Пређи на садржај

Virusne hemoragijske groznice

С Википедије, слободне енциклопедије
Virusne hemoragijske groznice
Lečenje obolelih od Ebole u jednoj bolnici u Ugandi
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostinfektologija

Virusne hemoragijske groznice (VHG) svrstavaju se u grupa bolesti čiji uzročnici su RNK virusi sa omotačem, koji pripadaju familijama Filo, Arena, F1avi i Bunya virusa.[1][2][3]. Generalno, termin „virusna hemoragijska groznica” se koristi da bi opisao ozbiljan multisistemski sindrom (sa brojnim promenama u više organa u složenom organskom sistemu u telu bolesnika). Karakteristično, ukupni vaskularni sistem je oštećen, a sposobnost tela da se reguliše je oštećena. Ovi simptomi su često praćeni krvarenjem (krvarenje); Međutim, krvarenje je retko opasno po život. Iako neke vrste hemoragične groznice mogu uzrokovati relativno blagi bolesti, mnogi od ovih virusa uzrokuju ozbiljnu, životno opasnu bolest.

Svi oblici hemoragijskih groznica, po čemu su i dobili naziv, uzrokuju povišenu telesnu temperaturu i poremećaje u celokupnom vaskularnom sistemu sa pratećim krvarenjem (koje je je retko opasno po život), što sve rezultuje simptomima izražene groznice i šoka. Delujući na sistem za zgrušavanje krvi, ovi virusi izazivaju vaskularne lezije i time pokreću imunološke procese, koji posledično razvijaju krvarenje prvo iz nosa i desni a potom i iz drugih mesta u telu.

Hemoragijske groznice spadaju u retka oboljenja. Iako neke vrste hemoragijskih groznica mogu uzrokovati relativno blaži oblik bolesti, mnogi od ovih virusa uzrokuju ozbiljnu, po život opasnu bolest, čija smrtnost može biti i do 90%.

Zbog sve veće opasnosti od bioterorizma, ovi veoma zaraznI i potencijalno smrtonosni virusi su sve veći problem u svetu.

MKB10 (A90-A99) Virusne groznice prenesene zglavkarima i hemoragijske groznice

[уреди | уреди извор]

Prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti virusne hemoragijske groznice razvrstavaju se na sledeći način:

  • A90 — Denga(groznica) (klasična denga)
  • A91 — Denga hemoragijska groznica
  • A92 — Ostale virusne groznice koje prenose komarci
  • A93 — Druge arbovirusne groznice, nesvrstane na drugom mestu
  • A94 — Nespecifične arbovirusne groznice
  • A95 — Žuta groznica
  • A96 — Hemoragijska groznica uzrokovana arenavirusima
  • A97 — —
  • A98 — Druge virusne hemoragijske groznice, nesvrstane na drugom mestu
  • A99 — Nespecifične virusne hemoragijske groznice

Epidemiologija

[уреди | уреди извор]
Globalna epidemija Denga grozniced 2019-2020)

Učestalost na globalnom nivou

[уреди | уреди извор]

Arenaviridae, uključujući Guanarito (Venecuelanski HF), Junin (Argentinski HF), Machupo (Bolivijski HF), Sabia (Brazilski HF) i Lassa virusi, nalaze se širom Južne Amerike, posebno u argentinskim pampama, Boliviji, Venecueli i ruralnom Brazilu blizu Sao Paula. Virus Chapare je nedavno identifikovan u Boliviji.[4] Nedavno je identifikovan novi arenavirus kod 5 pacijenata u južnoj Africi.[тражи се извор] Arenaviridae se takođe nalaze u zapadnoj Africi (npr Lassa u Nigeriji, Sijera Leone, Gvineja, Liberija i Mali).[5]

Hronična infekcija malih glodara na glavi čini seoskim stanovništvom i farmerima najčešće zaraženim, sa jakom sezonskom dominacijom za pad. U Argentini, poljoprivrednici su nesrazmerno zaraženi. U Boliviji, glodari mogu napasti gradove i izazvati epidemije.

U zapadnoj Africi, Lasa groznica se širi na ljude kada su zaraženi glodari onemogućeni da se hrane, kao i izloženosti od osobe do osobe. Trenutno, infekcija Lasa groznice se javljaju u zapadnoj Africi.

Bunyaviridae izazivači Krimske Kongo hemoragijske groznica (skraćeno CCHF), groznica doline Rift (skraćeno RVF) se javljaju širom Afrike, na Bliskom istoku, na Balkanu,[6][7][8] južnoj Rusiji i zapadnoj Kini.[9][10] CCHF ima najširu geografsku distribuciju infekcija i sve više se javlja u Evropi,[11][12][13] i Turskoj.[14]

Mortalitet/Morbiditet

[уреди | уреди извор]
  • Ebola i Marburg groznica se smatraju najtežim virusnim hemoragičnim bolestima, sa stopom mortaliteta od 25-100%. Stopa infekcije je visoka, naročito za podtip Zair virusa Ebole. Tokom trudnoće, infekcija Ebole je bila u načelu fatalna.
  • Južnoamerički hanta virus ima koeficijent infekcije više od 50% kod onih koji su izloženi infekciji. Stopa smrtnosti je 15-30%.
  • Lasa groznica je blaža infekcija, sa stopom smrtnosti od 2-15%, i verovatno je mnogo češća nego što je prepoznata.
  • Oko 1% osoba izloženih virusu, izazivaču groznica doline Rift, se inficira, ali stopa smrtnosti zaraženih osoba iznosi 50%.
  • Krimska kongo hemoragijska groznica ima stopu infekcije od 20-100% i stopu smrtnosti od 15-30%.

Rasne razlike

[уреди | уреди извор]

Nijedna rasa nije u većem riziku od virusnih hemoragijskih groznica.

Polne razlike

[уреди | уреди извор]

Nisu utvrđene poznata polne razlike, osim ako to ne diktira profesionalna izloženost.

Starosne razlike

[уреди | уреди извор]

Osobe svih uzrasta podjednako su izložene bolestima, iako je osjetljivost u endemskim regionima često najviša kod male dece.

Spisak epidemija virusnih hemoragijskih groznica od 16. do 21. veka

[уреди | уреди извор]
Broj umrlih (procena) Lokacija Godina Komnetar Bolest Izvori
5-15 милиона (80% становништва) Meksiko 1545-1548 Mišja groznica [15][16][17]
Južna Amerika 1648 Žuta groznica
Trinaest kolonija 1690 Njujork Žuta groznica
Španija 1730 Kadiz Žuta groznica
Španija 1778 Kadiz Denga
SAD 1793–1798 Žuta groznica
Španija 1800–1803 Žuta groznica [18]
SAD 1803 Njujork Žuta groznica
SAD 1820–1823 Žuta groznica
Španija 1821 Barselona Žuta groznica [19]
SAD 1841 Žuta groznica
SAD 1847 Nju Orleans Žuta groznica
SAD 1850 Žuta groznica
SAD 1852 Nju Orleans Žuta groznica
SAD 1855 Žuta groznica
Portugalija 1857 Lisabon Žuta groznica
Argentina 1852–1871 Buenos Ajres Žuta groznica [20]
Srednja Amerika 2000 Denga [21]
Indonezija 2004 Denga
Sudan 2004 Ebola
Mali 2005 Žuta groznica [22]
19 Singapur 2005 Denga
50+ Indija 2006 Denga [23]
50+ Pakistan 2006 Denga
Filipini 2006 Denga
Kongo 2007 Ebola [24]
Portoriko, Dominikanska Republika, Meksiko 2007 Denga [25]
Uganda 2007 Ebola
Brazil 2008 Denga
Kambodža 2008 Denga [26]
Filipini 2008 Denga [27]
18 Bolivija 2009 Denga
Australija 2009 Denga [28]
350+ Pakistan Početak 2011. Denga
847 (10. јануар 2013) Sudan 2012. Žuta groznica [29]
11.300 Zapadna Afrika 2013–2016 Epidemija ebole u Zapadnoj Africi 2014. Ebola [30]
Stotinu (od 1. aprila 2016) Afrika Početak 2016. Žuta groznica [31]

Etiologija

[уреди | уреди извор]

Rezervoari virusa

[уреди | уреди извор]

Virusne hemoragijske groznice su primarno infekcije divljih životinja (lisica, vuk, majmuna), komaraca i krpelja, glodara, slepih miševa, mišolikih glodara (zec, jež, šumski miš), ređe domaćih životinja (goveda, koze, ovce).

Svaki od navedenih domaćina obično živi u određenom geografskom području, tako da se svaka pojedina bolest obično javlja samo u onim područjima u kojim žive domaćini virusa.

Putevi prenošenja virusa

[уреди | уреди извор]

Virusi, koji uzrokuju virusne hemoragijske groznice, prenose se u zavisnosti od njihove vrste:

  • direktnim fizičkim kontaktom sa krvlju, mokraćom, fecesom zaraženih glodara kroz oštećenu kožu (posekotine i rane), udisanjem infektivnih čestica, konzumiranjem hrane koja je kontaminirana sekretima glodara
  • tkivima, krvlju ili sekretima inficiranih životinja, krpelja ili komaraca,
  • sa čoveka na čoveka kontaktom sa zaraženom krvlju, tkivima, sekretima i izlučevinama, ali ne uobičajenim kontaktom koža na kožu
  • nozokomijalnim aerosolima i/ili respiratornim prenošenje (visoko sumnjivo za Marburg, Ebola, Lasa i KKHG)
  • medicinskom opremom i kontaminiranim predmetim iz okoline obolelog,
  • preko ubodne rane u toku intervencije sa potencijalom za širenje u bolničkoj sredini, praćeno visokom smrtnošću.

Etiologija i primarni način prenošenja

Bolest Način prenošenja Familija virusa Rod virusa
Denga Komarci Togaviridae Flavivirus
Groznica doline Rift Komarci Bunyaviridae Flavivirus
Žuta groznica Komarci Togaviridae Flavivirus
Krimska Kongo hemoragijska groznica Krpelji Bunyaviridae Flavivirus
Kjasanurska šumska bolest Krpelji Togaviridae Flavivirus
Omska hemoragijska groznica Krpelji Togaviridae Flavivirus
Hemoragijska groznica Junin Glodari Arenaviridae Arenavirus
Hemoragijska groznica Machupo Glodari Arenaviridae Arenavirus
Mišja groznica Glodari Bunyaviridae Flebovirus
Lasa groznica Glodari Arenaviridae Arenavirus
Marburg hemoragijska groznica Nepoznato Filoviridae Flavivirus
Ebola Nepznato Filoviridae Flavivirus

Rasprostranjenost

[уреди | уреди извор]

VHG su prirodne žarišne infekcije sa endemično—mozaičnom rasprostranjenošću u sledćim područjima sveta:

U ovim oblasti VHG se uglavnom javlja sporadično. Kao povremena pojava u vidu manjih ili većih epidemija (osim kod obolelih koji žive u regionima gde ima rezervoara virusnih hemoragijskih groznica), VHG se javlja među putnicima koji su boravili u endemskim područjima — importovane infekcije.

VHG je endemična u delovima zapadne Afrike (Nigeria, Liberia, Siera Leone i Gvineja) u kojoj godišnje oboli 300.000 do 500.000 ljudi, a umre oko 5.000.[32]

Patogeneza

[уреди | уреди извор]

Za jednu grupu ovih bolesti nije jasno da li imunski odgovor poboljšava ili pogoršava tok bolesti (npr denga),[33] dok je kod drugih imunska reaktivnost udružena sa težinom bolesti i doprinosi letalnom ishodu (npr Ebola).. Nije poznato kako se Hantavirusi u glodarima održavaju i izmiču kontroli imunskog sistema i pored postojanja imuniteta.[34]

Jedna od mogućnosti je da se tokom infekcije mutacijom stvaraju nove varijante virusa, što im omogućava da se neprekidno šire. Filogenija Puumala (Hantan) virusa je zvezdolika, što ukazuje na razdvajanje genskih linija i stvaranje novih varijanti virusa.[35] Za razliku od glodara oboleli u humanoj populaciji eliminišu Hantavirus, a titar antitela nekoliko nedelja posle bolesti, postepeno opada.

Patogeneza sindroma virusnih hemoragijskih groznica je slоžеna. Virusi i njihovi antigeni, nadeni u ćelijama više organa, dovode do ostećcenja ćelija i tkiva. Pored toga, više činilaca domaćina je aktivno uključeno u nastanak bolesti. Medu njima su posebno značajne endotelne ćelije za koje se smatra da započinju, a mononuklearne ćelije da direktnim delovanjem ili preko medijatora (citokina) dovršavaju proces patogeneze. Kao posledica ove interakcije nastaje disfunkcija endotelnih ćelija u održavanju barijere između vaskularnog i intersticijalnog prostora.[32]

Patohistološki nalaz

Patološke promene se ispoljavaju u više organa, a nejčešće u nervnom sistemu, plućima, koštanoj srži, jetri, bubrezima i koži.

Faktori koji ućestvuju u patogenezi hemoragijskih groznica

[уреди | уреди извор]

Brojni su faktori koji uticu na ishod infekeije izazvane virusima hemoragijskih groznica, i svi oni su uslovljeni:

Bolje poznavanje patogenetskih činilaca sindroma virusnih hemoragijskih groznica može doprineti poboljšanju lečenja obolelih.

Ciljni organ u patogenezi hemoragijskih groznica

[уреди | уреди извор]

Ciljni organ u patogenezi hemoragijskih groznica su najsitniji krvni sudovi. Shodno tome dominantna klinićka slika je poslediea promena u njihovom permeablitetu (propustljivosti) i disfunkciji endotelnih ćelija.

Bubrežna insuficijencija i disfunkeija drugih organa u toku hemoragijske groznice je proporcionalna vaskulamom ostećenju.

Kliničke karakteristike hemoragijskih groznica

[уреди | уреди извор]
Period inkubacije

Period inkubacije traje od 3 do 25 dana.

Infektivni sindrom

Početak virusnih hemoragijskih groznica najčešće je povezan sa infektivnim sindromom, koji se karakteriše:

  • povišenom telesnom temperaturom,
  • osećajem zime i bolovima u mišićima.
  • povraćanjem i kašljem.
Promene na koži bolesnika izazvane hemoragičnim sindromom kod Krimske Kongo hemoragijske groznice
Hemoragijski sindrom

Ovaj sindrom ispoljava se ređe, u vidu sledećih znakova i simptoma:

  • petehije, ekhimoze, krvarenja na mestu uboda, krvarenja iz nosa, desni, hemoragični konjunktivitis, hematemeza, melena, hematurija
  • dehidratacija, uremija, acidoza,
  • oštećenje jetre, CNS i vegetativnog nervnog sistema
  • razvoj stanja šoka i smrtni ishod

Neki znaci bolesti se ispoljavaju ređe, kao što su žutica i insufieijencija jetre, što se viđa kod bolesnika sa groznicom doline Rift, Krimskom-Kongo, Marburg i Ebola hemoragijskom groznicom.[42] Pored zahvaćenosti navedenih organa, kod ovih bolesnika se može ispoljiti i pankreatitis. Kod bolesnika sa pankreatitisom često se javlja edem pluća i rabdomioliza, što doprinosi povećanju morbiditeta i letaliteta.[43]

Dijagnoza

[уреди | уреди извор]

Kliničkirn pregledom se, sa različitorn učestalošću i stepenom ispoljavanja, mogu utvrditi:

  • hiperemija konjuktiva,
  • blaga hipotenzija,
  • crvenilo lica i grudnog koša i
  • petehijalna krvarenja u koži.

Teške kliničke forme se ispoljavaju kliničkom slikom šoka i generalizovanog krvarenja, pre svega iz sluzokoža.

Učestalost respiratornih simptoma kod bolesnika sa hemoragijskom groznieom sa bubreznirn sindromom (skraćeno HGBS) je češća nego što se u praksi registruje.[44]

Širok spektar kliničkih ispoljavanja ukazuje na sistemski karakter virusnih hemoragijskih groznica.

Terapija

[уреди | уреди извор]

Tearpija VHG pacijenata može zahtevati intenzivnu podršku. Antivirusna terapija intravenskim ribavirinom može biti korisna kod infekcija Buniaviridae i Arenaviridae (posebno Lassa groznice, RVF, CCHF i HFRS zbog infekcije hantavirusom starog sveta) i može se koristiti samo pod eksperimentalnim protokolom kako je odobrila Uprava za hranu i lekove SAD (FDA).

Interferon može biti efikasan kod argentinskih ili bolivijskih hemoragijskih groznica.

Prevencija

[уреди | уреди извор]

Protivepidemijske mere kod VHG sa interhumanim prenosom

[уреди | уреди извор]

Kod groznica Lasa, Ebola, Marburg, Kongo-krimska HG, Junin i Mačupo HG u sklopu proptivepidemijskih mera treba sprovesti:

  • doslednu i pravilnu primenu mera predostrožnosti (standardne, kontaktne i kapljišne)
  • stroga izolacija obolelih i sumnjivih na oboljenje
  • upotrebu specijalne zaštitne odeća za jednokratnu upotrebu
  • pravilno postupanje zdravstvenih radnika i bolničkog osoblja
  • primeniti propisane procedure u postupanju sa kontaminiranim materijalom i laboratorijskim uzorcima

Protivepidemijske mere kod VHG koje prenose komarci i krpelji

[уреди | уреди извор]

Kod groznica denge, Žuta groznica, Rift-Valley, Kongo-Krimska HG u sklopu proptivepidemijskih mera treba sprovesti:

  • u fazi viremije mere za sprečavanja uboda komaraca i krpelja
  • mera karantina za osobe iz kontakta sa obolelom osobom ili sumnjom da je bila u kontaktu sa obolelom osobom
  • pojačan epidemiološki nadzor u žarištu
  • stalni epidemiološki nadzor u endemskom području (rano otkrivanje i pravilan postupak u slučaju sumnje i/ili pojave oboljenja, brzo obaveštavanje)

Izvori

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Chen, J. P.; Cosgriff, T. M. (2000). „Hemorrhagic fever virus induced changes in hemostasis and vascular biology”. Blood Coagul Fibrinolysis. 11 (5): 461—83. .
  2. ^ Bielefeldt-Ohmann H (1997). „Pathogenesis of dengue virusdiseases: missing pieces in the jigsaw”. Trends Microbioi. 5 (10): 409—13. .
  3. ^ Chastel, C. (1997). „Reflection on 2 current viral diseases: yellowfever and dengue”. Ann Bioi Clin (Paris). 55 (5): 415—24. 
  4. ^ Charrel, R. N.; Zaki AM; Fakeeh M; et al. (мај 2005). „Low diversity of Alkhurma hemorrhagic fever virus, Saudi Arabia, 1994-1999”. Emerg Infect Dis. 11 (5): 683—8. .
  5. ^ Safronetz, D.; Lopez, J. E.; Sogoba, N.; Traore', S. F.; Raffel, S. J.; Fischer, E. R.; Ebihara, H.; Branco, L.; Garry, R. F.; Schwan, T. G.; Feldmann, H. (јул 2010). „Detection of Lassa virus, Mali”. Emerg Infect Dis. 16 (7): 1123—6. PMC 3321918 Слободан приступ. PMID 20587185. doi:10.3201/eid1607.100146. 
  6. ^ Knust, Barbara; Medetov, Zhumagul B.; Kyraubayev, Kakimzhan B.; Bumburidi, Yekaterina; Erickson, Bobbie Rae; MacNeil, Adam; Nichol, Stuart T.; Bayserkin, Baurzhan S.; Ospanov, Kenes S. (април 2012). „Crimean-Congo Hemorrhagic Fever, Kazakhstan, 2009–2010”. Emerging Infectious Diseases. 18 (4): 643—5. doi:10.3201/eid1804.111503. 
  7. ^ Mustafa, Mir Lais; Ayazi, Edris; Mohareb, Emad; Yingst, Sam; Zayed, Alia; Rossi, Cynthia A.; Schoepp, Randal J.; Mofleh, Jawad; Fiekert, Kathy; Akhbarian, Zarif; Sadat, Homayoon; Leslie, Toby (октобар 2011). „Crimean-Congo Hemorrhagic Fever, Afghanistan, 2009”. Emerg Infect Dis. 17 (10): 1940—1. doi:10.3201/eid1710.110061. 
  8. ^ Christova, Iva; Gladnishka, Teodora; Taseva, Evgenia; Kalvatchev, Nikolay; Tsergouli, Katerina; Papa, Anna (јануар 2013). „Seroprevalence of Crimean-Congo Hemorrhagic Fever Virus, Bulgaria”. Emerg Infect Dis. 19 (1): 177—9. doi:10.3201/eid1901.120299. 
  9. ^ Dilber, E.; Cakir, M.; Acar, E. A.; Orhan, F.; Yaris, N.; Bahat, E.; Okten, A.; Erduran, E. (март 2009). „Crimean–Congo haemorrhagic fever among children in north-eastern Turkey”. Annals of Tropical Paediatrics. 29 (1): 23—8. doi:10.1179/146532809X401999. 
  10. ^ Overturf, Gary D. (новембар 2009). „World Arboviruses”. Pediatr Infect Dis J. 28 (11): 1014—5. doi:10.1097/INF.0b013e3181c08517. 
  11. ^ Papa, Anna; Tzala, Evangelia; Maltezou, Helena C. (јануар 2011). „Crimean-Congo Hemorrhagic Fever Virus, Northeastern Greece”. Emerg Infect Dis. 17 (1): 141—3. doi:10.3201/eid1701.100073. 
  12. ^ Heyman, Paul; Cochez, Christel; Hofhuis, Agnetha; Van Der Giessen, Joke; Sprong, Hein; Porter, Sarah Rebecca; Losson, Bertrand; Saegerman, Claude; Donoso-Mantke, Oliver; Niedrig, Matthias; Papa, Anna (јануар 2010). „A clear and present danger: Tick-borne diseases in Europe”. Expert Rev Anti Infect Ther. 8 (1): 33—50. doi:10.1586/eri.09.118. 
  13. ^ Bodur, Hürrem; Akinci, Esragül; Ascioglu, Sibel; Öngürü, Pinar; Uyar, Yavuz (април 2012). „Subclinical Infections with Crimean-Congo Hemorrhagic Fever Virus, Turkey”. Emerg Infect Dis. 18 (4): 640—2. doi:10.3201/eid1804.111374. 
  14. ^ Bodur H, Akinci E, Ascioglu S, Onguru P, Uyar Y (2012). „Subclinical infections with Crimean-Congo hemorrhagic fever virus, Turkey”. Emerging Infectious Diseases. 18 (4): 640—2. doi:10.3201/eid1804.111374. 
  15. ^ American plague, New Scientist
  16. ^ Rodolfo Acuna-Soto (2000). „Large epidemics of hemorrhagic fevers in Mexico 1545-1815”. American Journal of Tropical Medicine and Hygiene. 62 (6): 733—739. PMID 11304065. doi:10.4269/ajtmh.2000.62.733. 
  17. ^ Acuna-Soto, R; Stahle, DW; Cleaveland, MK; Therrell, MD (1. 4. 2002). „Megadrought and megadeath in 16th century Mexico.”. Emerging Infectious Diseases. 8 (4): 360—2. PMC 2730237 Слободан приступ. PMID 11971767. doi:10.3201/eid0804.010175. 
  18. ^ „Tiger mosquitoes and the history of yellow fever and dengue in Spain”. Приступљено 16. 11. 2014. 
  19. ^ „Yellow Fever – LoveToKnow 1911”. Архивирано из оригинала 14. 3. 2009. г. Приступљено 17. 10. 2017. 
  20. ^ Cited in: Howlin, Diego (2004). "Vómito Negro, Historia de la fiebre amarilla, en Buenos Aires de 1871", Revista Persona.
  21. ^ Dengue in the Americas: The Epidemics of 2000
  22. ^ Mali: Yellow fever epidemic in Kayes
  23. ^ „Dengue epidemic threatens India's capital”. News-Medical.net. 2. 10. 2006. Приступљено 16. 11. 2014. 
  24. ^ "Mourners die as fever grips Congo." Sydney Morning Herald, August 30, 2007
  25. ^ „Dengue fever epidemic hits Caribbean, Latin America”. Архивирано из оригинала 03. 08. 2009. г. , Reuters
  26. ^ „Cambodia suffers worst dengue epidemic, 407 dead”. Архивирано из оригинала 11. 11. 2009. г. , Reuters
  27. ^ „Dengue cases in Philippines rise by 43 percent: government”. Приступљено 16. 11. 2014. 
  28. ^ McCredie, J. (2009). „Dengue fever epidemic hits northern Australia”. BMJ (Clinical Research Ed.). 338: b967. PMID 19273518. doi:10.1136/bmj.b967. 
  29. ^ Yuill, Thomas M; Woodall, John P; Baekeland, Susan (2013). „Latest outbreak news from ProMED-mail. Yellow fever outbreak-Darfur Sudan and Chad”. Int J Inf Dis. 17: e476—e478. doi:10.1016/j.ijid.2013.03.009. 
  30. ^ Situation summary Latest available situation summary, 26 June 2015. World Health Organisation (2015-06-19). Приступљено 20. 6. 2015.
  31. ^ „Yellow fever – countries with dengue: alert 2016-03-28 20:39:56 Archive Number: Archive Number: 20160328.4123983”. ProMED-mail. International Society for Infectious Diseases. Приступљено 29. 3. 2016. 
  32. ^ а б Nathanson N, et al. Pathogenesis of viral hemorhagic fevers. In: Viral pathogenesis. Philadelphia: Lipincott-Raven; 1996.
  33. ^ Marianneau P, Flamand M, Courageot MP, Deubel V, Despres P (1998). „Apoptotic cell death in response to dengue virus infection: what are the consequences of viral pathogenesis?”. Ann Bioi Clin (Paris). 56 (4): 395—405. .
  34. ^ Hart, C. A.; Benett, M. (1999). „Hantavirus infections: epidemiology and pathogenesis”. Microbes Infect. 1 (14): 1229—37. .
  35. ^ Sironen, T.; Vaheri, A.; Plyusnin, A. (2001). „Molecular evolution of Puumala hantavirus”. Journal of Virology. 75 (23): 11803—10. .
  36. ^ Gunther S, Weisner B, Roth A, Grewing T, Asper M, Drosten C; et al. (2001). „Lassa fever encephalopathy: Lassa virus in cerebrospinal fluid but not in serum”. The Journal of Infectious Diseases. 184 (3): 345—9. PMID 11443561. doi:10.1086/322033. .
  37. ^ Takasaki, T.; Takada, K.; Kurane, I. (2001). „Electron microscopic study of persistent dengue virus infection: Analysis using a cell line persistently infected with Dengue-2 virus”. Intervirology. 44 (1): 48—54. PMID 11223720. doi:10.1159/000050030. 
  38. ^ Groen J, Gerding M, Koeman JP, Roholl PJ, van Amerongen G, Jordnas HG; et al. (1995). „A Macaque Model for Hantavirus Infection”. The Journal of Infectious Diseases. 172 (1): 38—44. PMID 7797944. doi:10.1093/infdis/172.1.38. .
  39. ^ Loke, H.; Bethell, D. B.; Phuong, C. X.; Dung, M.; Schneider, J.; White, N. J.; Day, N. P.; Farrar, J.; Hill, A. V. (2001). „Strong HLA class I--restricted T cell responses in dengue hemorrhagic fever: A double-edged sword?”. The Journal of Infectious Diseases. 184 (1): 1369—73. PMID 11709777. doi:10.1086/324320. 
  40. ^ Ströher, U.; West, E.; Bugany, H.; Klenk, H. D.; Schnittler, H. J.; Feldmann, H. (2001). „Infection and activation of monocytes by Marburg and Ebola viruses”. Journal of Virology. 75 (22): 11025—33. PMC 114683 Слободан приступ. PMID 11602743. doi:10.1128/JVI.75.22.11025-11033.2001. 
  41. ^ Hart, C. A.; Bennett, M. (1999). „Hantavirus infections: epidemiology and pathogenesis”. Microbes Infect. 1 (14): 1229—37. PMID 10580279. doi:10.1016/S1286-4579(99)00238-5. .
  42. ^ Takada, A.; Kawaoka, Y. (2001). „The pathogenesis of Ebola hemorrhagic fever”. Trends Microbiol. 9 (10): 506—11. .
  43. ^ Bui-Mansfield LT, Torrington KG, Kim T (2001). „Acute pancreatitis in patients with hemorrhagic fever with renal syndrome”. Mill Med. 166 (2): 167—70. .
  44. ^ Nguyên, A. T.; Penalba, C.; Bernadac, P.; Jaafar, S.; Kessler, M.; Canton, P.; Hoen, B. (2001). „Respiratory manifestations of hemorrhagic fever with renal syndrome. Retrospective study of 129 cases in Champagne-Ardenne and Lorraine”. Presse Med. 30 (2): 55—8. PMID 11244810. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Virusne_hemoragijske_groznice&oldid=28546418”