Sergej Rahmanjinov
Sergej Vasiljevič Rahmanjinov (рус. Сергей Васильевич Рахманинов, Semjonovo, 1.4. 1873. - Beverly Hills, 28.3. 1943.) je bio ruski pijanista, dirigent i kompozitor.
Rahmanjinov, smatran od mnogih najvećim pijanistom čitavog XX veka[1], posedovao je legendarne tehničke mogućnosti i osećaj za ritam - njegovi dugački prsti su pokrivali 13 intervala na klavijaturi (raspon od 30 centimetara). Kao kompozitor stvorio je, između ostalog, četiri klavirska koncerta, tri simfonije, dve klavirske sonate, tri opere, 24 preludija, više horskih dela, rapsodiju na temu Paganinija.Većina njegovih dela je u stilu poznog romantizma srodno Čajkovskom ali i pod očitim uticajem Šopena i Lista.
Rođen je u Semjonovu, blizu Novgoroda u severo-zapadnoj Rusiji, u imućnoj porodici. Roditelji su od mladog Sergeja očekivali nastavak već uhodane vojne karijere. Otac mu je, naime, bio oficir, a majka generalova kći, tako da je Sergeju, već po inerciji, bilo predviđeno visoko mesto u vojnoj hijerarhiji. Njegovi roditelji su bili pijanisti amateri, a svoje prve časove klavira dobio je od svoje majke na njihovom imanju u Onjegu. Roditelji ipak nisu primetili izuzetan talenat koji je posedovao mladi Sergej.
Zbog finansijskih poteškoća, porodica se preselila u Sankt Peterburg gde je Sergej pohađao Konzervatorijum, pre nego što je prešao u Moskvu, gde su mu učitelji klavira bili Nikolaj Zverev i Aleksandar Siloti. Moskovski život s proslavljenim Zverevom nije bio lak, jer je stari mentor imao čelični karakter, a svoju gotovo vojničku disciplinu, je praktikovao na svojim učenicima.
Već u svojim ranim godinama pokazao je veliku veštinu i u komponovanju. Dok je još uvek bio na studijama, napisao je operu iz jednog čina - Aleko (za koju je nagrađen zlatnom medaljom za kompoziciju), svoj prvi koncert za klavir i svoj čuveni Preludijum u c-molu. Rahmanjinov je Zverevu poverio svoju želju da komponuje više, tražeći posebnu sobu gde bi mogao da komponuje u miru i tišini, ali je Zverev videći u njemu samo pijanistu, prekinuo svoje veze sa njim. Tišina na relaciji Rahmanjinov-Zverev je trajala pune tri godine. Međutim, nakon velikog uspeha Aleka, Zverev ga je prihvatio kao pijanistu i kompozitora. Prva ozbiljnija dela za klavir je komponovao i izveo kao učenik kod Zvereva dok je imao trinaest godina. Godine 1892, sa devetnaest godina, završio je svoj Koncert za klavir No. 1 (Op. 1, 1891) kojeg je preradio 1917.
Rahmanjinova Simfonija No. 1 (Op. 13, 1896) imala je svoju premijeru 27. marta 1897. godine, ali je bila uništena kritikama. Ovaj očajan prijem svog dela, zajedno sa stresom kojeg je izazvalo protivljenje Crkve njegovoj ženidbi sa svojom rođakom Natalijom Satinom, dovela je Rahmanjinova do nervnog sloma.
Tokom narednih godina veoma malo je stvarao, sve dok nije krenuo na časove autosugestivne terapije koje je držao psiholog Nikolaj Dal. Ubrzo je povratio svoje samopouzdanje i stvorio delo koje je posvetio Dr. Dalu - Koncert za klavir No. 2 (Op. 18, 1900-01), melodiju koja jednostavno ostavlja bez daha. Delo je veoma dobro primljeno na premijeri na kojoj je Rahmanjinov bio solista i do danas je ostalo kao jedno od njegovih najpopularnijih kompozicija.
Posle godina proganjanja, konačno mu je, 1902. dozvoljeno da se oženi Natalijom, a njihovm braku koji je trajao do kompozitorove smrti, dobili su dvoje dece. Posle nekoliko uspešnih nastupa u svojstvu dirigenta, 1904. godine mu je ponuđen posao dirigenta u Boljšoj teatru, koji je zbog političkih razloga morao da napusti dve godine kasnije. Zatim se, 1908. preselio u Italiju, a kasnije i u Nemačku, čekajući da se politička situacija u Rusiji normalizuje. U to vreme je napisao i svoju bravuru - Koncert za klavir No. 3 (Op. 30, 1909.), putovao je dosta po svetu i dirigovao u brojnim respektabilnim teatarskim kućama.
Svoju prvu turneju u Sjedinim Američkim Državama, kao pijanista, je imao tokom 1909. godine, a ova veoma uspešna turneja ga je učinila popularnom ličnošću u Americi. Nakon Oktobarske revolucije iz 1917, koja je značila kraj stare Rusije, Rahmanjinov je, poput mnogih drugih ruskih umetnika, zajedno sa svojom porodicom zauvek napustio svoju otadžbinu.
Emigracijom u Ameriku 1918. godine, započeo je novi period njegovog života i stvaranja, u kome je kompozitorska aktivnost ostala, nažalost, tek u drugom planu, delom zbog toga što je morao držati veliki broj koncerata kako bi izdržavao porodicu, a delom i zbog nostalgije za rodnim krajom. Pad u stvaralaštvu Rahmanjinova je bio značajan. Između 1892. i 1917. (za vreme života u Rusiji) napisao je 39 kompozicija, dok je u periodu između 1918. i njegove smrti 1943, živeći u SAD, završio samo 6 dela.
Kako su godine prolazile, bio je sve više melanholičniji i svesniji činjenice da se više nikada neće vratiti u svoju voljenu otadžbinu. Mnogi koji su ga poznavali, kasnije su ga opisivali kao najtužnijeg čoveka koga su ikada znali. Uprkos tome, njegova Rapsodija na temu Paganinija, danas jedno od njegovih najpoznatijih dela, je napisano u to doba (1934.) u Švajcarskoj.
Rahmanjinov i njegova žena postali su američki državljani 1.februara, 1943. Njegov poslednji koncert koji je održan 17.februara, 1943. na Univerzitetu u Tenesiju, proročki je sadržao Šopenovu sonatu u kojoj je čuveni posmrtni marš.
Rahmanjinov je umro 28. marta 1943. godine na Bevrli Hilsu u Kaliforniji, nekoliko dana pre svog 70-og rođendana. Sahranjen je u Njujorku.
Pored brojnih klavirskih komada i kamerne muzike pisane za klavir, brojnih simfonijskih dela, sve do operskih i duhovnih, pažnju posebno zaslužuju i često se u svetu i integralno izvode - njegova četiri klavirska koncerta i jedna koncertna rapsodija na Paganinijevu temu za klavir i orkestar. Ova je dela Rahmanjinov stavarao praktično tokom celog svog stvaralačkog veka.
Koncert za klavir i orkestar No. 2 u c - molu (Op. 18, 1901.), svakako je najpopularnije majstorovo delo u ovom muzičkom rodu. Na koncertima u svetu, najčešće se izvodi. Komponovan je u najlepšem periodu Rahmanjinovog života i rada i obiluje bogatstvom muzičkih ideja, za koje je karakteristčno da se kreću, takoreći meditiraju oko jedne melodijske osnove, često i oko jedne osnovne note. Ovakav meditativan način muzičkog stvaranja, posebno će karakterisati tri kasnije majstorove opsežne, jednosatne simfonije. Tri stava Koncerta (Moderato, Adagio sostenuto, Allegro scherzando) obrazuju celinu trajanja 34 minuta.
“Šest muzičkih trenutaka” (Op. 16, 1896.), svojevrsnu svitu kontrastnih karakternih studija u kojima do punoga izražaja dolazi autorova nepresušna melodijska i harmonijska invencija, Rahmanjinov je komponovao 1896. u 23. godini. Ovaj majstorski ciklus napisan je u razdoblju između nastanka Prve simfonije u d-molu (1895.) i njene neslavno propale premijere održane pod dirigentskim vođstvom Aleksandra Glazunova (Sankt Peterburg, 1897.), koja je mladog kompozitora gurnula u duboku stvaralačku krizu. Premda svojim žanrovski određenim nazivom ova prelepa Rahmanjinovljeva klavirska partitura priziva u sećanje istovetno naslovljen ciklus Franca Šuberta (Moments musicaux, D. 780), ono što je zajedničko tim dvema partiturama jedino je njihova nominalna istovetnost. Za razliku od Šuberta, ovde su posredi raznolikije i snažnije kontrasne kompozicije sa mnogo visokih tehničkih zahteva. Raznovrsnost tonske topline u ovom izvanrednom ciklusu seže od široko razvijenog intimizma, gotovo nokturalno zasnovanog trećeg dela (Andante cantabile u h-molu) sve do zasićene tonske bujice četvrtog dela (Presto u e-molu), koji je dramatski napet, olujni ugođaj, s brzim pasažima najpre u desnoj a zatim u obe ruke. Temu koja izražajno postaje sve snažnijom karakteriše punktiran uzmah pre svakoga skoka. Nezaustavljiv porast sloga logično dovodi do završne eksplozije. U ovom ciklusu više nema baš ni jednog momenta salonske muzike, čime su - ponekad bile opterećene njegove kompozicije. Nastavljajući, na njemu posebno dragocenim kompozitorskim iskustvima Šumana i Šopena, mladi Rahmanjinov upravo u ovoj partituri na inventivan i osoben način bitno produbljuje izražajnost svoje klavirske muzike, koja će kroz samo nekoliko godina dostignuti vrhunac u majstorskim ciklusima Deset preludija (Op. 23, 1901.-1903.) i Trinaest preludija (Op. 32 ,1910.).
U svakom, od ova dva ciklusa (Op.23 i Op. 32.), se nižu, po načelu kontrasta, poređane lirske i dramske situacije, tehnički ili muzikalno zahtevniji doživljaji, koji na neki čudan način ipak svi proizlaze iz sličnog melodijsko-harmonijskog jezgra. Četvrti preludijum iz Op. 23, u d-duru (Andante cantabile) je lagana, melodiozna meditacija sa zanimljivim višeglasnim kontrapunktom u desnoj ruci. Unutar harmonijskog tkiva pritom dolazi do neprestanog zamućivanja i bistrenja osnovnog tonaliteta. Sedmi preludijum (takođe iz Op.23), u c-molu (Allegro) uporno je tonsko talasanje iz kojeg postupno izbijaju melodijski obrisi. U strukturalnom pogledu to je pandan Ravelovom zvučnom svetu.
Napisao je tri simfonije od kojih se Prva simfonija u d-molu (Op. 13, 1895.) koja je doživela veliki neuspeh na svojoj premijeri, danas smatra njegovom najboljom. Prepuna je mladalačkog entuzijazma, uzvišenih melodija, pokazuje početak njegove opsesije ruskim pravoslavnim pesmama, motivsko korišćenje zvona. Druga simfonija u e-molu (Op.27, 1908.) i Treća simfonija (Op. 44, 1937.) su bile mnogo popularnije. Njegova Druga simfonija se satoji od četiri stava (Largo - Allegro moderato, Allegro molto, Adagio, Allegro vivace) koja su prožeta dramatičnim sekvencama koje se indentifikuju sa ruskom simfonijskom tradicijom, zasnovanom od njegovih romantičarskih prethodnika, koji naglašavaju motiv i neprekidni, prelepi tok melodije.
Rahmanjinov je napisao dva velika horska dela : Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog (Op. 31, 1910.) delo simfonijskih proporcija koje je napisao za manje od tri nedelje i Svenoćno bdenje (Op. 37, 1915.), koje je veoma dobro prihvaćeno od strane publike i kritike, a samom Rahmanjinovu je to bilo jedno od svoja dva omiljena dela. Njegovo drugo omiljeno delo jesu Zvona (Op. 35), delo pisano za hor i orkestar, zasnovano na istoimenoj poemi Edgara Alana Poa.
Njegova kamerna muzika obuhvata Elegični trio (Op. 9, 1893.), klavirski trio napisan u sećanje na Čajkovskog i sastoji se iz tri stava (Moderato, Quasi variazione, Allegro risoluto). Takođe, dobro je poznata i Sonata za čelo i klavir (Op. 19, 1901.) , koju je posvetio svom prijatelju, vrsnom violončelisti Brandukovu i koje otkriva njegovo neobično detaljno znanje o ekspresivnim kvalitetima violončela, ali i klavira; jer se klavir u većini taktova ne ponaša kao podređeni, već katkad i dominantni partner.
Mada Rahmanjinov nije prvenstveno poznat kao operski kompozitor (napisao je svega tri opere), ipak se svi slažu da je u partiturama njegovih opera postigao jedan zavidni vrhunac. Naročito to važi za Aleko koju je voleo Čajkovski i najčešće je, zbog strukturalnih sličnosti upoređivao s Leonkavalovom Kavalerijom rustikanom. Rahmanjinov je za temu uzeo poemu Aleksandra Puškina Cigani. Aleko, mladić koji na strasan i uverljiv način pokazuje želju za jednim nesputanim životom i slobodnom ljubavlju, stradaće kada tim načelima pridruži gorljivu posesivnost. Ali, Rahmanjinov će ga i tada slikati s velikim simpatijama, dajući u Aleku po prvi put veliki zamah svom melodijskom stilu i sjajno orkestriravši ovu "jednočinku".
Ovaj kolosalni pijanista najradije je svirao muziku Frederika Šopena, Franca Lista i Roberta Šumana, a s izuzetkom Drugog klavirskog koncerta sasvim retko je izvodio svoja dela. Uvek je govorio da su mu svoje kompozicije previše duge; često ih je skraćivao pa je šta-više i drugim pijanistima govorio da učine isto.
- ↑ Jean-Pierre Thiollet, 88 notes pour piano solo, "Solo nec plus ultra", Neva Editions, 2015, p.50. ISBN 978 2 3505 5192 0.
- Udruženje Rahmanjinov
- Rachmaninoff.co.uk Arhivirano 2006-06-10 na Wayback Machine-u: Istraživanje života i dela ruskog kompozitora, pijaniste i dirigenta Sergeja Rahmanjinova
