Milovan Đilas
| MILOVAN ĐILAS | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||
| Datum rođenja | 4. jun 1911. | ||||||||
| Mesto rođenja | Podbišće, kod Mojkovca Kraljevina Crna Gora | ||||||||
| Datum smrti | 20. april 1995. (83 god.) | ||||||||
| Mesto smrti | Beograd, Srbija SR Jugoslavija | ||||||||
| Supruga | Mitra Mitrović (1936—52) Štefanija Đilas (1952—93) | ||||||||
| Profesija | politički teoretičar, pisac | ||||||||
| Član KPJ od | 1933. | ||||||||
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba | ||||||||
| U toku NOB-a | član Vrhovnog štaba NOV i POJ | ||||||||
| Služba |  NOV i PO Jugoslavije1941 — 1945. | ||||||||
| Čin |  General-pukovnik u rezervi | ||||||||
| Predsednik Savezne narodne skupštine FNRJ | |||||||||
| Period | 1953 — 1954. | ||||||||
| Prethodnik | Vladimir Simić | ||||||||
| Naslednik | Moša Pijade | ||||||||
| Odlikovanja |
| ||||||||
Milovan Đilas Đido (Podbišće, Mojkovac, Crna Gora 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski komunista, politički zatvorenik u obe Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar i pisac.
Bio je jedan od vođa ustanka u Crnoj Gori. Nakon rata general JNA, ministar FNRJ, šef Agitpropa i predsednik Savezne narodne skupštine.[1] Zbog zagovaranja višestranačja 1950-ih završio je u zatvoru, postavši jedan od najpoznatijih disidenata u svijetu.[2][3] Milovan Đilas je dva puta politički robijao, za vreme Kraljevine Jugoslavije od 1933. do 1936, a potom za vreme socijalističke Jugoslavije od 1956. do 1966.
Đilas je tokom života menjao stavove, pa je od tvrdokornog boljševika, komuniste i revolucionara, nakon rata počeo da se izjašnjava kao demokratski socijalista.[4] Takođe je menjao stavove o crnogorskoj samobitnosti — od zastupanja teze da su Crnogorci zasebna nacija, postala od Srba, do tvrdnje da Crnogorci čine sastavni deo srpske nacije.[5]
Neki autori Đilasa drže odgovornim za streljanja ideoloških protivnika tokom Drugog svetskog rata u Crnoj Gori.[6] Drugi smatraju da je kampanja protiv Đilasa, koja je vođena četiri decenije, zasnovana na dve laži: da je harao po Crnoj Gori skoro sve vreme rata, i da je "izmislio" crnogorsku naciju.[7]
Triput sam u životu bio slobodan — veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi — dvared u zatvoru, a jedared u ratu.[8]
Milovan Đilas "Đido" je rođen 4. 6. 1911. u selu Podbišće kod Mojkovca. Otac mu je bio granični oficir crnogorske vojske, a majka domaćica.[9] Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem poezija i pesama. Stekao je veliku slavu kod učenika i nastavnika. Milovan Đilas se za vreme gimnazijskih dana sve više opredeljivao za radnički pokret u zemlji.
Posle svršetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu 1932. godine. Tada se povezuje da ilegalnom Skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a u septembru 1932. Za vreme svojih studija, aktivno je radio i kao Skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala.
Bio je jedan od organizatora revolucionarnog studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas od aprila 1933. pristupio KPJ.
Iste godine je stekao diplomu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[10]
Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora.
Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započene štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala, prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama.
Za vreme svog boravljenja u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira. jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov "Izgubljeni raj", za koji je 1989. dobio nagradu “Miloš N. Đurić”.
Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine.
Po izlasku iz zatvora stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograd. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom.
Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na Partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje srpskih dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet KPJ.
U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmartnoj Gori kao delegat iz Srbije. Početkom 1940. Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka "Za čistoću i boljševizaciju Partije", koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: "Naša Stvarnost", "Sodobnost" "Književni Savremenik", "Mlada Kultura" itd.
Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beogradu da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar.
Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na SSSR, učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju.
Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno 6 srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Šavnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Po 15 dana bili slobodni Petrovac i Vir Pazar. Ustanak organizovali đeneralštabni kapetan Arso Jovanović i profesor Milovan Đilas.[11]
– Izveštaj britanske misije jugoslovenskoj vladi od septembra 1941.
Đilas je bio upućen u julu 1941. u Crnu Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora. Na njega se prenose izvanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja lokalnog rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog Štaba NOVJ. U Crnoj Gori zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizuje ustanak koji je bio opštenarodni, veliki delovi Crne Gore su oslobođeni i kod ustanika nije bilo ozbiljnijih podela i sukoba izmedju komunista i nekomunista.
Prvo naređenje koje je Đilas izdao 9 dana posle izbijanja ustanka u Crnoj Gori zagarantovalo je ličnu slobodu, nepovredivost stana i vlasništva, slobodu vere i veroispovesti, slobodu misli i govora, slobodu organizovanja, sastajanja i razmene mišljenja.[12] Isto naređenje je legalizovalo sve demokratske političke partije, dalo opšte pravo glasa (žene tada prvi put u Crnoj Gori mogu da biraju i budu birane), uvelo obavezno izvođenje optuženih pred sud najdalje 48 časova posle hapšenja i uz obavezno angažovanje advokata.[12]
Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju koju je predvodio kapetan Dvejn Hadson u Petrovcu na moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni Štab u Užicu.
Đilas u novembru 1941. stiže u oslobođeno Užice i preuzima rad u listu "Borba", glavnom partijskom glasilu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazi s Vrhovnim štabom u Sandžaku gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle sloma ustanka u Srbiji, Đilas sprovodi mere na održavanju discipline i morala boraca, uključujući i mere streljanja. Posle odstupanja glavnine partizana u Bosnu, Đilas ostaje u Novoj Varoši, na granici Srbije i Crne Gore, odakle se usred zime i u teškim okolnostima povlači s jedinicama pod njegovom komandom i pridružuje Vrhovnom štabu.
Streljati nekoga to je tehničko pitanje, kako kaže drug Crni, ali je osnovno ubediti masu u neophodnost toga streljanja.[13]
– Pismo Milovana Đilasa CK KPJ od 27. marta 1942.
Dok je Đilas bio odsutan, u Crnoj Gori je došlo do pojave levih skretanja i "pasjih grobalja" za ideološke protivnike.[7] U martu 1942. godine Đilas se vraća u Crnu Goru, gde se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički sukob. Momčilo Cemović smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce. Đilas u to vreme piše Centralnom komitetu KPJ kako se „kulački elementi" po selima plaše da će komunisti sve komunizirati, da će uskoro kod nas biti sovjeti, da su NOO škola za sovjete, da je objavljen rat londonskoj vladi i da sve to unosi paniku u srednje seljaštvo; da se „tutnjavom o revoluciji" zaboravlja na fašizam i borbu protiv njega.[13]
U aprilu 1942. godine, Milovan Đilas je učestvovao u donošenju presude o streljanju četvoro mladih partizana iz porodice Tadića, braće poznatog filozofa Ljubomira Tadića, koji je "jedini izbegao streljanje, jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili".[14] Prema Đilasovoj verziji, oni su streljani jer je Tadija Tadić, politički komesar bataljona, upozorio svog strica Spasoja, koji je bio u četnicima, da ga partizani traže da ga ubiju, što je proglašeno izdajom.[14] Prema verziji Ljube Tadića, njihova krivica je izmišljena, a ubijeni su za odmazdu "posle blamaže i neuspeha", nakon što je partizanska potera nastradala od starog komite Spasoja Tadića. Tadić navodi da su oni streljani jer su odbili da lično likvidiraju svog strica.[15]
Hapšenja partizana iz porodice Tadića je izvršeno na prevaru, tako što su pozvani na razgovor o prekomandovanju.[15] Pored braće Tadića, ubijeni su još neki mladići koji su se stavili na njihovu stranu. Neki od streljanih u Gornjem Polju nisu imali više od osamnaest godina.[15] U posleratnoj prepisci sa profesorom Ljubom Tadićem, Đilas je odgovorio kako bi ponovo učinio isto[15], odnosno "ne bi drukčije postupio ni s rođenom braćom".[16]
Pohapšene Tadiće su sproveli u Gornje Polje. Istragu su vodili Dakić i Sava Kovačević, ali smo i Milutinović i ja bili u toku i odobrili presudu.[15]
– Milovan Đilas
Aleksa Đilas, sin Milovana Đilasa, smatra da je profesor Tadić bio obmanut "policijskim dezinformacijama", koje su plasirane protiv Đilasa nakon rata. Prema njegovim rečima, profesor Tadić i Milovan Đilas su nakon prepiske postali prijatelji.[17]
Radio je na uređivanju partijskog lista "Borba" koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Drinićima. Radio je i na uređivanju organa CK "Proletera", izrađivao je "biltene Vrhovnog štaba", radio je na radio-stanici "Slobodna Jugoslavija" , na rasturanju članka "Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe" po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji.
Svi italijanski vojnici — ceo treći bataljon 259-te čete Murđe divizije — poslati su u smrt… Mnogi leševi su bačeni u reku Ramu. Nekoliko ih se zakačilo između debla i ja sam zajedno sa našim oficirima zlobno uživao pri pomisli kako italijanski oficiri na mostovima i obalama u Mostaru prestravljeni od užasa posmatraju Neretvu zagušenu leševima njihovih vojnika.[14]
– Milovan Đilas
Za vreme operacije "Vajs" i "Švarc" nastupao je zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima pod lažnim imenom Miloš Marković.
Izgladnio, iznuren, izubijan i pocijepan, Milovan Đilas je u noći nakon neuspješnog proboja Treće udarne divizije preko Sutjeske sanjao Isusa Hrista. Kad se probudio i otvorio oči, nije ga bilo, kad ih zatvori — opet vidi Hrista. Član Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog štaba NOVJ, ubijeđeni komunista, Milovan Đilas se pomolio:
Ako si došao na svet i patio radi dobra i istine – ti moraš videti da je naša stvar pravedna i plemenita. Mi, u stvari, nastavljamo, probamo da nastavimo ono što si ti započeo. I ti nas nisi zaboravio, niti nas možeš napustiti...[18]
Godine 1943. učestvovao je u pripremi odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a, održanog 29. i 30. novembra 1943. u Jajcu. Ova jugoslovenska skupština, koju je organizovalo vođstvo partizanskog pokreta, zasnovala je posleratnu Jugoslaviju koja je trebalo da bude demokratska i federativna država. Đilas je bio i delegat na zasedanju.[19]
U prvoj polovini 1944. godine Đilas je boravio sa Vrhovnim štabom na otoku Visu.
Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji.
Milovan Đilas se vraća u oslobođeni Beograd novembra 1944.
Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i SSSR-a
Đilasova porodica je u ratu teško stradala. Oca Nikolu ubili su 1943. albanski nacionalisti za vreme nemačke okupacije pošto su ga Nedićeve vlasti proterale iz Srbije na Kosovo. Njegova sestra Dobra poginula je u borbi s četnicima u Srbiji 1942. Brata Aleksu ubili su četnici 1941. u Crnoj Gori. Drugog brata Milivoja ubili su Nemci na Banjici 1942.[7]
Đilas je bio najzapaženiji ideolog u jugoslovenskom sukobu sa Kominformom, čiji je inače suosnivač bio i u kome je pre sukoba učestvovao u osudi skretanja italijanskih i francuskih komunista.[1]
Na otvaranju Kominforma u zapadnoj Poljskoj, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu vozom preko Rumunije zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA Svetozarom Vukmanovićem-Tempom i generalom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovom.
Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948., kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ.
Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Kompartije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom Dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u "Politici" i "Borbi".
Šesti kongres KPJ održan u Zagrebu od 2. do 7. novembra 1952. bio je rekapitulacija antistaljinističkog kursa. "Ništa nije toliko sveto da ne može biti promenjeno!", piše u tada usvojenom programu SKJ. Prihvaćene su Đilasove ideje o neophodnosti diskusije i borbe mišljenja, o tome da svi članovi Partije treba da imaju pravo da slobodno raspravljaju javno o stavovima drugih članova Partije, čak i ako nose najviše funkcije.[1] U diskusiji se Đilas založio da se ne sme zabranjivati ljudima različitih shvatanja, čak ni "reakcionarnih i antimaterijalističkih", da objavljuju svoje radove, i da se treba boriti pre svega "političkim i idejnim argumentima", a ne policijskim i sudskim progonima.[1] U međuvremenu se razveo od svoje supruge Mitre Mitrović i oženio po drugi put, sa Štefanijom Đilas.
Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ.
Đilas je januara 1953. pokrenuo antidogmatski mesečnik "Nova misao", u čijem su redakcijskom kolegijumu bili Dobrica Ćosić, Miroslav Krleža, Skender Kulenović, Oskar Davičo, Mihajlo Lalić...[1] Već juna 1953, na Drugom plenumu CK, održanom u Titovoj rezidenciji na Brionima, novi kurs se dovodi u pitanje, ali Đilas nastavlja. U "Borbi" od 11. oktobra 1953. do 7. januara 1954. on objavljuje seriju članaka u kojima kritikuje partijsku birokratiju. Članci su izazvali veliko interesovanje, tiraž "Borbe" skočio je na tri stotine hiljada primeraka, a u redakciju je stiglo oko trideset hiljada pisama podrške.[1]
Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu "Nova misao". Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv Đilasov članak pod nazivom "Anatomija jednog morala", objavljen u poslednjem broju "Nove misli". Đilas je njime kritikovao neke posleratne pojave jugoslovenskog komunizma, kao i sam život nekih viših funkcionera.[20] U članku je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izložene izrugivanju žena ostalih partijskih funkcionera.[1]
Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa 7. 1. 1954, "Borba" je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ, od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa SKJ i da su ništavni za čitav politički sistem.
Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obusatviti dalje objavljivanje članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je već bio sazvan Treći (vanredni) plenum CK SKJ da raspravi "slučaj Milovana Đilasa".[1]
U Beogradu je 16. i 17. 1. 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu, a jedna tačka dnevnog reda je nosila naziv "Slučaj Milovana Đilasa i pitanje sprovođenja odluka VI kongresa SKJ". Đilas je o plenumu obavešten na dan zasedanja — došao je pešice sa suprugom Šteficom i Dedijerom, a u konferencijskoj sali niko mu nije pokazao mesto.[1]
Plenum je otvorio Tito kritikujući Đilasova pisanja, optuživši ga za "revizionizam", da je napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju. Protiv Đilasa na Plenumu govorilo je čak 39 članova CK, a branio ga je jedino Vladimir Dedijer.[1] Dedijer je i sam iskritikovan, jer je kao urednik "Borbe" radio na uređivanju Đilasovih članaka. Đilas se prvog dana branio, a drugog dana se ponašao pokajnički. Kasnije je pisao da je to bio čist staljinistički proces.[1]
Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i konfuziju u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ, udaljio sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Sve to je pomno pratila "zapadna kapitalistička propaganda".[1]
Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku Njujork Tajmsa u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratije.[1] Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer. Đilas je osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine.[1]
13. 1. 1955. Đilas podnosi pismenu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo "Nova klasa i analiza komunističkog sistema".
Milovan Đilas više nije obavljao ni jednu funkciju i bavio se jedino pisanjem. U vreme Mađarske revolucije, on u intervju od 24. oktobra 1956. kritikuje jugoslovenski stav neutralnosti kao faktičku podršku sovjetskoj vojnoj intervenciji kojom je ugušena revolucija u Mađarskoj. Ponovo je uhapšen 19. novembra 1956. i već 12. decembra, po članu 118, stav 1, Krivičnog zakona o "neprijateljskoj propagandi" osuđen na tri godine strogog zatvora, zbog "antijugoslovenske delatnosti".[1]
Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Dok je bio u Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici kao kažnjenik broj 6880, objavljena je u SAD njegova knjiga Nova klasa. Uprava kaznionice se uzrujala, jer je u stranoj štampi bilo objavljeno da je knjigu proturio iz zatvora.[1] U Sovjetskom Savezu i zemljama Istočne Evrope Đilas je dobijao nazive "kralj antikomunizma", "potpaljivač Hladnog rata", i "marioneta u rukama američkih imperijalista".[1]
Na novo suđenje su ga odvezli rano ujutro 4. oktobra 1957. u Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, gde je 5. oktobra osuđen na sedam godina zatvora — u zbiru s ranijom kaznom, na devet godina.[1]
Na Sedmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije, održanom od 22. do 26. aprila 1958. u Ljubljani, Tito Đilasa naziva luđakom, izdajnikom, renegatom, čovekom koji pljuje na dostignuća revolucije.[1] Leta 1958. godine ukinut mu je ćelijski režim i u njegovo prizemlje dovedeno je oko trideset zatvorenika. Istovremeno, za Novu klasu dobio je francusku nagradu "Prix de la Liberte" za 1958. godinu. Za vreme robije napisao je roman „Knjiga o Njegošu“ u Sremskoj Mitrovici od 1957. do 1959. godine.[21]
Krajem zime 1960. dobio je napad slepog creva i odvezli su ga u bolnicu.[1] Posle toga, došao je Slobodan Penezić Krcun, predsednik Vlade NR Srbije. Podneo mu je da potpiše već otkucanu molbu, koja je sadržala i obećanje da Đilas neće ubuduće štampati "Novu klasu". Nekoliko dana posle Krcunovog dolaska, 20. januara 1961. godine, oslobođen je uslovno. Već krajem februara "Njujork tajms" je najavio novu Đilasovu knjigu "Razgovori sa Staljinom". Nakon toga, Penezić ga je upozorio:
Opet si počeo, malo ti je bilo što si odležao? Ovog puta nećeš se izvući! Povezao si se sa beogradskom reakcijom i stranim špijunima... Nisam te zvao da se s tobom natežem! Nego da ti povučeš tu knjigu, inače ti ovog puta ne gine desetak, dvadesetak godina robije. Nije ti dosta što si revizionista, no sad izdaješ i državne tajne. Ono o Albaniji je nezgodno, veoma nezgodno...[1]
Đilas je 14. maja 1961. godine osuđen na pet godina zatvora zbog odavanja državne tajne iz perioda kada je bio na funkciji, iznete u knjizi "Razgovori sa Staljinom". Tajna se odnosila na pregovore s Rusima o ujedinjenju Jugoslavije s Albanijom. Član 320. Krivičnog zakonika po kome je Đilasu suđeno za odavanje službenih tajni uveden je inače 17. marta, dve nedelje pre Đilasovog hapšenja i u svetskoj javnosti podrugljivo je nazivan "Lex Djilas". Ova kazna mu je sabrana s prethodnim kaznama, tako da je konačna osuda bila: kazna zatvora od trinaest godina.[1]
Amnestiran je 1966.[10] Za to vreme u zatvoru je završio svoje delo "Razgovor sa Staljinom" i "Istoriju Crne Gore", opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. 12. 1966.
U martu 1967. godine poslao je privatno pismo Titu u kojem ga ubeđuje da su zemlji neophodne demokratske reforme:
Pišem ovo pismo jer držim da se naše društvo i naša državna zajednica nalaze u ozbiljnom – da ne kažem: sudbonosnom previranju, a Ti si najodgovornija ličnost u zemlji i još uvek u dovoljnoj moći da bitno, a možda i odlučujuće utičeš na tok događaja. [...]
Za svakog iole objektivnog, nezaslepljenog posmatrača očevidno je da Savez komunista više nije, niti može biti partija negdašnjeg tipa — bilo lenjinističkog, bilo staljinističkog. Takozvano idejno jedinstvo i monolitnost su u njoj razorni i ne mogu se uspostaviti nikakvim – ni idejnim ni nasilnim — sredstvima. Naporedo s javnim i zvaničnim, postoje i jačaju polujavna i nezvanična shvatanja i delovanja. Pravovremeno uviđanje ove istine od ogromnog je — rekao bih: presudnog — značaja: time bi bili olakšani mirni i legalni prelazi u nove demokratskije oblike. [...]
Odnosi se kreću u tom pravcu da mnogi ljudi već smatraju da treba birati između Jugoslavije i slobode. Bojim se da će se mnogi privoleti isključivo svojoj užoj nacionalnoj zajednici, u nadi, a možda u iluziji, da će tim putem doći do slobode.[22]
– Đilasovo pismo Titu iz 1967.
Goli otok je najmračnija i najsramnija pojava u jugoslovenskom komunizmu. Goli otok je i nešto više, nešto gore i užasnije: neslućeno posrtanje i neslućeno ponižavanje.[23]
– Milovan Đilas
Đilas je imao petogodišnju zabranu da daje bilo kakve izjave ili bilo šta objavljuje, ali se toga nije pridržavao. On je javno podržao demokratske reforme i "Praško proleće" u Čehoslovačkoj, koje su ugušile države članice Varšavskog ugovora, kada su vojno okupirale Čehoslovačku u avgustu 1968. Podržao je studentske proteste u zemlji 1968.
Iste godine napušta zemlju. Od 4. do 13. oktobra 1968. boravi u Velikoj Britaniji — objavljuje dva članka u "Tajmsu" i daje TV intervju o sovjetskom imperijalizmu kao opasnosti za Jugoslaviju, drži predavanja, uključujući i jedno na Univerzitetu Oksford. Zatim putuje u SAD, gde je od 16. oktobra do 20. novembra gostujući profesor na Univerzitetu Prinston. Američki "Freedom house" 10. novembra 1969. dodeljuje mu Nagradu slobode.[1] Po povratku u zemlju, Đilasu je oduzet pasoš 3. marta 1970, a zahtevi da mu se ponovo izda biće nekoliko puta odbijeni — dobio ga je tek 19. januara 1987.[1]
Zajedno s Andrejom Saharovim, Aleksandrom Solženjicinom, Eženom Joneskom, Josifom Brodskim, Đilas je 1974. bio jedan od pokretača časopisa "Kontinent", posvećenog književnim, socijalnim, političkim i religijskim temama zemalja Istočne Evrope, koji je izlazio u Zapadnoj Evropi na engleskom, nemačkom, francuskom, ruskom, i još nekim evropskim jezicima.
20. aprila 1984. godine Đilas je ponovo uhapšen, zajedno sa dvadeset sedam slušalaca "Slobodnog univerziteta", koji su se godinama bez tajnosti sastajali u privatnim stanovima. Đilas je trebalo da održi predavanje o predratnom stavu KPJ o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Ujutro je pušten kući, ali mu je zaprećeno da mu može biti suđeno. Suđeno je šestorici, a tehničar Radomir Radović, inicijator formiranja nezavisnog radničkog sindikata, nađen je mrtav u vikendici.[1]
U starosti je oslepio na jedno oko. Pred kraj života bio je veoma blizak se Matijom Bećkovićem.[1]
Iznenada je umro u svome stanu 20. 4. 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u svome selu Podbišće.
Milovan Đilas iz braka sa prvom suprugom Mitrom imao je ćerku Vukicu (1948—2001), dok je u braku sa drugom suprugom Štefanijom dobio sina Aleksu Đilasa (* 1953).
Đilas je ubrzo nakon rata prestao da se bavi politikom i posvetio se isključivo pisanju knjiga. Najznačajnije su:
- Zemlja bez pravde (1958), ili Besudna zemlja;
- Nova klasa. Kritika savremenog komunizma (London 1961)
- Razgovori sa Staljinom (Beograd 1962)
- Crna Gora (1963)
- Nesavršeno društvo (London 1969)
- Ispod boja (Čikago 1971)
- Sećanje jednog revolucionara (Oksford 1973)
- Delovi iz životnog vremena (Čikago 1975)
- Revolucionarni rat (London 1980)
- Tito - Priča iznutra (London 1980)
- Ideje iz zatvora (London 1986)
- Uspon i pad (Vašington 1986)
- Njegoš - pjesnik, vladar, vladika (1966, obj. 1988)
- John Milton, Izgubljeni raj (prevod, Beograd 1989)
- Pad nove klase (Beograd 1994)
- Svetovi i mostovi (posmr. Novi Sad 1997)
- Rane pripovetke, 1930-1940 (posmr. Beograd 2000)
- Pisma iz zatvora (posmr. Beograd 2016)
- Raspad i rat. Dnevnik 1989-1995 (posmr. Beograd 2022)
Đilasova knjiga "Nova klasa" je od strane Njujork Tajmsa uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u 20. veku, a tiraž je iznosio 3 miliona primeraka. Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji, a anatema je skinuta početkom devedesetih.
Od 1954. do 1988. Đilas nije mogao da objavi u Jugoslaviji nijedan svoj tekst, pa čak ni prevod engleskog speva iz 17. veka Izgubljeni raj Džona Miltona. Rešenjem Saveznog sekretara za unutrašnje poslove od 3. oktobra 1969. zabranjeno je unošenje i rasturanje u zemlji Đilasovog Nesavršenog društva, štampanog u SAD maja 1969, a 29. juna 1981. bilo je zabranjeno unošenje i rasturanje u Jugoslaviji Đilasove memoarske knjige o Titu.[1]
Đilas je 1. maja 1945. u Borbi objavio tekst O crnogorskom nacionalnom pitanju kojim je definisao komunističko shvatanje crnogorske samobitnosti. U članku Đilas zaključuje da su "Crnogorci porijeklom Srbi", ali da su vremenom izrasli u posebnu naciju, odnosno da su postali "posebni, drukčiji 'Srbi' od svih Srba, — Crnogorci". Evo bitnijih stavova Đilasa iz tog članka:
Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima, Crnogorci — dijelom raja, a dijelom slobodni seljaci u stalnoj borbi protiv Turaka. Jedinstvena religija je bila idejni oblik u kome se odvijala borba jednih i drugih protiv turskog feudalizma (krst protiv polumjeseca). Sasvim je razumljivo da su kod pravoslavne raje, iste po istorijskim tradicijama, i srodne po jeziku i običajima, postojale i iste težnje za oslobođenjem i jedinstvom u borbi. Ali putevi razvitka ka naciji, bili su, kod jedne (u Srbiji) i kod druge (u Crnoj Gori) različiti.
Srbi i Crnogorci su jednog (srpskog) narodnog porijekla, jednog korijena, ali je razvitak u nacije, razvitak nacionalne svijesti, išao različitim putevima. Iz činjenice da su Srbi i Crnogorci jednog porijekla, građanski teoretičari i sitnoburžoaski političari, koji ne shvataju suštinu nacionalnog pitanja i zakone formiranja nacija, izvukli su zaključak o jednoj naciji, zaključak koji je ustvari bio ideološka osnova i opravdanje hegemonizma.
A o budućnosti se može nagađati. Neki vele da će između Crnogoraca i Srba u Srbiji, bez hegemonije i hegemonista, brzo doći do ujedinjenja, do stapanja. Bilo bi, razumije se, smiješno osporavati takvu mogućnost. Ona se teoretski ne može osporiti ni za narode koji su srodni kudikamo manje. Ali ona, tim prije, ne može biti argumenat da se vještački, t.j. silom, briše crnogorska individualnost. [...] Prema tome, borba za slobodu i ravnopravnost crnogorskog naroda, za slobodno, otvoreno isticanje njegove nacionalne individualnosti i za poštovanje njegovih federalnih prava, jedini je put za zbližavanje, sjedinjavanje, za stvarno bratstvo srpske i crnogorske nacije, koje su proizišle iz srpskih plemena.
Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih "političkih" razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi — cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji "Srbi" od svih Srba, — Crnogorci.
U vreme svog disidenstva i boravka u inostranstvu Đilas je svoje stavove znatno izmenio. Dana 30. decembra 1971. u intervjuu, u kojem govori o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji, za pariski list Le Monde izjavio je: „Crnogorci čine sastavni deo srpske nacije”. Đilas je potom kazao da je Crna Gora tokom Drugog svjetskog rata i po njegovom završetku „kažnjena statusom posebne republike i izmišljanjem posebne crnogorske nacije”.[24]
Od devedesetih godina 20. veka srpski nacionalistički autori kritikuju Milovana Đilasa tvrdeći da je njegov članak iz 1945. doprineo stvaranju crnogorske nacije.
Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen ordena narodnog heroja, koga je dobio krajem 1953. godine, a Vojni sud mu je oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je stekao u borbama tokom rata.
Ni nakon sloma komunizma nije usledila politička rehabilitacija Milovana Đilasa:
Đilasa su devedesetih napadali kao komunjaru oni komunisti koji su tek 1990. postali perjanice antikomunističkog pokreta. Morbidno i osvetoljubivo osećanje krivice pretvorilo se u pravu hajku. Nisu mogli da zaborave Đilasu što nije bio podoban u vreme kada su oni vedrili i oblačili.[7]
Na zgradi u Palmotićevoj ulici broj 8, u kojoj je Đilas živeo, je u septembru 2011. godine postavljena spomen-ploča.[25]
- Dragan Marković i Savo Kržavac, Zašto su smenjivani-Političke krize u Jugoslaviji, Beograd, 1987.
- Milovan Đilas, Pad nove klase-Povest o samorazaranju komunizma, Beograd, 1994.
- Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1990.
- Vojna Enciklopedija-Tom 2 (Borda-Enc), Beograd, 1959.
- ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 1,25 1,26 Jedini Titov disident
- ↑ Milovan Djilas, Yugoslav Critic of Communism, Dies at 83
- ↑ Remembering Milovan Djilas
- ↑ The New Class, Greek Edition (Horizon), Athens, 1957,Prologue(page ιστ)
- ↑ Polemike: Milovan Đilas – Negator crnogorske nacije
- ↑ Polemike: Milovan Đilas – Negator crnogorske nacije:
Zadužio je Đido Crnogorce rezultatima svog rada, nema sumnje. I kad je bio boljševički agitpropovac i tvorac brojnih „pasijih grobalja”, projektant, a Boga mi, i izvršilac ubistava nevinih ljudi pod firmom istrebljenja „klasnog neprijatelja“ i slično...
- ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Zaboravljeni disident
- ↑ Milovan Đilas, Tamnica i ideja[mrtav link]
- ↑ izvor-autobiografska knjiga "Besudna zemlja"
- ↑ 10,0 10,1 Milovan Đilas (Britannica)
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_219.htm
- ↑ 12,0 12,1 Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom III, knjiga 1, str. 9-12.
- ↑ 13,0 13,1 Branko Petranović: Srpski narod u ustanku
- ↑ 14,0 14,1 14,2 Milovan Đilas: Zašto su streljani Tadići
- ↑ 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 „Tajna prepiska Ljube Tadića i Milovana Đilasa”. Arhivirano iz originala na datum 2014-06-03. Pristupljeno 2014-06-18.
- ↑ DOKUMENT: Pismo Milovana Đilasa Ljubomiru Tadiću
- ↑ Preminuo akademik Ljubomir Tadić
- ↑ Filip Švarm, Smrt fašizmu – sloboda narodu
- ↑ http://www.djilas.info/HRONOLOGIJA/hronologija.html
- ↑ Milovan Đilas: Anatomija jednog morala
- ↑ Đilasova studija o Njegošu ponovo pred čitaocima („Večernje novosti“, 10. septembar 2013)
- ↑ Đilasovo pismo Titu iz 1967.
- ↑ Sve po spisku: O Golom otoku (Ekskluzivni spiskovi žrtava)
- ↑ Vidi inervuju Milovana Đilasa pariskom „Le Monde”: „Naša reč”, London, februar, 1972; Desimir Tošić, „Ko je Milovan Đilas”, str. 125-130: Dr Branislav Kovačević, „Đilas heroj-antiheroj”, Podgorica, 2006. str. 423-427.
- ↑ Milovan Đilas zaslužuje ulicu u Beogradu („Politika“, 17. avgust 2013)
O Milovanu Đilasu
- Milovan Đilas (Britannica)
- Aleksa Đilas, HRONOLOGIJA ŽIVOTA I RADA MILOVANA ĐILASA
- Jedini Titov disident
- Zaboravljeni disident
- Milovan Đilas o Jovanki Broz
Dela Milovana Đilasa
- Dela Milovana Đilasa u Arhivu Yu humanistike Arhivirano 2014-07-07 na Wayback Machine-u
- Milovan Đilas: Anatomija jednog morala
- Đilasovo pismo Titu iz 1967.
- Milovan Đilas: Zašto su streljani Tadići
- Pismo Milovana Đilasa Ljubomiru Tadiću
- Milovan Đilas: O Drugom zasjedanju AVNOJ-a Arhivirano 2016-03-13 na Wayback Machine-u
- Milovan Đilas o Savi Kovačeviću Arhivirano 2014-11-02 na Wayback Machine-u
- Milovan Đilas: Herojska smrt Save Kovačevića na Sutjesci Arhivirano 2013-06-17 na Wayback Machine-u
- A Faceless Mass Called Workers. NY Times Aug. 1, 1972
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
Predsednici Savezne skupštine FNRJ i SFRJ | ||
|---|---|---|
| 1942.-1945.* |
| .svg) |
| 1945.-1992. |
| |
* napomena: predsednik AVNOJ-a i predsednik Privremene narodne skupštine DFJ | ||
Predsednici Izvršnog veća Skupštine Socijalističke Republike Crne Gore | ||
|---|---|---|
Nazivi fukcija po periodima: predsednik Vlade (1945.-1953.), predsednik Izvršnog veća Narodne skupštine (1953.-1963.) i predsednik Izvršnog veća Skupštine (1963.-1992.) | ||
| 1945.-1953. |
| .svg) |
| 1953.-1963. |
| |
| 1963.-1992. |
| |
- Rođeni 1911.
- Umrli 1995.
- Jugoslavenski komunisti
- Srpski komunisti
- Crnogorski komunisti
- Članovi Centralnog komiteta KPJ-SKJ
- Ličnosti radničkog pokreta Jugoslavije
- Jugoslavenski partizani
- Članovi Vrhovnog štaba NOVJ
- Nosioci Ordena narodnog oslobođenja
- Narodni heroji Jugoslavije
- Crna Gora u Narodnooslobodilačkoj borbi
- Jugoslavenski političari
- Srpski istoričari
- Crnogorski pisci
- Premijeri Crne Gore
- Dobitnici nagrade Miloš N. Đurić
- Ministri Jugoslavije
- Crnogorski političari
- Biografije, Kolašin
- Revolucionarni studentski pokret Jugoslavije
- Bitka na Neretvi