. 4. 2013. 

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Group, Taylor & Francis (2004). Europa World Year. Taylor & Francis. стр. 1049. ISBN 978-1-85743-254-1. 
  • Kalck, Pierre (2005). Historical Dictionary of the Central African Republic (3rd English изд.). Lanham, Maryland: The Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-4913-6. 
  • Mehler, Andreas (2005). „The Shaky Foundations, Adverse Circumstances, and Limited Achievements of Democratic Transition in the Central African Republic”. Ур.: Villalón, Leonardo Alfonso; VonDoepp, Peter. The Fate of Africa's Democratic Experiments: Elites and Institutions. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. стр. 126—152. ISBN 978-0-253-34575-2. OCLC 57414663. 
  • Titley, Brian (1997). Dark Age: The Political Odyssey of Emperor Bokassa. Montreal: McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-1602-1. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франсоа_Бозизе&oldid=28803326”