Силбо Гомеро
| Силбо Гомеро | |
|---|---|
 | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Шпанија |
| Светска баштина Унеска | |
| Листа уписа | Унеско |
| Унеско ознака | Репрезентативна листа нематеријалног културног наслеђа човечанства |
| Датум уписа | 2009. (4. седница) |
| Локација уписа | 00172 |
Силбо Гомеро (шпански Silbo Gomero у преводу „гомерска звиждаљка“), познат и као силбо („звиждаљка“), је звиждући језик којим говоре становници канарског острва Гомера да би комуницирали кроз дубоке клисуре и уске долине који доминирају целим острвом. Омогућио је размену порука на удаљености до 5 километара.[1] Силбо Гомеро се углавном користио у околностима јавне комуникације, као што су позивнице за догађаје или јавно информисање.[2] Говорник Силбо Гомера понекад се на шпанском назива силбадор („звиждач“).
Преношен вековима са учитеља на ученика, то је једини звиждући језик на свету који је у потпуности развијен и који се практикује у великој заједници (више од 22.000 становника). Језик звиждука замењује сваки самогласник или сугласник звуком звиждука. Два различита звиждука замењују пет шпанских самогласника, а постоје четири звиждука за сугласнике. Звиждуци се могу разликовати према висини и да ли су испрекидани или континуирани. Уз вежбу, звиждачи могу пренети било коју поруку. Силбо Гомеро, који се учи у школама од 1999. године, разумеју скоро сви острвљани.[3]
Унеско је овај језик 2009. године, уписао на своју репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[3]
Историја
[уреди | уреди извор]
Мало се зна о оригиналном гуанчи језику или језицима Канара, али се претпоставља да је њихов фонолошки систем морао бити довољно једноставан да омогући ефикасан језик звиждања.[4] Звиждући језик који су користили првобитни становници острва Гуанчи, постојао је пре доласка шпанских досељеника, а такође се говорио и на острвима Јеро, Тенерифе и Гран Канарија. Силбо је прилагођен шпанском током шпанског насељавања у 16. веку и њиме се нашироко говорило до 17. века. Године 1976. силбо је једва постојао на Јеру, где је цветао крајем 19. века.[5]
Употреба језика је опала током педесетих година двадесетог века. Један од фактора био је економски пад, који је приморао многе говорнике да се одселе у потрази за бољим пословима.[6] Технолошки развој и употреба телефона играли су велику улогу у смањењу практичности и корисности језика. Силбо је опстао захваљујући његовој улози у савладавању удаљености и терена, као и лакоћи са којом су га учили изворни говорници.[5] У периоду од шездестих до осамдесетих година двадесетог века, многи људи су се окренули од пољопривреде и многе породице средње класе нису хтеле да њихова деца говоре језик који је био негативно повезан са сеоским становништвом.
Крајем деведесетих, почели су напори за ревитализацију језика и покренуте су многе иницијативе унутар заједнице. До 1999. године, ревитализација Силбо Гомера је подстакнута образовном политиком и другим законодавним мерама. Сада има званичну заштиту као пример нематеријалног културног наслеђа.
Говорници
[уреди | уреди извор]Већина становника Гомера говори Силбо Гомеро, а неке локалне варијације указују на порекло говорника. Како је наведено у извештају Унеска из 2009. године, сви људи који живе на Гомери разумеју језик, али само они рођени пре 1950. године и млађе генерације које су похађале школу од 1999. могу да „говоре“ језик.[3] Они који су рођени пре 1950. године учили су језик од старијих у својим домовима, а они који су похађали или похађају школу од 1999. године језик су учили формално у школи. Они који су рођени између 1950. и 1980. године, разумеју језик, али не могу да га говоре, јер се језик слабо користио и негативно гледао.[3]
Ревитализација
[уреди | уреди извор]Када је овај начин комуникације био угрожен крајем 20. века, покренути су напори за ревитализацију и на нивоу заједнице и на нивоу владе. Комбинација иницијатива заједнице Гомера и политике коју су спроводиле власти, довела је до ревитализације и одржавања Силбо Гомера као културног добра. Ове напоре ревитализације је Унеско добро документовао као део поступка за избор Репрезентативне листе нематеријалног културног наслеђа човечанства за 2009. годину.[3]
Иницијативе заједнице
[уреди | уреди извор]У покушају да сачувају Силбо Гомеро за омладину на острву, стручни звиждачи су тражили овлашћење, што им је омогућило да предају језик на бесплатној и добровољној основи у наменском центру. Ова иницијатива старијих острвљана наишла је на охрабрујуће реакције, а удружења родитеља и наставника ју је проширило на све школе.
Владине иницијативе
[уреди | уреди извор]Дана 26. јуна 1997. [3] Парламент Канарских острва одобрио је предлог којим се позива влада да укључи Силбо Гомеро као део школског програма. Силбо Гомеро је од јула 1999. године, постао обавезан предмет у основном и средњем образовању. Покрајинска влада је подржала његову имплементацију, као и успостављање формализованог наставног плана и програма Силбо Гомера кроз публикацију El Silbo Gomero, Materiales didácticos(Образовни материјали о Силбо Гомеру).
Поред обавезног учења Силбо Гомера на основном и средњем нивоу, основана је Острвска школа Силбо Гомеро за ученике после средње школе који желе да наставе да се школују у Силбо Гомеру док не постану акредитовани професионални инструктори. Ученици Острвске школе раде на томе да постану способни да подучавају Силбо Гомеро не само своје суграђане, већ и туристе који посећују Гомеру. Ово олакшава одрживост ревитализације и такође и одржавање језика.
Након тога, Министарство просвете, Универзитети културе и спорта Канарских острва израдили су план обуке особља како би се обезбедило да старије стручне звиждаче у блиској будућности могу заменити квалификовани стручни наставници са релевантним дипломама. Ово је укључивало одржавање обуке о познавању и подучавању Силба Гомера. План обуке је покренут 2007. године, уз учешће 18 наставника.[3]
Поред спровођења образовне политике, власти су настојале да ојачају корпус Силбо Гомера развијањем пројекта за дигитализацију целокупног снимљеног аудио материјала. Направљена је и локална, национална и светска дистрибуција документарних филмова о Силбу Гомеру. Влада је такође подигла статус Силбо Гомера одабиром Националног савета за историјско наслеђе да представља Шпанију у номинацијама за укључивање на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства 2009. године.
Културна баштина
[уреди | уреди извор]Чланови Гомеранске заједнице цене Силбо Гомеро као део идентитета острва и користе језик звиждања у традиционалним ритуалима и свечаностима на острву. То укључује "бајаде", процесије посвећене Богородици или свецима заштитницима заједнице.
Дана 15. марта 1999. године, [3] Силбо Гомеро је проглашен делом историјско—етнографског наслеђа Канарских острва. Покренута је годишња прослава „Школских сусрета са Силбом Гомером“ у Гомери. Споменик Силбо Гомеру је постављен 2005. године у Националном парку Гарахонај.
Туризам
[уреди | уреди извор]
Силбо Гомеро не користе само становници Гомера. Посетиоци острва такође имају прилику да чују звиждући језик у ресторанима који туристима пружају демонстрације звиждања. Министар туризма острва Гомера, Фернандо Мендез, изјавио је да је звиждање од суштинског значаја за туризам острва.[6]
Карактеристике
[уреди | уреди извор]
Према различитим студијама, Силбо Гомеро језик има између 2 [3] и 4 [7][8][9]самогласника и између 4[3] и 10[7][10] сугласника. Језик је звиждани облик дијалекта канарског шпанског.[11] Силбо сваки самогласник или сугласник замењује звуком звиждука. Звиждуци се разликују према висини и континуитету. Као и код других звижданих облика нетоналних језика, Силбо задржава приближну артикулацију обичног говора, тако да се „варијације у боји говора појављују под маском варијација висине тона“.
Силбо Гомеро је сложен језик за учење, са својим техникама звиждања које захтевају физичку прецизност, и снагом делова тела који се користе у механизму језика, који се може стећи само вежбањем. Силбо Гомеро користи језик, усне и руке корисника, што се у великој мери разликује од конвенционалног језика, који користи усну шупљину за мешање и контраст неколико акустичних фреквенција. Механизам звиждука је, насупрот томе, ограничен на само емитовање једног основног тона између 1.000 и 3.000 херца. Физичка прецизност зависи од вештине звиждача који може да мења фреквенције различитим брзинама и да покрене и заустави производњу звучних таласа. Ова техника се преноси у заједници Гомера, са непромењеним наставним методама које датирају из касног деветнаестог века.[3]Иста висина може представљати много звукова, тако да има много мање фонема од шпанског. То значи да комуникација у Силбу понекад може бити двосмислена. Контекст и одговарајући избор речи су стога важни за ефективну комуникацију.[12]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Busnel, R.G.; Classe, A. (1976). Whistled Languages. Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-07713-0.
- ^ Racoma, Bernadine (11. 2. 2014). „Silbo Gomero: The Whistled Language”. Приступљено 10. 10. 2014.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Whistled language of the island of La Gomera (Canary Islands), the Silbo Gomero”. unesco.org. Приступљено 27. 6. 2022.
- ^ Busnel, Classe, pp 9–10
- ^ а б Busnel, Classe, p 8
- ^ а б „Silbo Gomero: A whistling language revived”. BBC News. 11. 1. 2013. Приступљено 3. 10. 2014.
- ^ а б Meyer, J. (2005). „Description typologique et intelligibilité des langues sifflées: approche linguistique et bioacoustique”. Ph.D thesis. Université Lyon 2.
- ^ Meyer, J. (2008). „Typology and acoustic strategies of whistled languages: Phonetic comparison and perceptual cues of whistled vowels”. Journal of the International Phonetic Association. 38 (1): 69—94. S2CID 55852067. doi:10.1017/S0025100308003277.
- ^ Trujillo, R.; et al. (2005). EL SILBO GOMERO. Materiales didácticos. Canary Islands: Consejería De Educación, Cultura y Deportes Del Gobierno De Canarias. ISBN 978-84-689-2610-0.
- ^ Rialland, A. (2005). „Phonological and phonetic aspects of whistled languages”. Phonology. 22 (2): 237—271. CiteSeerX 10.1.1.484.4384
. S2CID 18615779. doi:10.1017/S0952675705000552.
- ^ Busnel, Classe, p54 ff
- ^ Pereira, Diana (18. 7. 201). „Silbo Gomero, a language of whistles”. Архивирано из оригинала 08. 12. 2014. г. Приступљено 10. 10. 2014.
